KAKO SU ŽIVELI INDIJANCI IROKEZI...

 

 

Ko su bili Irokezi?...

Reč je o grupi jezički srodnih Indijanaca sa Severa Amerike, onih koji su živeli između reke Hadson i Lorenca, a 5 njihovih plemena činili su čuveni vojno-politički savez Irokeza. Postojali su još i Iri na tlu severa, koji su bili jako slični Irokezima, ali su Ire Irokezi proterali jednom iz njihove prapostojbine, tu oko jezera Iri…

Da bi bolje upoznali šta je to „Irokeški gens“ ili klan, pleme i dalje u rukama moramo držati i čitati, pomno istraživati, knjigu Fridriha Engelsa pod nazivom „Poreklo porodice, privatne svojine i države“, a koji se oslanja i na istraživanja koja nam je podario o Irokezima i drugim nekim narodima, američki antropolog i socijalni filozof Lewis H. Morgan…

Irokezi su dakle bili „specijalno pleme Seneka“, a unutar tog plemena živelo je čak 8 klanova, koji su svoja imena dobila po ovih 8 životinja: vuk, medved, kornjača, dabar, jelen, šljuka, čaplja i soko. Evo kakvi su sve bili njihovi običaji, verovanja, odnosi, karakter, organizacija, itd...

Svaki klan birao je svog starešinu ili „svog sahema“, a birali su i svog poglavicu ili svog vođu u ratovima. Na izborima pravo učešća imali su svi, a to je kod Irokeza značilo da u izboru pored muškaraca pravo glasa imaju i žene. Ovo je bilo na stupnju varvarizma, a naša civilizacija je pravo ženama u Americi dala tek 1920, a Jugoslavija 1945, Englesak 1928, Liban 1957.  I dalje ženama je ograničeno pravo glasa, a od 2015 u Saudijskoj Arabiji žene glasaju, ali na samo na lokalnom nivou, itd…

Starešina Indijanaca ima unutar svog klana ili plemena samo očinsku ulogu, koja je „čisto moralne prirode“. Ratni poglavica mogao je samo u slučaju rata da izdaje svoje naredbe. Plemensko veće moglo je da smeni starešinu, čak iako se to protivilo volji klana (plemena)…

Što se tiče ženidbe ona nije mogla da se obavi unutar svoga plemena i to je bilo njihovo bazično, tj. njihovo “osnovno pravilo“. Imovina umrlog ostajala je uvek unutar klana. Svaki pojedinac unutar plemena bio je pod zaštitom istog, a ako neko povredi samo jednog člana klana, automatski kao da je povredio čitavo pleme, i zato je kod Irokeza u krajnjoj nuždi postojala i krvna osveta…

No, pleme je moglo da unutar svoga klana posvoji, primi i strance, a Irokezi su imali svečane prijeme i religijske ceremonije prilikom uvođenja novih pridošlica u svoje pleme. Takođe, Irokezi su imali svoje groblje ili zajedničko mesto gde su sahranjivali sve svoje pokojnike. Čitavo pleme prisustvovalo je pogrebu, ono priprema grob umrlome i održava posmrtno slovo (govor, besedu). Pleme je imalo svoju demokratsku skupštinu, a nju su sačinjavalii svi odrasli, oba pola, muškarci i žene. I imali su svi isto i jednako pravo prilikom svog glasanja...

Morgan je to opisao ovako: “Svi njegovi članovi su slobodni ljudi, obavezni da jedan drugom štite slobodu; među njima je jednakost u ličnim pravima - ni sahemi ni ratne starešine ne zahtevaju bilo kakvo preimućstvo; oni čine bratstvo, sjedinjeno krvnim vezama. Sloboda, jednakost, bratstvo, iako nisu nikad formulisani, bili su osnovni princip gensa, a ovaj je opet bio jedinica celog društvenog sistema, osnova organizovanog indijanskog društva. To objašnjava nepokolebljivi smisao za nezavisnost i lično dostojanstvo, koje Indijancima svako prizanje“...

A Engels ovom Morganovom citatu dodaje, te još kaže: “U vreme otkrića Indijanci su bili organizovani u matrijarhalne gensove u celoj Severnoj Americi. Samo u pojedinim plemenima, kao što su pleme Dakota, gensovi su bili propali,  a u nekim drugim, kao što su plemena Odžibve i Omaha, gensovi su bili ptarijarhalno organizovani“...

