ZAŠTO BAŠ RAT…

 

Za sve one koji bi da iznađu načina  te tako nekako dođu do željenih ciljeva i rešenja, bilo da je reč o nekim plemenskim, rasnim ili klasnim, možda verskim ili nacionalnim, ili  unutrašnjim ili pak spoljašnjim državnim interesima, a koji u najmanje dve zavađene strane počivaju na protivurečnosti i protivurečju (suprotnosti), obično dolazi do rata, a između večito zavađenih strana. I tako, svaki rat sobom jeste krvava borba i to borba u kojoj se najviše koristi oružje, pa otuda i sam naziv za rat - oružani sukob ili oružana borba, jer je oružje uvek i jedino glavno ubojito sredstvo pomoću koga se dolazi do željenih načina da se neki od sukoba reše ili trajno razreše, kao da ne mogu da se još više zakomplikuju i nikad ne reše...

Da bi se večeras razmišljalo o ratu, kriv je 27-i tom “Enciklopedijskog leksikona – MOZAIK ZNANJA”, od ukupno 28 tomova, iz 1969 godine. Meni bi sigurno večeras bili mnogo potrebniji za prelistavanje i mnogo draži srcu, tomovi 1, 2, 3, 4, 5, 6, 9, 10, 11, 12, 18, 19, 20, 21, 26 i 28. No, suvišna knjiga na policama današnjih biblioteka, bila je baš ova, u akciji “Čitaocima na dar”...

I tako listajući 27-i tom “Enciklopedijskog leksikona – MOZAIK ZNANJA” koji se zove “Osnovi narodne odbrane”, od mnoštva odrednica meni je večeras pažnju privukla odrednica na strani 406, tj. RAT. Inače leksikon sadrži ukupno 644 strana. Reč RAT odmah me hitrom asocijacijom odvodi u engleski jezik, a tamo gde ta reč može da bude, na prvu loptu,  prevedena ne samo kao pacov, što na engleskom jeziku RAT i jeste, već u ozbiljan obzir bi mogle doći i još neke reči, kao što su: bitanga, podozriv, dostaviti, vojni begunac, dostavljač, prijaviti. Rat je zaista bitanga, rat nas uči podozrivosti, zar ne, a u ratu se baš mnogo toga dostavlja, pretpostavlja, kao što se i zapostavlja, zlostavlja, mada u ratu viđamo i vojne dezertere ili begunce, i u ratu najređe prijavljujemo izdajnike, profitere…

I koliko god drugih nekih reči večeras stavljali ispred same reči RAT (svejedno da li srpske ili engleske), nalazimo da je skoro uvek reč o ratu koji se zove “konkretan rat”, a to je nešto sledeće: ”…predstavlja produženje politike oružanim sredstvima onih snaga koje ga vode, a u krajnjoj liniji izraz je ekonomskih protivurečnosti”. I tako stižemo ili polazimo tek od jedne jako važne definicije - RAT…

Onda će neko reći kako rat i oružana borba i nisu jedno te isto, te ne mogu biti nikad sinonimi. “Oružana borba je osnovni sadržaj rata, ali ona ga u celini ne iscrpljuje, jer rat uključuje i druge oblike borbe, kao što su politička, ekonomska, diplomatska, propagandna, psihološka”. Ne zaboravimo i verska...

Da bi se došlo do izbijanja jednog ili više ratova, nužno mora postojati gotovo uvek neki uzrok ili valjan debeo razlog, a tome može prethoditi i neki mnogo krupan događaj ili neka neprijatna pojava, kao recimo masakr, genocid, Holokaust, itd. Kako god, rat je uvek samo sukob, a u sukobima ratničkog karaktera i naravi, pa i duha, dolazi do uništavanja, razaranja, ubijanja, koje je uzajamno, dakle međusobno ili pak i ne. Ljudi su ratovali jedni protiv drugih od kako je sveta i veka, tj. od kako se zna za rod ljudski, tačnije koliko se zna za ovo naše ljudsko društvo. Neko je seo, pa lepo izračunao (istoričari) da je u poslednjih 5 hiljada godina postojanja čovečanstva na planeti Zemlji bilo više od 14 i po hiljada ratova, svih kategorija (i Velikih i malih), a ovo su tek saznanja od pre 54 godine (da bi znali koliko ih je još  bilo u samo zadnjih 50 godina, treba računati i sabirati, naslutiti da ih je bilo opasno mnogo!). U ovim prebrojanim ratovima od 14,5 hiljada na broju, postradalao je više od 3,6 milijardi ljudskih života…

