„JAVNA SLUŽBA“ - Rajendra Awasthy (Radžendra Avasti)...

 

Rajendra Awasthy (Radžendra Avasti) Indijski pisac romana i pripovedač koji piše na hindi jeziku, cenjeni pesnik, autor više pesničkih Antologija, prevođen ne samo u Indiji,vće i izvan granica Indije. Kroz stranice svoje priče pod nazivom „JAVNA SLUŽBA“ dao nam je sliku koja pokzauje koliko su zamršeni putevi svakog političkog uspinjanja, uspuzavanja, a onda i sliku političkog pada, sunovrata, te progovorio na svojim ispisanim stranicama o pristunosti političke bede, koja se mora podnositi i trpeti na tom putu političkog uspinjanja, puzanja. Ovom svojom pričom pisac je doneo i jednu posve žestoku kritiku političara, posebno onog malog tipa političara.

Glavni junak ove priče jeste upravo jedan takav mali tip političar ili mali poslušnik vlasti, po imenu Tandon Saheb. Tamo gde je pozvan da sve udesi politički povoljno, upašće već u svom stilu malog tipa političara, a upada najkrupnijm koracima svojim, malte ne, on gde god je pozvan utrčava. Kad bude primećen počastiće ga koka-kolom. Gospodina po imenu Tandon Saheb ko ne bi počasti hladnom koka-kolom. Ako slučajno nedostaje mesta ili stolice za sedenje, drugi će biti podignuti, pomereni, samo da bi gde iamo zasesti važan gospodin Tandon Saheb. Svakom političaru se ipak na takav način ukazuje veliko poštovanje ili pak dodvoravanje, upucavanje.

Svaki mali tip političara u usponu jeste mnogo opterećen svojim poslom, a takvi ne spavaju po čitave besane noći, takvi neprestano samo rade, danonoćno rade, po 24 sata zna se za svoje vlade. Mnogi sa strane smotre, te gledaju njegovu iscrpljenost, pa kao da tužno vele:

„Teško je leći glavi koja krunu nosi. Javna služba nije šala. Ljudi očekuju da čovek nestane kao sapun, a u njegovoj sapunici žele da vide još i dugu“...

Jedni kad ga vide vole da iznose na videlo zasluge Tandon Saheba, drugi pak vole da ga pohvaljuju, hvale, a on je toliko skroman te od tolikih pohvala samo pocrveni kao devojka ili kao latice maka. Sada se odjednom dosetio da se sve okolo njega naglo promenilo, kao što se menja i njegov nagli uspon na lestvici malog tipa političara,  u javnoj službi, a zatim ga obuzima iščuđavanje. Preko noći postane uspešan i slavan, poznat. I nameštaj i unutrašnji dekor na mestu okupljanja i dočekivanja političara nije više stari, sve je odjednom smenilo nešto novo, nova garnitura, drugačiji dekor, novi paravani, i mnogo saksija sa ozelenelim biljkama. Sve je posebno uređeno i udešeno, i naravno prostrt je i crveni meki tepih.

Vidno su postavljene i parole sa čitko ispisanim velikim rečima poput one: „Živeo!“,  a pozornica je dekorisana sa mnogo cveća. Pošto je Tandon Saheb već uznapredovao, njega očekuje ubrzo i pojavljivanje na pozornici. Kad bude prvi put stao pred sve okupljene, kazaće im ove parole:

„Braćo, kažite Živela Majka Indija! Živeo Mahatma Gandi!“...

