“VEČITI MLADOŽENJA” – Jakov Ignjatović (1822-89), prvi deo (I-XI glava)…

 

 

O piscu: Jakov Ignjatović  rodio se u Mađarskoj, u Sent Andreji 8 decembra 1822, gde je izučio osnovnu školu. Gimnaziju je učio u Vacu, Ostrogonu, Budimu i Pešti, gde je učio prava, kao i u Kečkemetu. Postao je advokat u rodnoj Sent Andreji 1847, a  od iduće 1848 uzima učešća u revoluciji i postaje poslanik na Majskoj skupštinu u Sremskim Karlovcima, i član Glavnog odbora Vojvodine. Ali, dolazi u neslaganje sa većinom unutar Glavnog odbora, jer se zalagao za saradnju sa Mađarima, a protiv Austrije, i zato su ga uhapsili, a potom pustili iz pritvora. Potom je postao urednik vojvođanskog lista ”Vesnik”. Godine 1849 prešao je u Beograd i postao pomoćnik urednika “Novina srpskih”. Zatim mu se gubi svaki trag, a on svo to vreme provodi u Ugarskoj, u Pešti ili u Budimu. Ponovo postaje advokat u Sent Andreji i urednik “Srpskog letopisa”, koji je izlazio u Pešti. Godine 1858 prešao je u Novi Sada, gde se opet bavi advokaturom, a tu postaje notar novosadski i poslanik u Ugarskom saboru u Pešti. Onda iznova dolazi u sukob sa političkim vođama Srba u Vojvodini, i Svetozarom Miletićem, te odlazi u Dalj, u Slavoniju, gde radi i kao advokat, ali i kao književnik. U Novom Sadu izdaje i uređuje “Nedeljni list”, u kome se zalaže za saradnju Srba i vlade mađarskog grofa Tise, koja u to vreme, kažu, vrši pritisak na srpske političare. Zbog ovoga Srbi su ga načisto izolovali te je počeo da živi kao usamljenik u Novom Sadu gde je imao jedva 2-3 prijatelja, a umro je takođe u Novom Sadu 5 jula 1889, u 67-oj godini života sam i napušten od tuberkuloze, a sahranjen je na Uspenskom groblju. Jakov Ignjatović naš je prvi romanopisac i najplodniji romansijer, a napisao je 3 istorijska romana ”Đurađ Branković”, “Kraljevska snaha”, ”Deli-Bakić”, zatim 7 romana sa temama iz savremenog života “Milan Narandžić”, “Čudan svet”, “Trpen-spasen”, ”Vasa Rešpekt”, “Večiti mladoženja”, “Stari i novi majstori”, “Patnica”, i neke pripovetke. Svojim delima dao je književnosti ono što se naziva REALIZAM XIX veka. Pisao je i memoare i bavio se publicistikom…

Roman “Večiti mladoženja”, ocenjen je laskavo i dobio je visoke ocene, a prvi put je objavljen 1878 u bečkoj ”Srpskoj zori”,  a tek 1910 objavila ga je SKZ (Srpska književna zadruga), mada su mu dali i neke prigovore za ovo njegovo najuspelije delo, kazavši da je po pitanju kompozicije “razvučeno”, a po obradi “nebrižljivo”. Dao nam je lik Šamike u vidu jedne psihološke studije koja se posle više neće ponoviti kod pisca Jakova Ignjatovića, kao ni u našoj srpskoj književnosti. U ovom  romanu glavni motiv je generacijski jaz i sukob starog i mladog naraštaja. Od I-XI glave, ili u prvom delu romana saznajemo ko je otac Sofro Kirić, kako je stekao sav svoj veliki imetak, a drugi deo romana od XII, pa sve do XXVI glave govori o njegovim tragičnim sinovima i ćerkama, o naraštaju koji propada, i daje nam mračnu sliku jednog doba u kome se građansko društvo raspalo i raslojilo još u prvoj polovini XIX veka. Junaci žive život po maskama koji se može nazvati još i farsom (komedija sa dosta humora, ali i tragizma). Ovo je roman koji je i građanski, i gradski, ali i društveni, socijalni...