Indijanska plemena koja su bila sastavljena od 5 ili 6 klanova imala su po 3 do 4 ili čak više plemena koji su bili ujedinjeni u jednoj zasebnoj grupaciji, koja se zvala bratstvo ili fratrija. Pleme Seneka imalo je 2 fratrije, a fratrije su kod Irokeza bile ne samo društvene, već i religiozne. Irokezi su održavali svoje religiozne misterije, koje je beli čovek nazvao „medicine-lodges“. U plemenu Seneka ove misterije praznovale su 2 religiozne zajednice, koje su nove članove primale po „strogom ceremonijalom posvećivanja“. Fratrija je imala važnost i kao vojna jedinica, a sva 4 roda odlazila (linages) su u rat izdvajajući se u zasebne čete, gde je svaka četa dalje imala svoju uniformu, svoju zastavu, i bila pod komandom svog sopstvenog vođe...

Nekoliko klanova obrazovalo je fratriju, a nekoliko fratrija obrazovalo je pleme. No, kada su plemena bivala oslabljena, nije više postojala ni fratrija. Evo i nekoliko najvažnijih karakteristika ko je su baš tipične za sve Indijance kao jedno veliko pleme i narod koji je bio prastanovnik Amerike…

Imali su svoju sopstvenu oblasti i svoje sopstveno ime. Svako pleme imalo je svoje sopstveno naselje, svoje selo, svoju zlatnu oblast u koju odlazi nesmetano zarad lova i ribolova. Iza te granice nalazio se tzv. “neutralni predeo“, a što je još slično onome što se kod Nemaca zvalo „granična šuma“ ili „pustinja“ ili „zaštitna šuma“. Kada se stanovništvo povećalo te granice postale su ugrožene, napadane. Indijanci su imali svoj sopstveni zajednički jezik, sa mnogo dijalekata, dakle svako pleme svoj dijalekat ima. Imali su pravo ne samo da svečano ustoliče svog starešinu i ratnog poglavicu, već su imali i pravo da smene obojicu, i starešinu i ratnog poglavicu, čak i onda  ako recimo oni imaju ogromnu podršku čitavog gensa ili klana. Indijanci su imali svoju religiju, svoju mitologiju, svoju mudrost i svoje obrede koje su izvodili, pa čak iako su bili samo varvari, oni su imali svoju religioznost i svoje verovanje...

Engels piše o mitologiji Indijanaca, te kaže ovako: “Njihova mitologija još nije kritički proučena; oni su zamišljali otelotvorenje svojih religijskih predstava – duhova svih vrsta - već u ljduskom obliku, ali niži stupanj varvarstva, na kome su bili, ne zna još ni za kakvo likovno prikazivanje, za tzv. idole. To je kult prirode i elemenata, koji se razvijao kao mnogoboštvo. Različita plemena imala su svoje redovne svetkovine s određenim oblicima vršenja obreda, naročito ples i igre; ples je osobito bio bitan sastavni deo svih religijskih svečansoti; svako pleme je posebno obavljalo svoje svečansoti“...

Indijanci su imali plemensko veće koje je bilo zaduženo za sve poslove od zajedničkog interesa. Ali, ako neki Indijanc nešto zatraži od svog plemena oni ga lepo saslušaju, a takođe su i ženeu imale pravo da iznesu svoje mišljenje, a to mišljenje plemenu iznosi bi neki govornik, samo po izboru te žene ili tih indijanskih žena. Irokezi da bi doneli neku odluku ona je morala da bude izglasana jednoglasno. A ako bi izbio rat u njega bi odlazili prvo i najviše samo dobrovoljci. Ratove su organizovali istaknuti ratnici koji su znali kako da organizuju i prirede „ratnu igru“. Ako dođe do napada na neku plemensku oblast, onda nju brane prvo i najviše samo dobrovoljci. Tek će u našoj civilizaciji odlazak u rat više biti i prinudno i nasilno nametnut, čak i svima onima koji po pravu svoga ličnog izbora možda ne žele da učestvuju…

Neka plemena su imala svog vrhovnog poglavicu čija ovlašćenja su bila dakle manja, a taj starešina moga je u slučaju neke veće nužde da zavede privremene mere svedo donošenja konačne odluke ili do saziva plemenskog veća, a tu s eveć nazire začetak činovničke vlasti...