Posle ovakvih izgovorenih reči mali tip političara se osećao kao jedno indijsko veliko božanstvo, kao sama boginja Sarasvati koja beše boginja učenja i znanja, i kao da je ona svojim silaskom blagoslovila njegovo osušeno grlo koje postade grlo odličnog besednika. Posle takvog blagoslova s visine političar malog tipa ili sada već javni službenik više nije samo lunjalica oko bine, pošto je ubrzo postao jedan od članova Zakonodavne skupštine. Potisnuo je sve, a kako je zapravo dopuzao do takvog svog položaja, i sve sakrio i zakopao duboko u sebi,  i kao je pete mnogima zbog svega toga oblizivao i lizao. A čim je postao javni službenik mogao je sa najvećom radošću da najljubaznije pošalje osmehe baš svima. Zatim je istančao svoj poseban novi stil hodanja, jer sada je konačno uspešan i odvažan, giba se, a promenio je i fizuru, te pustio kosu malo dužu, a pustio je pokatkad i bradicu, koju bi nekad načisto obrijao. Onda je naglo osedeo, verovatno od ubrzanog političkog sazrevanja lišenog mudrosti, i sve opet preko noći.

Prisutni su već na svom mestu dočeka, ali ne samo on po imenu Tandon Saheb već i sudija. A bilo je tek oko 5 sati, i već ih je sve uhvatila neka nervoza. Došle su devojčice sa svojim učiteljem koje će veselo mahati zastavicama kad pristigne ministrova limuzina. Tandon Saheb prilazi devojčicama, jednu pomazi po kosici, i svakoj potom ponešto lepo namesti i popravi, makar šal, makar čuperak nestašne kose, pošto on uvek čini samo ono što je narodu mnogo dopadljivo (biti u društvu dece), jer svaki vođa mora da sobom nosi i pokazuje jedino „osobine velikog čoveka“, kao da mana nema. Devojčice su dobro utrenirane kako će uzvikivati parole.

Tandon Saheb prima telefonski poziv u kome sazanje da ministar neće biti vremenski tačan, već će kasniti, a stići će tek u 6 sati, da je mnogo zauzet nekim dešavanjima u Parlamentu. Vest je primio mali tip političara baš loše, buknuo je kao latica crvenog maka. A uspeo je da poruči minstrovom sekretaru tek sledeće, a što bi ovaj trebao dalje da mu doturi, poturi:

„Odlično. Prenesite mu, molim vas, da je ovde sve lepo sređeno. Bezbroj ljudi ga čeka i želi da ga vidi“.

Tandon Saheb zaključi sam za sebe da i nema neke razlike između dolaska u 5 ili 6 sati. Onda se sreo sa preduzimačem po imenu Harbans Sing koji mu saopštava da je stigao i prilično veliki broj zemljoradnika, onih koji će pozdraviti ministra, spremnih da uzviknu naučene parole:

„Živela vlada koja misli o dobru naroda! Živeo Mahatma Gandi! Živela Idnija!“.

Jedan zemljoradnik ima u zadatku da ministru preda cveće, kao i memorandum, koji je noć pre toga napisan kod Tandon Saheba, a na memorandumu se nalaze imena svih zemljoardnika iz sela, u kome se na koncu kaže:

„Sela i zemljoradnici srdačno pozdravljaju - tebe, velikog vođu ovog veka, zaštitnika zemlje, tebe koji zemljoradnicima želiš dobro i koji si ljubitelj poljoprivrede, i zahvaljuju ti što si ih udostojio da dođeš u njihovu sredinu“.

Nakon što je pročitao memorandum Tandon Saheb se sa nejvećim ushitom obratio narodu sabranom i reče im:

„Prijatelji, vi ne shvatate koliku žrtvu prinosite. Predajom ovog memoranduma Ministru, vi ćete pokazati kako zemljoradnici ove zemlje, mada teško žive i pate, ipak rado dočekuju svoje cenjene goste. Braćo, svi mi znamo da su ceo rod pšenice uništili oluja s gradom i štetočine. Takoreći, avet gladi je pred nama.Vladini službenici nas stalno gnajve, počev od Patvarija pa do Tehsildara – svi samo traže od nas, pa ipak, mi smo srećni što je veliki predstavnik naroda ove zemlje došao u našu sredinu. Indijci su oduvek znali kako da se žrtvuju za svoje goste“.