Prvi deo roman (I-XI glava), prepričavanje:

Sofronije Kirić je trgovac. Radnja počinje godinom 1812-13. Preživeo je sa uspehom sve devalvacije. I dalje poseduje svoju kuću, trgovinu (bakalnicu) i mehanu. Radi vredno još od svog detinjstva. Oženjen je Sofijom Sokom Kirić srećno. Stekao je kuće, zemljište, vinograde, a onda postade trgovac platnom. Slavi Svetog Nikolu, svog patrona zaštitnika…

Iako je mnogo bogato, on i dalje drži svoj dućan i mehanu. Uz sebe ima jednog šegrta Milana, a kad je velika gužva i sam radi, a pomaže mu i porodica cela. Voleo je Isaila Čamčića, trgovca bez dućana kome beše 50 godina, a koji je živeo po geslu: ”Jedi, pij, veslei  se, ta život ne traje hiljadu godina”. Zajedno su odlazili nedeljom u crkvu i tamo pojali. Jednom Sofra mu kaza da uvek mora nečim da se bavi i da radi: ”Ja sam već tako naučio, da bez posla živiti ne mogu… znaš ko je kako živio, tako mora i umreti. Moj Pera još nije zreo; sad mu je tek sedamnaest godina, pa još kapom vetar tera”. Ponekad ode Sofra kod svog prijatelja  trgovca  Čamče koji drži kafanu i njegove žene Sare da se tamo karta, ali za vrlo male novce, krajcare. Čamča sada ima novi plan, jer je nemiran, nepostojan duh, i ne drži ga mesto te predlaže da krenu na put, da rasprodaju suvo vino, te da odu sve do Krakova, u Poljsku, i tamo kupe platno na vašaru, i da sa sobom pozovu i trećeg Jovu Krečara...

Sofra je strog, ali pravedan, a ima petoro dece. Pera je najstariji sin, zatim ima ćerke Lenku, Pelagiju i Katicu i najmlađeg sina Aleksandra zvanog Šamika, a svi imaju između 15 i 10 godina. Šamiki je tek 7. Sofra je jedan od 30 odbornika u magistratu. Kad je nešto mnogo važno Sofra se savetuje sa svojom Sokom ženom, ali bez prisustva male i velike dece. I tako joj reče da će poći put Krakova da nakupuje brdo platna. Želi da ćerke uda dobro, da spremi miraz, a sinove da zbrine i odškoluje. Odlučio je otac - Pera će biti trgovac, a Šamika treba da se školuje, i kako mu otac kroji put prvo ga htede dati u karlovačku bogosloviju, da bude kaluđer ili vladika, ili prota, ili da postane soldat (vojnik), ali onda reče neka bude fiškal (advokat) iako advokate Sofra nikad nije voleo. Zatim Sofra ode kod Jovana da pozajmi 10 hiljada forinti za put, i kaza prijatelju: ”… moram se za decu pobrinuti, kad umremo da ne reknu: šta su nam ostavili?... Sad bez novca nikud, nit’ možeš kćer udati bez novca, a ja sam moju Soku badava uzeo, bez prebijene krajcare… Oženio sam se prvi put, no nisam bio sretan, žena mi imala jektiku, pa je posle pet godina umrla bez dece… Ostado’ udovac… pošten sam čovek bio… svi su me falili da sam vredan… držali me da se počinjem bogatiti, pa sa sve strane oblećaju me da se ženim… čujem da Sokina mati, Tatijana, Uglješina, udovica, ima divnu, valjanu kćer, sva je varoš fali”. Devojci je tada bilo 18 gdoina, a Sofra beše  udovac od 35. Venčali su se i žive srećno. Ali mu tada nisu ispričali da je devojka već bila isprošena od Miloša Miloradovića koji joj dade i prsten, a kad mu devojka vrati prsten on od tuge umre. Sofra se vrati kući i kaza ženi da im sutra dolaze Krečar i Čamča, te da spremi večeru, ne preterano mnogo raskošnu, samo 3 jela...

Došli su u goste Krečar i Čamča da se dogovore oko puta u Krakovo, u Poljsku. Čamča ima plan,  moraju poneti bar 20 hiljadu forinti, zatim četvora kola, povesti kočijaše, poneti oružje, hranu i piće za dug put. Treba poneti dosta suvog vina te ga prodati u Poljskoj gde je vino na velikoj ceni. Reče im da im treba 14 dana putovati do Krakova. Dogovor je sklopljen, te sedoše da večeraju. Sa njima večera čitava Sofrina porodica, a nakon večere Sofrina deca zabavljaju pesmom i muzikom goste. Lenka i Pelagija pevaju. Kad muškarci ostanu sami, a svi odu na spavanje, Sofra kaza o sadašnjem svetu: ”Kakav nam je sad magistrat, a kakav je bio pre… Sad za mito sve možeš dobiti… kad su ih birali, nisu za novce glasove kupovali kao sad, neg’ mudrog i poštenog su birali. A pogledaj sadašnje, u fraku, navukli  su taj lastin rep, jadni, isisani, noge kao dve tačke,  a ovamo nikad ih ne možeš zajaziti”. Čamča pak veli: ”Može biti pošten čoveki u fraku i u (lošme štofu, lošoj tkanini)”…

Spremaju se za put, često se sastaju i mnogo dogovaraju. Supruga Soka plače što muž Sofra odlazi, a jedino se očevom odlasku raduje sin najstariji Pera. Trgovci odoše put Krakova...