Indijanska plemena nisu otišla dalje od plemenskog ujedinjavanja. Oni su živeli samo u plemenima koja su bila malobrojna, a bili su plus udaljeni jedni od drugih, takođe ratovi su ih u mnogome oslabili, pa ipak oni su mogli i znali da sa malo ljudstva osvoje ogromne predele i oblasti…

U nekim krajevima Indijanci su bili rascepkani, usitnjeni, teritorijalno iskomadani, a srodnička plemena udružila bi se tada u trajne saveze. Bio je to prvi korak na putu da se obrazuje indijanska nacija. Amerika je dakle imala “najrazvijeniji oblik takvog saveza kod Irokeza“. Došli su zapadno od Misisipija, sve do Njujorka i podelili se na 5 plemena, koja su se zvala: “Seneka, Kajuga, Onondaga, Oneida i Mohok”...

Jeli su ribu, divljač i primitivne povrtarske kulture. Stanovali su u svojim selima, koja su bila ograđena drvenim ogradama (palisadom). Nisu imali nikad  više od 20 hiljada žitelja, a služili su se u svom govoru srodnim dijalektima jednog te istog zajedničkog jezika, a svoje oblasti su podelili na svojih 5 plemena. Zajedno su pomagali jedni drugima, a već na početku XV veka osnovan je „večni savez“ ili “konfederacija“, što poprima dalje oblik agresije, a 1675 stanovnici ovih predela su prognani,  a oni koji su ostali živeli su pod jarmom novog danka. Kako Engels dalje piše: “Savez Irokeza predstavlja najnapredniju društvenu organizaciju koju su postigli Indijanci“…

Savez je imao svoje osnovne odredbe, a one su sledeće, i ovako se sprovode u život…

Večni savez 5 plemena koji su u krvnom srodstvu bio je u svim unutrašnjim poslovima izjednačen, jednak i nezavistan. Imali su zajednički jezik, a razlikovali su se jedino po dijalektima, a to je bio neoboriv živi dokaz koji je samo govorio o njihovom zajedničkom poreklu. Savez je dalje imao svoj organ, a reč je o saveznom veću koje je činilo 50 starešina, jednakih po rangu i ugledu. Sve što se tiče saveza i odlučivanja, kao i donošenja konačnih odluka to je sve pripadalo saveznom veću. Starešine su bili nosioci dužnosti koja se uspostavljala u svrhe saveza. Savezni starešina bio je i strarešina svog plemena i mogao je da učestvuje i imao pravo glasa i unutar plemenskog veća. Veće je svoje odluke takođe moralo da izglasa jednoglasno. Glasanje se sprovodilo po plemenima, a unutar plemena svi članovi veća morali su da budu saglasni (jednoglasni), a kako bi doneta odluka imala stanje svoje punovažnosti. Od ukupno 5 plemenskih veća svako veće ima pravo sazivanja saveznog veća, ali ne i pravo da samo sebe sazove. Pred okupljenim narodom održavali su svoje sednice. Svaki Irokez imao je pravo reči, dok samo veće ima pravo da donese neku odluku. Na svom vrhu savez nije imao nikakvu ličnost, nikavog šefa izvršne vlasti. Savez je imao dve vrhovne vođe sa jednakim ovlašćenjima i sa jednakim pravom vlasti, kao što su po 2 kralja imali Spartanci i po 2 konzula imali Rimljani. Po ovakvom javnom uređenju Irokezi su živeli preko 400 godina, i još žive…

Engels nam dalje piše o toj rodovskoj jednostavnosti koja je postojala kod Indijanaca i kaže: “Sve ide svojim uređenim tokom – bez vojnika, žandarma i policajaca, bez plemstva, kraljeva, namesnika, prefekata ili sudija, bez tamnica, bez parnica. Svaku svađu i spor rešava zajednica onih kojih se tiče, gens ili pleme, ili pojedini gensovi među sobom. Samo kao krajnje, retko primenjivano sredstvo preti krvna osveta, čiji je oblik – samo civilizovan i opterećen svim preimućstvima i štetnim stranama civiliazcije - i naša smrta kazna“. Dakle njihov upravni aparat nije zamršen i zakomplikovan, opterećen parazitima kao danas ovaj naš...

