“GORSKI VIJENAC” – P. P. Njegoš (1813-51)...

 

Petar II Petrović Njegoš bio je vladar i vladika Crne Gore, teokrata (nosilaci  državne i crkvene vlasti istovremeno), poeta među vlastodršcima, i vlastodržac među pesnicima, veličanstvena pojava, koja  ispeva svoje remek-delo, tj. književno, a epohalno poetsko delo zvano “Gorski vijenac”...

 

Rodio se 1813 godine na Njegušima, a na rođenju dadoše mu ime Rade. Učenje i pismenost stiče kod srpskog pesnika Sime Milutinovića Sarajlije. Putuje i obilazi Beč, Petrograd, Rim, Napulj. Dobro je gađao iz puške i bio odličan konjanik. U borbi i ratu bio je, kažu, hladan, ali zato mnogo hrabar, dakle veliki uzor i primer čojstva i junaštva. Od epskih junaka najviše je voleo Miloša Obilića. Umirući ostavlja amanet koji glasi: ”Ljubite Crnu Goru i sirotinji činite pravdu”...

 

Pravo ime mu je Rade Tomov, a bio je  sin Toma Markova Petrovića. Na zahtev strica Peta I Petrovića počinje da se školuje i priprema za naslednika prestola (tj. trona). U 17-oj godini na zahtev svoga strica, preuzima presto 1830 godine. Novo monaško ime mu je Petar II. Umire 1851 godine na Cetinju, sa 38 godina starosti, a kasnije biva sahranjen po svojoj ličnoj želji na Lovćenu...

 

NJEGOŠ KAO VLADAR: uvodi Senat od 10 ljudi, stvara gvardiju, izvršni organ Senata od 160 ljudi, organizuje perjanike ili ličnu gardu od 30 ljudi, radi na mirenju krvno zavađenih plemena i suzbija krvnu osvetu, vodi rat za učvršćenje granica svoje Crne Gore. Dva puta ide u Rusiju 1833 i 1837 godine, sa namerom da tamo primi čin vladike i traži pomoć za svoju siromašnu Crnu Goru. Iz Rusije dovodi prve učitelje, donosi štampariju i oko 400 knjiga. Na Cetinju otvara osnovnu školu i štampa prve knjige. Pravi puteve, vrši istraživanja i uvodi porez. Ima dva cilja: da prosveti Crnogorce da im otvori nove vidike i spoznaje o životu, te da stvori modernu državu koja će raskinuti sa onim što je plemensko...

 

NJEGOŠ KAO PESNIK: piše lirsku poeziju (poslanice, rodoljubivu i misaonu liriku), spevove, epske pesme i dramske oblike. Zbirke pesama: “Pustinjak cetinjski”, “Lijek jarosti turske”, “Epske pesme i spevovi: Glas kamenštaka” prerađen kasnije u spev “Slobodi jada”, “Luča mikrokozma”, drama “Lažni car Šćepan Mali”, “Knjiga narodnih umotvorina” koje je sakupio “Ogledalo srpsko” i najznačajnije ostvarenje “Gorski vijenac” objavljeno 1847 u Beču na narodnom jeziku...

 

NJEGOŠ KAO ČOVEK: mlad, visok (preko 2 metra, tačnije 2,10 m), dostojanstven, duhovit, misaon, načitan, govorio nekoliko jezika, energičan i nepokolebljiv. Bio monaško-svešteno lice, ali je više mislio na domovinu i narod, nego na crkvu i oltar. Umesto molitve i pasivnog držanja zagovarao akciju, borbu, pravednu i oslobodilačku. Njegovo geslo bilo je: "Oltar je pravi kada propoje pesma od užasa na kamen krvavi...", "Bogu je milija žrtva - krv prolivena za slobodu nego ulje u kandilu...", itd. Sebe je smatrao svetovnim vladikom, koji je okrenut više ka narodu, ka slobodi i državi. Kao pesnik najviše je učio iz narodnih epskih knjiga i od svoga učitelja Sime Milutinovića Sarajlije. Prevodio je Homerovu “Ilijadu” i čitao mnoga dela u original...