Soka sama vodi domaćinstvo. Pera je glavni u dućanu i mehani. Lenki je više od 15 godina, a Pelagija ima tek 13,  a Katici je 10, a Pera ima već 18, a Šamika je materino dete, maza, i ide u školu. Pera ima dobro srce, ali ne ume da trguje, pa mušterije časti pićem, napija ih o svom trošku, kad otac ne vidi, a najviše voli da boravi u štali sa kočijašima. Sa lađarima voli da igra karte. Knjigu je odbacio i zavoleo konje i tako Pera postade samo konjušar. Sad kad nema oca Pera se oseti kao veliki gazda. Svima daje na veresiju, čašćava, rasipa. Majka ne može da ga kontroliše. Pera zna da je gobataški imućni sin, te ne mora da se uopšte brine u životu. Voleo je i on ići u školu, ali otac je umesto njega odlučio da bude trgovac, što Pera ne voli. Šamiku je majka razmazila. Šamika je inače jako osetljiv i na sve zaplače…

Prošle su dve nedelje, a od Sofre nema pisma. Soka je u brigama, kao i ostale dve žene trgovaca što brinu o muževima. Prošlo je čak pola godine, a pisma nema. Onda su sve prijavile u policiju. U crkvi su se čitale molitve za njih na put otišle. Soka oplakuje muža, a jedino se ne brine Čamčina žena, jer zna da joj muž često ode poduže od kuće, jer voli da stranputicama zaluta. Samo se Pera raduje što se otac ne vraća...

Putnicima se svašta dogodilo na tom putu do Krakova. Došli su u Vac i tu ih napadoše razbojnici lopovi, ali ih Sofra pobi puškama i rastera kao zečeve. Sve je došlo na preki sud. Lopovi su osuđeni na vešanje, a neki su podlegli ranama. Sofra se seti žene te da treba da joj napiše pismo. Došli su u varoš Košica, a onda dođoše u jedno selo blizu poljske granice. Tu na carini švercer Čamča napravi komediju, pa se carinici kobajagi pokazaše strogi kad im nađoše ono suvo vino. Tu su prenoćili…

Put ih dalje odvodi u neko omanje selo, gde jedan bogati grof ima dvorac, a prenoćiše u mehani kod Arona i Rifke. Tu su rešili da prodaju vino grofu. otidoše sutradan u dvorac kod grofa, koji kupi vino i pozva ih sutradan na ručak, na svoj imendan na praznik Svetog Stanislava...

Napustiše to selo i stigoše u jednu varoš. Sofra se tu seti da ženi još nije napisao obećano pismo, a napisa pismo i Čamča, kao i Krečar. I dadoše Čamči sva pisma da ih preda u pošti. Čamča ode, a pisma sakri, i ne posla ih, a kad se vrati nazad njima dvojici slaga i reče da ih je poslao. Nastaviše put i srećni stigoše u Krakov na vašar. Mnogo su nakupovali po dobrim cenama. Čamči se ne žuri kući, on bi da još ostanu, te reši da im se osveti i okrene put nazad nekim stranputicama. Sofra ga prozre. Na putu se razboleo Krečar i morali su da zastanu te da ga leče i tako su izgubili mnogo dana oko svega toga. Pošli su dalje prema Košici. Tu se onda razboleo Sofra. I ostadoše tu 3 nedelje. Sofra piše pismo ženi, ali Čamča opet nije predao pisma. Stigli su zatim u jednu varošicu, gde beše vašar. Čamča htede da proda platno i prodade svoj deo platna. I opet kretoše ka drugoj varoši, jer Čamča zna gde su vašari, gleda u svoj kalendar. Odoše u kafanu da se okrepe i tu ih policijski komesar pronađe i ispriča im da je za njima izdata poternica, da ih porodice zabrinute traže. Sutradan nastaviše put kući...

Dočeka ih velika radost, a rekoše im da su o njihovim avanturama čitali po novinama, a kako je Sofra ubio 3 lopova. Svi se sada vesele osim Pere. Sofra se zareče da više nikad neće ići na tako dugačak put. Otac traži od sina Pere da položi račune, i otera ga. Sofra očisti mehanu od lupeža. I sve nade poče polagati u najmlađeg sina Šamiku, a Lenku će udati za trgovca i dovesti zeta u kuću. Našao je dobru priliku za Lenku trgovca Nestora Čavića koga zovu  Nestor Profit. I pozva Sofra mladića na ručak. Momak ne ide nikad na bal, ni u mehanu, ne karta se, ne pije, ne troši pare. Lenka nije htela takvog mladića...

(kraj prvog dela, I-XI glava)