.jpg)
Rođena je 12 jula 1916 godine u blizini Kijeva, u selu
Bela Crkva, u radičkoj porodici, koja se kasnije preseljava u Kijev kada
Ljudmili bude tek 14 godina. Ljudmila se potom zapošljava u fabriku oružja “Arsenal”,
nakon okončanja srednje škole, gde radi kao metalostrugar izučivši dobro
veštinu brušenja. Bila je dobra i marljiva učenica, mnogo je volela da čita,
uči, pa su je nazivli “knjiški moljac”. U Kijevu počinje odlaziti na strelište,
a 1937 godine završava šestomesečnu obuku streljštva. Na Kijevskom univerzitetu
upisala je istoriju, ali je sve to 22 juna 1941 prekinula nemačka invazija ili
tzv. operacija “Barbarosa”. Zbog izbijanja Drugog svetskog grata (Velikog
otadžbinskog), svoj već spreman diplomski rad nije mogla da odbrani Ljudmila
Mila Pavličenko, student četvrte godine. Ali, ga je zato uz sebe nosila duž
čitavog ratišta po Istočnom frontu. I tek nakon završetka rata uspela je da završi
fakultet i odbrani svoj diplomski rad. Po završetku rata odbranila je svoj rad
na temu “Bogdan Hmeljnicki i pripajanje Ukrajine Rusiji 1654”…
Zašto je baš uzela ovu temu i ko je Hmeljnicki?
Bogdan Hmeljnicki (1595-1657) bio je plemić i kozački zapovednik u Ukrajini, i
onaj koji podiže pobunu i veliku bunu protiv tzv. “Poljsko-litvanske unije”,
težeći dalje stvaranju jedne nezavisne kozačke države, te tako 1654 godine sklapa
savez sa carskom Rusijom, nakon čega Ukrajina biva pripojena Rusiji. Ustao je Hmeljnicki
protvi svih velikih ugnjetavanja i nepravde, a protiv mnogo čega u to teško
vreme (XVII vek) kada su pravoslavni trpili jaram rimokatoličlih Poljaka na
svom vratu, a kada je trebalo polatiniti pravoslavlje stvaranjem tzv. “Brestovke
unije”. I krenuo je Hmeljnicki sa oko 300-500 svojih kozaka te 1648 godine, a u
pomoć mu pritiču i Tatari, te porazi Poljake u bici kod Žute vode. Ušao je potom
trijumfalno u svoj Kijev, no 1651 godine prevrtljivi Tatari izdaju kozake koji
su u leto, juna 1651 teško poraženi, a tada he ubijeno 30 hiljada kozaka. I nižu
se dalje mnogi sukobi i ratovi, kozaci su u nepovoljnom položaju, jer moćni “Krimski
kanat” ne dozvoljava da jedna od strana u sukobu nadjača i pobedi, pošto im ne
odgovara. Kozacima u Ukrajini još nije htela pomoći ni carska Rusija sve do
saziva “Kozačke skupštine” tog 18 januara 1654. Ovim je car ruski Aleksej Prvi
u sastavu Rusije imao i Ukrajinu, tj. “Kijevsku Rusiju”, nastalu još u IX veku.
Tada su Tatari stali na stranu Poljske. U rat se ukljčuje i Švedska, koja je protiv
Poljske. Na stranu kozaka stala je i Transilvanija. No, dolazi čas kada se Švedska
pokoleba i okrene protiv Rusa, nako čega car sklapa sporazum sa Poljacima, tzv.
“separatni mir”, što Bogdan Hmeljnicki vidi kao rušenje već postignutog sporazuma.
Ukrajinski kozaci se zatim bune, a njima već prete i Tatari, dok Hmeljnicki
umire od izliva krvi na mozak 27 jula 1657, u 61-oj godini. Hmeljniciki je
simbo nacije, veliki heroj ukrajinskog naroda, a njegov lik je na novčanici,
dok ga Poljaci jako negativno prikazuju, a u Moski je takođe hvaljen kao nacionalni
heroj, jer Rusima odgovara teorija po kojoj je Moskva naslednica Kijevske Rusije,
tj. Staroruske države zvane Stara Rus. No, u tim sukobima kozački ataman Hmeljnicki
je pobio monogo Jevreja, sa kojima je zbog Poljaka dolazio u česte sukobe…
Sa izbijanjem Velikog otadžbinskog ili Drugog
svetskog rata Ljudmili Mili Pavličenko bilo je tek 24 godine, koja odmah sa
velikom upornošću uspeva da se ubaci u prve borbene redove Crvene armiju, u
kojoj do tada žene nisu imale pristupa. U toku Drugog svetskog rata oko 800
hiljada ruskih žena uzelo je vojnog učešća u Crvenoj armiji tokom rata. I veli
se da su ruske žene činile 5% od ukupne vojne ratne snage SSSR-a. Ljudmila nije
htela da ide u sanitetsku službu, gde su je terali, već je htela da u ruci drži
pušku…
I primili su je u 25 ”Čapajevsku streljačku
diviziju”, a bila je jedna od ukpuno 2 hiljade snajperista, od kojih će samo ona
i još oko njih 500 dočekati dan oslobođenja. Mnogo više od ove brojke ubila je
u odbrambenom ratu Ljudmila, ali se zvanično beleži da je njen ratni učinak 309
odstreljenih nemačkih glava za oko 18 meseci u vreme trajanja Drugog svtskog rata,
koliko je ona provela na fontu. I postala je danas poznata kao najbolji ruski
snajperista, ne samo među ženama, već i među kolegama muškarcima, koje je
prosto rečeno “sve ušila”, te se smatra još i najuspelijom ženom snajperistom
ikada, a gađala je iz Tokarevljeve poluautomatske puške SVT-40. Kažu da se ipak
nalazi danas među najboljih pet snajperista svih vremena...