Indijancima je domaćinstvo dakle “zajedničko i komunističko”, a pleme je vlasnik zemlje, dok se “baštice” dodeljuju domaćinstvu. Svaki pripadnik klana ili plemena zna svoje dužnosti prema bližnjem, prema svojim starima, ostarelima, prema bolesnima, nemoćnima, slabima, prema ratnim invalidima. Među Indijancima nema siromašnih, nema oskudevanja. Svi Indijanci su između sebe isti, jednaki, slobodni, a kad se kaže svi misli se i na žene. Oni nemaju robova i ropstva, a nije im bilo u krvi da porobe i potlače kao svoje robove neko drugo ili tuđe pleme. Oko 1651 Irokezi su pobedili pleme Iri i “neutralnu naciju”, kojima su ponudili da kao ravnopravni pristupe savezu. Pobednička strana to odbija, a druga poražena strana je proterana sa svoje oblasti…

Slični primeri ovakve hrabrosti bili su prisutni u Africi kod Zulukafera i kod Nubijaca (narod koji je živeo oko reke Nila, na severu Sudana i u južnom Egiptu), a koji su se svi borili protiv svojih zajedničkih kolonizatora Engleza. Englezi su napali pleme Zulu janaura 1789,  a pleme je pola godine odolevalo tom engleskom osvajačkom napadu, na čelu sa svojim vođom Cetewayoa. No, Englezi su imali vatreno oružje, te su bili nadmoćni pobedivši Zulu pleme, koje je 1887 bilo kolonizovano, a onda su Englezi isprovocirali unutrašnji sukob, novi bratoubilački rat u plemenu Zulu...

Što se tiče slične hrabrosti Nubijaca, Arapa i nekih ostalih plemana Sudana, stvari kažu dalje ovako. Na čelu sa muslimanskim prorokom Mohamedom Ahmedom koji se sam nazvao Mahdi (Spasitelj) 1881 počinje borba, nakon koje je već 1883/84 skoro čitavo tlo Sudana bilo oslobođeno, a koju su Englezi kolonizovali 70-ih godina. U toku ove borbe nastaje nezavisna i centralizovana Mahdi-država. Godine 1899 Englezi osvajaju Sudan, jer su zemlju prvo oslabili iznutra, oslabili je unutrašnjim plemenskim ratovima, po onoj izreci – “zavadi, pa vladaj”. Ali, Englezima je taj uspeh donelo i njihovo superiorno vatreno naoružanje…

Ova dva primera samo pokazuju kako je ipak moguće učiniti ono što ni jedna evropska silna vojska još nije mogla da učini. Imali su u rukama samo svoja primitivna koplja i svoje džilite, svoja lagana koplja. I nisu imali vatreno naoružanje, i nisu imali ni dana vojne obuke, niti obavezno služenje vojnog roka. Ali, Englezi su posedovali puške zvane ostraguše, a tada najbolje oružje na svetu, posebno u borbi zbijenih redova. Plemena su uspela da stvore pometnju kod Engelza, a nisu prezali od oštrih engleskih bajoneta...

No, ovakav način plemenske organizovanosti propao je, jer nije mogao „prevazići pleme“, a sve što se nalazilo izvan plemena nalazilo se takođe i izvan prava. Plemena su između sebe ratovala, a ratovi su bili surovi, brutalni, sve dok nisu postal ratovi koji se vode zarad nekog krupnog interesa, a kako Engels  još piše: „Pleme je ostalo granica za čoveka... pleme, gensi i njihove ustanove bili su sveti i neprikosnoveni, od prirode data viša sila kojoj je pojedinac ostajao bezuslovno potčinjen u osećanju, mišljenju i delanju“...

Provobitne zejdnice jednom snažne, sada su se slomile, raspale, propale, a evo i zašto, pojašnjava Fridrih Egels: “Najniži interesi - prostačka lakomost, brutalna žudnja za uživanjima, prljav tvrdičluk, sebično grabljenje zajedničke imovine – osveštavaju novo, civilizovano, klasno društvo; najsramnija sredstva - krađa, nasilje, podmuklost, izdaja – potkopavaju staro besklasno društvo i dovode ga do pada. A samo novo društvo, u toku čitavih 2500 godina svog opstanka, nije bilo nikad nešto drugo do razvoj neznatne manjine na račun eksploatacije i potlačene ogromne većine, a ono je to sad više nego ikad ranije“...