Osnova dela “Gorski vijenac” jeste istraga poturica, i pokretanje oslobodilačke borbe Crnogoraca, ustajanje protiv tirana i tiranije. Delo je puno filozofskih misli i izreka, aforizama, narodne mudrosti. Ovo je POEMA o borbi jednog naroda za slobodu. Prvobitni naziv dela bio je “IZVIISKRA”, tj, neugasivi plamen svetlosti iz koje se rađa sloboda. Njegoš ovo svoje kapitalno delo piše arhaičnim (narodnim) jezikom, a reč je o zetsko-cetinjskom govoru, koji je po svom narečju ijekavski, a po dijalektu štokavski, a kako se govorilo u prvoj polovini XIX stoleća. Delo je ispevano u deseteračkom stihu. Prvo izdanje “Gorskog vijenca” bilo je 1847 godine,  u Beču... 

 

Uvodni deo - Posveta prahu oca Srbije, Karađorđu, oslobodiocu od Turaka. Sazivanje Skupštine na Lovćenu, uoči praznika Svete Trojice, a sazvana je u gluvo doba noći na Lovćenu, noći u kojoj se okupiše istaknute glavešine, knezovi, vojvode i serdari, da se dogovore kako da povedu borbu za oslobođenje, a protiv Turaka, ali i od domaćih izdajnika, i oslobode svoju napaćenu sirotinju raju (tj. narod)…

 

Sam sa sobom razgovara, i pita se vladika Danilo: ”A ja što ću, ali sa kime ću? Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigde nikoga! Moje pleme snom mrtvijem spava, suza moja nema roditelja, nada mnom je nebo zatvoreno, ne prima mi plača ni molitve. U ad mi se svijet pretvorio, a svi ljudi pakleni duhovi. Crni dani, a crna sudbino! O kukavno sprstvo ugašeno, zla nadživjeh tvoja svakolika, a sa najgorim hoću da se borim!”, itd…

 

Njegovu žalopojku čuo je Vuk Mićunović koji leži negde pritajen tu u blizini, a na sve to mu samo kaže: ”U dobru je lako dobar biti; na muci se poznaju junaci!”…

 

Zatim je na vrh mesta zvanog Crkvine na Lovćenu počelo da se gađa iz pušaka, jarebice, a utrkuju se serdari i vojvode ko će bolje i čija će puška dalje da odjekne…

 

Drugo okupljane, ili druga Skupština na Malu Gospojinu na Cetinju, i večito pitanje mogu li se izmiriti neke posvađane glave. Kad se svi skupe pred njih će tek onda izaći vladika Danilo, izmučen crnim mislima koje ga rastrzavaju. Mesečina i svi ćute, nemo slušaju. Još jedno okupljeno kolo naroda. Tiraninu se mora stati nogom za vrat. Zatim su na svoj zbor pozvali da dođu i neke turske  poglavice, a došlo je njih 7-8. Doći će do velike kavge, a umalo da se Turci i Crnogorci pokolju. Vladika Danilo dobija vezirovo pismo. Dok čita pismo mnogo je zamišljen. Turci će otići neveseli nazad. Mrtvo je doba noći, a u koju će to zoru doći vreme za novi ustanak, za ljutu i krvavu borbu. Psole ručka Crnogorci gledaju plećku i proriču sudbinu. U polju zapevalo 150 ljudi i zapucale puške. Prolaze svatovi. U polju žalosna sestra Batrićeva nariče i izgovara svoju potresnu tužbalicu-pesmu. I muška srca zaplakše od te žalosti, od užasa. Sestra Batrićeva izvrši samoubistvo, te nožem sebi oduze život. Glavari sede na guvnu, a vladika Danilo dobija dva pisma. Na nebu je krvav mesec, a pred glavare išeta slepi starac iguman Stefan. Okreće brojanice i čitavu noć provede u molitvi, bogomisliju. A u zoru pripasaše glavari junačko oružje o pojas i raziđoše se svojim kućama…

 

Badnje veče. Praznično i toržestveno, svečano. I započinje razgovor između vladike Danila i igumana Stefana, nagoveštaji da je istraga poturica već započela. Pale se badnjaci. Padoše i zdravice uz prve čaše vina. Začuše se i gusle, pesma, a to zapeva iguman Stefan. Pred zoru svi pođoše u crkvu na liturgiju, a posle liturgije napolju se začu poljem kako odjekuju puške. Uzjaha konja vladika Danilo i ode da izvidi situaciju. Poljem ide 500-600 ljudi, a njega okruži kolo. Bilio je to 5 Martinovića, Vuk Borilović i 3 sluge svi krvavi. Bili su to preživeli junaci, a vladika ih sve ljubi i celiv im daje. Pred crkvom dočekuje ih iguman Stefan da ih pričesti. A posle pričešća kolo zaigra. Nakon toga pripremljeno je koljivo i iguman Stefan održa opelo svim poginulim junacma. Crnogorci skidaju kape, ali se smeju. Pošto su pojeli koljivo za pokoj duša vitezova palih, odoše svojim kućama…