Iako su ljudi želeli još od starine da nađu odgovor na veliko pitanje zašto započinju ratovi, izgleda da oni taj odgovor još uvek nisu našli, ili možda jesu. Mnogi su istraživali ratove, pokušavali da dosegnu do jednog tako važnog ili krucijalnog pravog odgovora. I tako su se desile mnoge i mnoge teorije, pa čak i one zavere, o tome odakle potiče rat, gde mu je poreklo, gde mu je izvorište, gde mu je epicentar, i na kraju u čemu se prepoznaje i ogleda bit ili suština samog ratovanja i svakog rata...

Svako doba ili svako istorijsko razdoblje imalo je svoje teorije, svoja pojašnjenja, objašnjenja, a uz sve to uvek su paralelno išle ili rame uz rame stajale i mnoge druge stvari kao što su recimo sitni i krupni interesi, a od rata najviše koristi ili ćara imale su uvek najjače društveno-političke sile ili savezi (alijanse) koji su od rata ili u ratu profitirali na uštrb oružja. U ratu sva su sredstva bila opravdana, zar ne, a izgleda da se samo putem rata dolazilo do nekih mnogo važnih ciljeva, svojih političkih interesa...

Mnoge teorije pokušale su dati objašnjenje zašto baš rat, te je tako Darvinova biološka teorija to pojasnila ovako, rekavši da rat izazivaju i podstiču mnogi uzroci biološki po svojoj prirodi preživljavanja i opstanka: ”… po svojoj prirodi čovek je čoveku vuk”. Zatim su osporene  Darvinove teorije o evoluciji, po kojima je rat ili borba za opstanak jedini pravi krivac ili uzročnik zašto neke vrste životinja (života) bolje opstaju na uštrb onih slabijih (nemoćnih) koje nestaju. Mnogi će kazati da je Darvin pogrešio, ali šta ako nije. Šta ako je došlo vreme da će doista opstati i preživeti najjači, ili najprilagodljiviji…

Poslušajmo još neke teorije, a koje možda do sada još nismo čuli,  a o njima se eto i kod nas pisalo i razmišljalo pre pola veka:

“Maltuzijanska teorija objašnjava rat kao posledicu bržeg rasta stanovništva od količine hrane kojom se ono može prehraniti”. Možda smo i čuli, ali nismo znali da se stručno ovako naziva...

Dalje, šta kaže rasistička teorija, i kako ona objašnjava rat: ”… kao uslov napretka ljudskog društva, jer jedino ratom više rase, prirodom i bogom obdarene, mogu uspostaviti gospodstvo nad nižim rasama i time obezbediti napredak čovečanstva”. Ovo nam je svima pokazao Hitler i fašizam, zar ne…

Zanimljivo bi dalje bilo da oslušnemo kako rat pojašnjava teološka teorija, a za njih je rat sveta blagoslovena rabota ili pak ”delo božje”…

Evo kako su marksisti poimali rat: ”… rat ne potiče od biološke i psihološke prirode čoveka… nije delo božje volje… ne prouzrokuje (ga) geografski raspored stanovništva… i nije rezultat razlika među rasama… rat je u rodovskom društvu, do pojave privatne svojine, do cepanja tog društva na klase, bio – kako kaže Marks – “jedan od prvobitnih radova” rodovskog zajedničkog bića. Javljao se onda kad jedna teritorija, usled nerazvijenosti sredstava za proizvodnju, nije pružala mogućnosti za opstanak i tražena je nova. Pri tome nisu postojala ni posebna sredstva za rat, ni posebne snage, niti je rat dovodio do uspostavljanja vlasti nad drugim plemenima. Ishod je jedino mogao biti: ili fizičko uništenje drugog plemena, ili njegovo proterivanje, ili adopcija (posvajanje) pripadnika slabijeg u jače pleme kao ravnopravnih članova. Pojava privatne svojine i na njoj izrasla klasna podela društva, a iz ove proizašla pojava države, jesu kvalitativno novi društveno-istorijski uslovi iz kojih se rađa rat, kao jedan od objektivno uslovljenih, zakonitih načina rešavanja na toj osnovi izraslih antagonističkih društvenih protivurečnosti. On je izraz društveno-istorijske nužnosti rešavanja tih protivurečnosti onda kada se te protivurečnosti do te mere zaoštre da ne postoji objektivna mogućnost da se reše na drugi način, kao na primer, sredstvima ekonomske prinude”, itd…