Narodni govornik i tribun po imenu Tandon Saheb bio je ponosan, a paori ga pozdraviše parolama. U došaptavanju neki su poverovali da je ministar stigao, pa svi okupljeni prvo zamukoše, nastade tajac, a onda opet kao bruka puče galama i buka. Ljudi je mnogo. Svima njima Tandon Saheb klima glavom. Zatim se opet popeo na binu, zgrabio mikrofon i kazao:

„Zdravo braćo, zdravo! Upravo sam od Ministra primio telefonsku poruku. Ministar podnosi jedan važan nacrt zakona koji je od interesa za celu naciju, a pre svega za siromašne poljoprivrednike. Napustio je Parlament samo da bi me obavestio koliko on ceni narod ovog kraja i rekao da će nam uskoro stajati na raspolaganju. Pridružiće nam se za pola sata. Do tada...“.

Zatim je onaj što bi zadužen za puštanje ploča ili glazbe neoprostivo pogrešio, što je Tandon Saheb dočekao kao strujni udar, pa poput jastreba ostrvi se na žrtvu gramofon, kako bi dalje sprečio da nešto neprilagođeno ne bi čulo ministrovo uho. Neko je ipak hteo da napravi nerede i gužvu. Stavljena je podobna ploča sa koje se moglo čuti:

„Ej, mili zemljaci! Setite se sa suzama onih koji su dali život za ovu zemlju...“.

Naredba je bila dakle jasna: samo pesme sa narodnom muzikom mogle su da se puštaju u etar.

Tandon Saheba okružiše ljudi kojim on poče kazivati kako ga i koliko ga ministar voli, poštuje, ceni, kako mu sve želje ispunjava, kako ga prima, te napušta najvažnije poslove, kako bi pili čaj i zajedno ćaskali, kako nemaju tajne između sebe. I dok ovo priča naš mali tip političara u velikom usponu, on se sav kao šećer topi od miline, i govori narodu kako ga ministar oslovljava po imenu.

Ali, naš mali tip političara Tandon Saheb samo je kozer sa dobrim veštinama pretvaranja i glume, glumatanja. Narod ga sluša, gleda, kao hipnotisana nepomična gomila. Začula se policija i pomisliše svi da stiže ministrova limuzina. Da ministru uruči cveće spremno čeka već 24 različite organizacije i institucije. No,venaca sa cvećem već ima 30, a ima i buketa iz inostranstva, i svi prelepo miomirišu.

Zatim preduzimač reče Tandon Sahebu kako svoju zahvalnost želi najličnije da iskaže nasamo ministru, i traži da ga ovaj preporuči i predstavi. Prekida ih policajac koji reče Tandon Sahebu da ga traži sudija. Sat je pokazivao 6 sati i 10 minuta. Devojke su pevale pesmu:

„Oglasili smo s Himalaja: nek se sklanja ceo svet, Indija je naša!“.

Tandon Saheb se osmehuje cvetu indijske mladosti, ponosno se uspinje kao svaki gmizavac, kao gmaz, i zatiče sudiju u stanju udobne raspojasane raskalašnosti, sa podignutim nogama na astalu, koji zatim poruči dve koka-kole. I onda je najhladnije saopštio sudija malom tipu političar da ministar dolazi tek u pola 8, jer navodno drži govor u Parlamentu, a zasedanje neće tako brzo da se okonča, a mora dati i neke važne izjave nakon svega toga. Nastade mukla tišina,  a mozak Tandon Saheba više ne može da funkcioniše. Sudija je uživao u dimu svoje cigarete, a napolju je postalo veoma mračno. Učitelj želi da zna kada stiže ministar, jer njegove nežne devojčice su samo jadne i izmorene.