 

Novo ljeto. Posedali su ispred crkve. Iguman Stefan je zamišljen. Dođe jedno momče da im sve ispriča, a šta se dogodilo. Vladika Danilo plače, a iguman Stefan se smeje. Namračen dolazi Vuk Mandušić, i sede uz vatru sav okrvavljen, snužden, pokisao, potonuo, posustao, obesio brke. Vladika Danilo mu kaza na kraju: ”A u ruke Mandušića Vuka biće svaka puška ubojita!”. I onda mu dade vladika Danilo dobru pušku ili džeferdar za kojim je okembesio brke…

 

 

KOMPOZICIJA "GORSKOG VIJENCA"

 

Posveta

 

1. Skupština na Lovćenu:

-monolog vladike Danila u gluho doba noći i reči Vuka Mićunovića

- 2. Skupština na Cetinju:

-kolo

-dolazak Martinovića i vest da su Turci odveli ženu

-vladičina odluka na borbu, ali još  jedna pokušaj da se nađe izlaz

-susret crnogorskih poglavara sa viđenim ljudima poturica (prepirke, klevete)

-preteć pismo od vezira Selima

-vladika odgovara veziru

-noć i san Vuka Mandušića

-priča vojvode Draška o Mlecima i onome što je tamo video

-gledanje u plećku (gatanje, sujeverje, predskazanje, bajanje)

-svadba i pogibija mladog Batrića

-tužbalice Batrićeve sestre i njeno samoubistvo

-Crnogorci dovode babu "vešticu"

-odlazak u crkvu

3. Badnje veče i novo ljeto:

-vladika Danilo i iguman Stefan pored ognjišta u cetinjskom manastiru  razgovaraju o svetu i neminovnosti i o nužnosti borbe

-jutro i odlazak u crkvu; prizori posle pričešća

-dolazak stotine Crnogoraca i priča o borbi

-pismo o pogibiji Crnogoraca, plač vladike i smeh igumana Stefana

-dolazak Vuka Mandušića iz borbe i njegovo svedočenje onoga što se dogodilo

 

U delu je mnogo dijaloga i monologa, od toga postoji 8 monologa, a od toga 3 su velika monologa koja izgovara vladika Danilo, zatim tu su i dve besede koje govori iguman Stefan, potom imamo besedu Mustaj-kadije, repliku Vuka Mićinovića i kolo. Svi monolozi dolaze pre početka nekog važnog događaja, a svaki monolog nastaje u času kad situacija postaje kritična i teška, neizvesna, tegobna, nerešiva, bezizlazna ili teško rešiva. Delo počinje i završava se sa istim brojem ličnosti, dvoje, dijaloga, a na početku imamo vladiku Danila i Vuka Mićunovića, dok na kraju imamo vladiku Danila i Vuka Mandušića...

 

LIKOVI:

 

VLADIKA DANILO - mlad i još neiskusan, pesnički nadahnut, u svakoj situaciji ljudski iskren, promišljenost u svakoj situaciji, vladar koji sve vidi i zna, veliki humanista - prezire silu i svaki vid tiranije, slobodarski duh, veliki mudrac i mislilac - kao da sažima mnogovekovno iskustvo svoga naroda, čovek velike osećajnosti,  intenzivno doživljava svet oko sebe i slino pati zbog grubosti tog istog sveta, bliži je epskom junaku nego li crkvenom licu koje služi bogu. Njegova priroda je duboka i misaona, emotivan je. Prvo je neodlučan kad treba povesti ljutu borbu, jer on sumnja u opravdanost jedne takve borbe, jer je zaplašen da istraga poturica ne preraste u bratoubilački rat, a onda će se predomisliti i rešiti da između dva zla odabere ono manje zlo, a kad pregovorima ne može da reši situaciju, onda će u njemu sazreti njegova odluka. I on će bititi za borbu, jer je borba nužnost, te ima svoje opravdanje. On žali mladost i zeleno klasje koje je palo u toj klanici, a žali i poturice...