Da nema ratova ne bi bilo ni armija u najširem smislu toga pojma. Klase na vlasti svoj opstanak obezbeđuje putem svojine i klasnih borbi, a to dalje znači da jedino tako dolazi do razvoja jedne dotične države. Takođe, vladajuća klasa ili vlast obezbeđuje još i ovo: ”… neke opšte preduslove opstanka i razvoja konkretnih klasnih društava, jesu opšti  društveno-istorijski uslovi, ili uzroci rata kao zakonite kvalitativno nove pojave klasnih društava u odnosu na ratove rodovskog društva. Taj novi kvalitet izražava se u ovim činjenicama…”…

Iako u najdubljem temelju rata počiva interes ekonomske prirode, smisao rata ipak počiva u tome da porobi one druge, bilo da je reč o plemenu, ili klasama, nacijama i narodima, državama. Ali, rat je i borba protiv takvih vrsta porobljavanja, ugnjetavanja. Uvek u ratu se pojavi institucija čiji je zadatak da porobljava, a to je armija. Kad rat započne onda se pribegava posebnim taktikama vođenja rata, dolazi do stvaranja posebnih sredstava koja će poslužiti za vođenje rata, a to nisu ona sredstva preživljavanja na koja se obično ljudi naviknu u vreme mira, a koja se zovu sredstva za rad…

Rat uzrokuju vidimo elementi koji su po svojoj prirodi najopštiji, ali ratove može izazvati i nešto izvan svega toga. “Svaki rat je ne samo  izraz opštih društveno-istorijskih suprotnosti klasnih društava, već istovremeno i posledica konkretnih suprotnosti između država, klasa ili nacija… svaki rat ima i svoje posebne, odnosno neposredne uzroke i moguće ga je razumeti samo sagledavanjem  i opštih i posebnih uzroka. Zbog toga je suštinski značajan onaj deo definicije rata koji smo na početku dali, a u kome se kaže da je rat produženje politike oružanim putem onih snaga koje ga vode. Na osnovu toga mogućno je utvrditi društveno-istorijski smisao svakog rata (videti odrednice Karakter rata i Cilj rata)… marksisti kao revolucionari zauzimaju konkretan politički stav prema ratu kao načinu rešavanja društvenih protivurečnosti. Osuđujući nehumanost rata, oni ne stoje na pacifističkim pozicijama… jer su one utopijske”…

Važno je dotaći najpre odrednicu armija, a evo šta tu piše: ”Država je ona organizovana sila kojom vladajuća klasa pokorava druge klase i slojeve radi ostvarivanja svojih interesa, a istovremeno država obavlja i neke opštedruštvene poslove, kao što je odbrana nacionalne nezavisnoti. Da bi mogla da deluje kao takva sila, država mora raspolagati sredstvima prinude. Armija je upravo jedno od tih sredstava i ujedno najjače sredstvo za primenu fizičke prinude… (Armiju) možemo definisati kao organizaciju koja predstavlja instrument vlasti namenjen da vođenjem oružane borbe uspostavlja, odnosno odražava određeni društevni poredak”...

Po svom karakteru ratovi se dele na progresivne i reakcionarne ratove, tj. na odbrambene i napadačke ratove, a tako su nas učili Marks i Engels. Progresivne napredne snage ruše sve staro i uspostavljaju sve modern i novo, dakle sve naprednije, dok reakcionari i napadači, predvodnici nazadnih snaga samo se brinu da očuvaju  stare vrednosti, ono što uspeva da preživi. I tek je Ljenin progovrio o ratu koji može biti pravedna ili nepravedan. Pravedni ratovi po njemu su oni ratovi u kojima se neko brani, u kome se neko oslobađa i ratovi koji su revolucionarni. A nepravedni ratovi su imperijalistički i kontrarevolucionarni. Da bi znali tačno da li je reč o pravednom ili pak nepravednom ratu, Lenjin daje 3 pitanja na koje treba svako da odgovori: ”… kakve su karakteristike konkretnih društveno-ekonomskih uslova u kojima se rat vodi, koje ga društvene snage vode i radi kojih ciljeva se vodi”...