Godine 1942, posle oporavka od svog najtežeg ranjavanja,
posetila je Belu kuću sa ruskim studentima i bila gošća prve američke dame Elenor
Ruzvelt, i bila prvi sovjetski državljanin koga će primiti predsednik Ruzvelt. Nakon
Amerike posetila je u toj misiji traženja pomoći i apelujući da se što pre pomogne
Rusima koji prolivaju krv, hitnim otvaranjem novog fronta - Kanadu i Englesku. I
tada je onoj uglađenoj gospodi, čak i mnogim fašistički nastrojenim prema
omalenoj njoj, najjednostavnije kazala koliko je ona smaknula glava (309!), a
onda njima bez osmeha i grubo rekla da prestanu više da se sakrivaju iza njenih
od gelera izranavljenih leđa. Tada je upoznala Čarli Čaplina i još neke holivudske
zvezde. Sa turneje se vratila i na poklon dobila jednu bundu od risa, pištolj i
pušku…
Stupila je u Crvenu armiju i bila sve do poslednjeg teškog
ranjavanja aktivna na frontu u borbama oko Odese, Krima i Sevastopolja, gde se
zlatnim slovima upisala u večitu knjigu branitelja Odese, Krima i Sevastopolja.
Zvali su je “Lady Death” ili “Dama Smrt”. Ljudmila je Ukrajinka koja je
uvek s najvećim ponosom govorila da je Ruskinja. Proslavila se kao snajperista i
bila nenadmašan strelac u Velikom otadžbinskom ratu 1941-45...
Iz prvog braka sa Aleksejom Pavličenkom čije ime je
nosila, a za koga se udala kad joj je bilo 15-16 godina, imala je jednog sina Rostislava
(1932-2007). Ranjavana je čak 3 puta, a nakon toga kad su shvatili kakav dijamant
imaju u svojim redovima, i koliko im je Ljudmila Mila Pavličenko dragocena
živa, doneli su odluku da se povuče sa fronta. I tako je postala velika učiteljica
gađanja ili instruktor obuke obučavajući svoje naslednike, tj. buduće
snajperiste. Posle rata napsiala je i svoje memoare. Osporavali su mnogo što je
tamo kazala, želeli da nas uvere da je izmišljala i lagala, pokušali su da on njene
vrednosti i kvaliteta, njene spremnosti i sposobnosti, njene ratničke veštine
naprave samo cirkus, još u toku rata, a posebno nakon okončanja rata…
Odlikovana je više puta, i to “Lenjinovim ordenom” čak
dva puta, zatim proglašena je 1943 godine herojem SSSR-a kada joj je dodeljena “Zlatna
zvezda”, dodeljen joj je i čin majora, a dobila je još dve medalje “Za vojne zasluge”
1942 i 1952, i medalju “Za kampanju”. Ljubav njenog života bio je njen saborac,
njena senka, njen čuvar leđa Alekseje Ljonja Kicenko sa kim je timski odlazila
u odstrel nacističkih glava, okupatorskih i neprijateljskih glava. No, Aleksej
je teško ranjen, te izumire na njenim rukama 1941 godine...
Elenor Ruzvelt uzvraća posetu SSSR i prvo posećuje
Ljudmilu Milu Pavličenko te 1957 godine, a između tih susreta njih dve su se
dopisivale. Još dok je bila u Americi 1942, pevač Woody Guthrie posvetio joj je
pesmu “Miss Pavlichenko”, a njena životna priča poslužila je za nastanak filma iz
2015 “Bitka za Sevastopolj”, u kome ima i fiktivnih, izmišljenih delova, kao što ima i u knjizi (film se može
naći na “jutjubu”). O njenom životu govori i knjiga “Dijamantsko oko” – roman koji je Kejt Kvin objavila 2022,a kod nas je izašao
2023, te ga svima preporučujem, jer sam ga upravo jutros pročitala za 5 jutara,
ili kako se kaže “u jednom dahu”, a ima 486 strana…
Posle kontuzija i silnih ratnih trauma i gubitka
voljenog drugog muža Alekseja, često je utehu nalazila u piću, u votki. Umrla
je 10 oktobra 1974, a od posledica moždanog udara u 58-oj godini života, a sahranjena
je u Moskvi, na Novodevičjem groblju, u blizini istoimenog manastira…
Njen lik našao se na poštanskim markama 1943, a zatim
i 1976 godine…
Нема коментара:
Постави коментар