 

IGUMAN STEFAN - najstariji, slepi starac od 80 godina, mudrac, bogatog životnog iskustva, a u svemu vidi samo neprestanu i neizbežnu borbu, borbu za opstanak, jer sve je borba dve suprotnosti, dve velike sile, svetla i mraka, dobra  i zla, anđela i đavola. Krasi ga vedrina i unutrašnji optimizam. On poučava mladež da sačuvaju svoj obraz, i govori o istrajnosti u borbi…

 

VUK MIĆUNOVIĆ – heroj, ali opor, tvrd kao orah koji ničim ne možeš smrskati, hajduk. Postojan, oslanja se na sebe, a jezik mu je oštar kao sablja. On je duboka priroda, a pita se koja je svrha života, jer po njemu ne treba umreti kao nemoćni starac u krevetu, već kao junak i heroj kosovski Miloš Obilić, i tako živeti besmrtno. A ko umre u borbi za slobodu taj će žveti večito. On je optimista, u njemu nema nimalo sumnje da borba neće uspeti. Svi ga se boje…

 

VUK MANDUŠIĆ – takođe veliki junak, koga svi vole. Koliko je dobar da i Turci požele da im bude kum. Njegova duša je pesnička i lirska, te počesto zaplače, sanja snove. On je zaštitnik raje, a kad se svi zaraduju uspehu on će se jedini snužditi i sneveseliti, obesiti svoje brke...

 

CRNOGORSKI NAROD KAO KOLEKTIVNI JUNAK - narod je dat u kolu, u liku vladike Danila, Vuka Mićunovića, Vuka Mandušića, vojvode Draška, i drugih. Osvetljavaju ga dijalozi, pesme, igre, svadba, običaji, verovanja i gatanja. Karakterišu ga velike moralne i fizičke snage (Čojstvo i Junaštvo). Iznad svega ceni slobodu i dostojanstvo. U njemu je ep i lirika, čedne ljubavi i snovi. Crnogorci su plahe krvi i žestoke naravi, narod iskren, odrešit, muževan u mislima i duhu, neposredan, vitalan, jer je odan životu, patrijarhalan i sujeveran, ne podnosi laž, licemerje, lukavstvo, zgrožava se nad mekuštvom, kukavičlukom i sramnim padom gradskog čoveka, izdajom, a gradski život doživljava kao gubitak slobode i dostojanstva, časti. Narod je: slobodoljubiv, druželjubiv, human, požrtvovan, sve veliki junaci koje krasi čojstvo. Narod strada, pati, muči se, herojski strada, gine, bije teške borbe. To je narod ratnički. Borci  za slobodu, dostojanstveni, osećajni, vedri, tmurni, krasi ih i pesimizam i optimizam, preki, ali i krotki, smireni i burni, naivni i iskusni, ljuti i čovečni, složni, imaju zajednički cilj i idu ka svojoj časnoj slobodi... 

 

"Gorski vijenac" - P. P. Njegoš (izreke, misli)

 

“U dobru je lako dobar biti; na muci se poznaju junaci!” (Vuk Mićunović)… “Bez muke se pjesna ne ispoja, bez muke se sablja ne sakova1” (Vuk Mićunović)… “Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi” (Vuk Mićunović)... “Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom” (Vladika Danilo)... “Đe se gusle u kuću ne čuju, tu je mrtva i kuća i ljudi” (Vuk Mićunović)… “Svetu lampu lud vjetar ugasi!” (Iguman Stefan)… “Nema dana bez očnoga vida niti prave slave bez Božića!” (Iguman Stefan)… “Ljepše stvari nema na svijetu nego lice puno veselosti” (Vladika Danilo)... “Sv’jet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj!” (Iguman Stefan)... “A u ruke Mandušića Vuka biće svaka puška ubojita!” (Vladika Danilo)... “Udri vraga, ne ostav mu traga, ali gubi obadva svijeta” (Vojvoda Milija)... “Naši cari zakon pogaziše”... “Neka bude borba neprestana, nek bude što biti ne može” (Vladika Danilo)... “Slavno mrite kad mrijet morate!” (Iguman Stefan)... “Niti dogori, niti svjetlost gubi!”... “Nego udri dokle mahat možeš, a ne žali ništa na svijetu”... “Smrt je lakša no grdna sramota” (Vladika Danilo)...“Udar nađe iskru u kamenu, bez njega bi u kam očajala”... “Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznanju prava - to je ljudska dužnost najsvetija”… “Čašu meda jošt niko ne popi, što je čašom žuči ne zagrči; čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se piju!”... “Ko na brdo, ak’ i malo, stoji, više vidi nego onaj pod brdom”…

 

Itd...