Onaj ko povede rat dužan je da formuliše u čemu je njegov cilj vođenja rata. U praksi obično nema istine, te se iz zvaničnih stavova o ratu ne vidi baš pravi cilj, jer se iza osvajačkih apetita ili nepravedno vođenih ratova uvek vešto sakriva pravi cilj vođenja rata. I Hitler je svoj rat zvanično nazvao opravdanim ratom i proglasio ga čak nužnošću, a sve izgovorene reči i parole na temu ciljeva rata fašista prikrile su svoje prave interese i ciljeve (konačno rešenje), a setimo se Hitlerovi interesi bili su tobož samo ovi - ”borba za životni prostor nemačkog naroda” i “ispravljanje nepravdi koje su nanesene Nemačkoj”. A zapravo cilj tog rata bio je sledeći: ”… porobljavanje drugih naroda i uspostavljanja rasističke fašističke dominacije nad njima”. I  uVijetnamskom ratu su Amerikanci dobro sakrivali svoje prave ciljeve vođenja toga rata, a sakrili su se uvek kao i Hitler iza svojih parola, govoreći da su oni večiti zaštitnici čitavog “slobodnog sveta”, ma šta to značilo, te da imaju obaveze prema svim svojim saveznicima, itd. O ratu svakom tek treba suditi, ali ne  po onome kako neko proklamuje svoje ratne ciljeve kroz parole, već po onome što se zaista počini i učini u ratu. Od cilja u ratu zavisi i uspeh u ratu: ”… ukoliko cilj rata izražava neposredne i istorijske interese naroda, on je duboki izvor moralne snage armije i naroda u oružanoj borbi… ukoliko je on u suprotnosti sa tim interesom, on je izvor slabosti i neuspeha onih snaga koje takav rat vode”...

Pacifizam je do XIX stoleća bio samo humanistička ideja i doktrina, dobronamerna ideja, a onda postaje politički pokret, koji podiže glas kako bi osudio skoro svako izbijanje rata, i skoro svaku upotrebu sile (zloupotrebu), a po pitanju međuljudskih  i međunarodnih odnosa. Nije dovoljno samo osuditi rečima rat, već je potrebno naći ratu uzroke i setiti se zašto nešto počinje i šta ga provocira i izaziva. Nije dovoljno upućivati verbalne humane apele kad se rat nezaustavljivo rasplamsa i bukne, eskalira kao svetski požar. Ljudska volja se ne može zadržati utopijskim parolama u svetu tolike protivurečnosti i suprotnosti...

Šta reći na kraju o ratovima koji se rasplamsavaju čak i u modernim našim dobima, u ovoj savremenosti koju sad preživljavamo, a konstantno ratno. Danas je doba u kome je najveća pretnja nuklearni rat, a kako sve loše izgleda možda smo već odavno u svemu tome samo nismo dovoljno svesni, i kao da se onaj rat nuklearni iz 1963 nikad nije okončao, i kao da potmulo još uvek traje sukob Amerike i Rusije. Ne živi li čovečanstvo neki opšti svetski rat dan danas, a u najširem smislu te reči pojma. Iza ovakvih pretnji i ratova na pozornicu ratnog poprišta stupiće ono što se uvek nazove primena neke vojne sile, makar je izvali Milosrdni anđeo...

Nažalost, videli smo da socijalizam nije uspeo da spreči rat, ratove, niti da ublaži mnoge suprotnosti i protivurečnosti, a videlo se na krvavom Balkanu koliko rata može da se rasplamsa pod porolom socijalizma. I kao da ratni sukobi nikad prestati neće, čak ni u moderno današnje naše doba, a ratna opasnost i ljudska pospanost pred tim pretnjama je danonoćna, svakodnevna, a nama nedužnim ljudima doživotna kazna. Rat je izgleda danas postao stalna društvena pojava, pretnja, a sve priče o svetskom miru izgleda da su ipak utopija…

Itd…