„ISKRE NA TALASIMA OKTOBRA“...

Godine 1918, prvog februarskog dana  dolazi do pobune austrougarskih mornara, oko 6 hiljda njih,  u bokokotorskom zalivu, koja je kroz dva dana ugušena, kada je pohapšeno 8 stotina mornara, na preki sud izvedeno 40, od čega je četvoro moranra osuđeno na smrtnu kaznu streljanjem, a ostali su oslobođeni nešto docnije u septembru mesecu, kada je Austrougarska slomljena i poražena u Prvom svetskom ratu...

Ovoj pobuni nešto je revolucionarno prethodilo, najpre oni ruski pucnji sa broda „Aurora“, koji su nadaleko odjeknuli, a prethodila su sva ona dešavanja iz 1917 revolucionarne godine, kada je mesec oktobar doneo mnoštvo burevesnika. Bune se mornari najpe u Puli, jer to je nestabilno vreme kada se mnogi odlučuju na dezerterstvo, to je vreme kada se  mnogo štrajkuje, kada se mnogo radnik izrabljuje i mnogo gladuje. Iz Šibenika jedan ratni brod prebegnuće u Italiju. Neki su uhvaćeni u takvim sličnim pokušajima i odmah streljani. Mornari u Boki saosećaju sa pobunjenim radničkim masama i solidarišu se sa njima, poneti istim Lenjinovim revolucionarnim idejama. Najsmeliji mornari otkazuju poslušnost svojim komandantima, a takvi su zatim osuđeni na doživotne zatvorske kazne. Oktobarska revolucija iz Rusije prelila se na ostatak Evrope, te tako Slovenski narodi, posebno Jugosloveni, sanjaju rumeno Sunce Slobode...

Posle gušenja ove pobune pred prekim sudom obrelo se 386 mornara, a skoro polovina od njih bili su Južni Sloveni (najviše Jugoslovena), a bilo je među njima još i Italijana, Čeha, Slovaka, Nemaca, Mađara, Poljaka, Rusa, Ukrajinaca. Uhapšeno je 1200 mornara, a pred prekim sudom se našlo svega 98, dok je 10 mornara umrlo još u zatvoru (verovatno od „humanog“ tretmana), za vreme borbi poginula su dva mornara, četvorica mornara streljana su, a svi ostali su osuđeni na dugoročne zatvorske kazne. A, pobunjeni mornari su zahtevali samo da dođe po prekida rata...

Listajući knjigu pesama pod nazivom „Poezija velikog oktobra“ iz 1967 godine, koja je objavljena povodom pola veka od Oktobarske revolucije1917, zastanem posebno pred pesmom (odlomak poeme) čiji je nastanak isnipirisan  jednim istorijskim događajem iz 1918 godine. Poemu je napisao Đuro Šnajder (1919-93), a poema nosi naslov „Zapis o pobuni mornara u Boki, 1918“. Đuro Šnajder bio je hrvatski književnik, koji se bavio pored poezije i pisanjem eseja, kao i kritikom. Iza sebe ostavio je nekoliko zbirki poezije. A deo pomenute poeme glasi:

„ 3

Mornari-ložači, mornari-palaburi,

Tko od vas nije čuo pucnje „Aurore“:

Svejedno pod kakvim smo zastavama sjekli more.

I u najgušćoj tmini bljesnuli su meci.

I sav život mornarski, svaka ljudska veza

Sinu osvijetljena

Tom munjom misli i željeza.

Gori Zimski dvorac, gore

I svi dvorci i zamci, grofovi i banke.

Strah je zagrizao u kičme zlotvora.

Zamislili su se i oni

U Londonu i Vašingtonu.

Što je moglo da nas ponese k Suncu

Kao taj oganj, ti pucnji „Aurore“.

I danas – prvi veljače – ovaj plotun

Našeg „Sanct Georga“ ispaljen u podne!

Na palubi stojimo pod komandom druga.

Bilo slobode kuca nezaustavljivo.

Ratnicima opasnim oružjem i mišlju

Smije se, domahuje Domovina.

Zar postoji netko u zalivu Boke

Koji još nije čuo za Lenjina?

O zbilja je to, zbilja, nikakva priča.

Crvena se zastava vije na katarkama

Od Zelenike do Baušića.

4

Četrdeset brodova,

Četrdeset ognejnih otoka

Iskre na talasima Oktobra.

Topovi mjesto stabla borova.

Širi se ljuti miris baruta.

Jadran je bodlja prevrata

A ne zelena tratina.

O soli

I smrti

Mrmori pučina

A žice bruje od Kotora do Beča:

Ultimatum admiralu carevine,

Ultimatum

Prije svih vlada “saveznika“.

Po šumama bjegunci s ratišta

Svijtele oružje.

Dokle će alge

Da se mrijesete oko sidrišta?

Tko nam podsijeca korijenje?

Tko trne naše svjetionike?

O, zašto već jednom ne pucamo

Po kasarnama Zelenike?

Vatra s obale! Vatra s obale!

Dva mornara,

Dva mrtva mornara

Spustili se na dno mora.

Uhode lašci, carski čankolisci

Klekli su pod zidine Beča,

Iako jarbol crno-žute zastave

Nose još samo ruke zločinca.

Cijela Evropa šuti.

Samo nas Lenjin

Hrabri i pozdravlja.

Nas su predali žive:

Ne zagrijavši pravo topovska ždrijela.

Uplovili smo u luke mrskog admirala

S lađama Revolucije.

A sav narod od Baltika do Jadrana

Sprema se na pogreb carevine,

Dok mrtvačka kola u galopu

Voze naša tijela na strijeljanje“...

Bio je ovo pesnički glas samo jednog iz plejade „Poezije velikog oktobra“, a svi su oni kao pesnici imali misionarsku ulogu da svojim pobunjenim glasovima naglase, ali i oduševe, iako svi po svojim opredeljenjima nisu nužno morali, niti su bili komunisti, ali jesu revolucionarno delili onu istu  kob potlačenosti, nepravde, ustajalog vazduha koji je trebalo nečim revolucionarno novim pročistiti, a najpre od carizma i buržuja kapitalizma što će opet uskoro doći...