Tandon Saheb laže i govori učitelju da ministar dolazi za koji minut, mada je on zapravo jako neraspoložen, jer unutar njegove utrobe nešto se zaledilo, a onda pomisli kad da bi moga da devojčicama nabavi bar po čašu mleka. Političar malog tipa je neodlučan, a njegovi koraci su tromi i mlitavi, glava mu je sageta, pogružena, spuštena, nema cilja, a oseća teškoću, njegove muke su goleme. Najveća mu je lična greška što se nazvao vođom zemljoradnika iako to nisu njegovi birači ni njegova izborna jedinica. Jedva je uspeo dovde stići, a lizajući mnogima pete, jedva da umoli ministra da obiđe ove ljude.

Ljudi i dalje čekaju svog Ministra kao Godoa i svi ga hvale, pričaju samo o njegovim dobrim vrlinama, mada neki se i čude jer za ministra je baš karakteristično, tipično da nikad i nigde ne zakasni. Tandon Saheb bi najradije da zaplače, a u njemu su sve snage presahle, pa ipak on se lažno osmehuje, glumi srdačnost, pokušava da se održi na površini te politčke dobro zamućene  vode, da ne potone, te opravdava ministrovo kašnjenje, i veruje da njegova politika ne može preživeti ako bude ljude varao.

Tandon Saheb je nesiguran, mislima svojim dalkeo putuje u prošlost, spotiče se, ševrlja, a samo što nije pao. Morao je da se se ipak sabere, da povede računa, a osetio je ono olakšanja kad je uspeo da dopuzi do svog ministra i setio se ministra koji mu tada obećava da će doći. Osetio je orgomnu prazninu, svoju šupljinu. Svi su nekuda otišli, a kad se vratiše pitanje je vazda isto:

„Šta se desilo, gde je Ministar?“.

Tandon Saheb je naučen da se smeši, laže, te veli:

„Trebalo bi da stigne. A gde su zemljoradnici?“.

Paori su otišili, umorni, razočarani, a politčar Tandon Saheb ovako o njima kaže:
„Šta  oni misle, ko su oni? Zar ne mogu da sačekaju Ministrov dolazak? Kakvi su to ljudi? Sve dok ih čovek ne počne prisiljavati i maltretirati, ne mogu da se opamete!“.

Preduzimač brani zemljoradnike, pa malom tipu političara kaže:

„Oni nisu naši ljudi. Naši ljudi su hteli da dođu sa crnim zastavama u znak protesta. Kad smo doveli ove ljude, rekli smo im da drže jezik za zubima. Jer to su sve radnici bez zaposlenja i mi smo ih iznajmili i platili ih na sat!“.

Mali tip političar kaza:

„Ali mogao si da im platiš više... Znate da sve ovo činim zbog Vas. Ja tu nemam svojih ličnih interesa. A videćeš kakva će ti biti budućnost. Neka Ministar samo dođe pa ćeš videti svoju računicu. Ti si dao ponude a ne ja!“.

Preduzimać se brani i veli:

„Dovešću drugu grupu radnika, njih pedesetak. Ne brinite ništa“:

Mali tip političara doviknu:

„Samo požuri“.

Neki ljudi nemaju više strpljenja. Više ih ništa tu ne može zadržati. Na zvučniku se s razglasa moglo čuti:

„Nećete još dugo čekati“.

Tandon Saheb i dalje oseća staru prazninu, šupljinu, a snaga ga već napustila, i priseti se kako je put do javne službe jako predugačak, a onda  se uteši sam sebi kazavši:

„Ako zasedanje Parlamenta zaista toliko traje, onda i Ministar ima toliko odgovornosti na svojim leđima. Šta se tu može? Ma šta da je, neka dođe već jednom, i radost i bes ljudi su prolazni. Možeš ih kako hoćeš vući za nos, kao ovce“.

Tandon Sahebe pođe ka zamračenom putu, a onda u kolima ugleda sudiju, koji mu saopšti da je ministrov sekretar kazao da je Ministar još popodne otišao u lov, da će noćiti u lovištu, ako se ne bude vratio do 7 sati. I smejući se sudija ode.

Tandon Saheb političar malog tipa ostao je sam i slomljen, oduzet, ne osetivši da se iza njega okuplja jedna grupa radnika.