POEZIJA PETE STRANE SVETA STEFANA CANEVA…

 

Dok prolaze “Časovi”, dok otkucavaju satovi: drugi, četvrti, deveti, dvanaesti, petnaesti, sedamnaesti, dvadeseti, dvadesettreći, dvedesetčetvrti, nastade mnoštvo slobodnih stihova, čak toliko da oživi jedna nova, a peta dimenzija ili peta strana nečijeg sveta, a možda i peta strana jednog Univerzuma...

Na toj strani sveta sve otkucajima pulsa tuče, udara ritam, a da se izmeriti srčanim ritmom nečijeg srca, nečijeg bila, nečijeg treptaja, nečijih ideja, nečijih mogućnosti, a negde večito između dve kosmičke tačke jednog te istoga, kao Šekspirovo večito pitanje: biti il ne biti sada kao umreti ili sve preživeti u inat...

I negde u drugom satu časovi pesnika Stefana Caneva veoma su intenzivni i živi, a pulsirali su satima i satima, danima, časovima i časovima, koji su bili, kako pesnik peva “kraći od trena, duži od vekova, puni tame i svetlosti, časovi tuge, časovi nadahnuća. Časovi ljubavi, gneva ili apatije, moji pulsirajući časovi, neosuđeni na večno ponavljanje po zatvorenom krugu kazaljki – časovi moga srca”...

Živimo, iako smo još pre svega, a pre svakog novog početka, rođenja, osuđeni jedino na smrt, na streljanje, na lomače, i ko zna šta sve ne. I kad bi neko kazao da nam ostade samo još 24 sata od života, mnogi bi ga različito proveli, te tako oni koji nisu skloni radu proveli bi zadnja 24 sata u ispijanju rujnog vina, a samo bi pesnik napisao Labudovu pesmu, a kukavičluku skloni hteli bi tada sve, a majke bi kažu opet porađale svu svoju decu, a samo neke majke ne bi znale nikad da će ih deca jednom odbaciti i prezreti. U tim časovima najodvažniji i vrlini hrabrosti skloni bili bi i preko svake skromne mere samo skromni, a poljoprivrednik bi poželeo da baci seme i zaseje opet svoje oranice, a radnci bi iskovali baš čelik i napravili alatku srp i čekić, a svi bi oni jedino hteli da tolikim stvaranjem u zadnjem svom danu sočine nešto dobro i korisno za nekog drugog, potrebitog, za neke druge, za sve...

I tako je prošao i četvrti čas ili sat, a kada je smelo naišao čas deveti, došli su i stihovi Stefana Caneva, koji u celosti vele: ”Komunizam kad dođe biće mnogo lepo…oprostite mi za ovo mračno predskazanje: na drugi dan komunizma nastaće masovna samoubistva. Novac će zadržati samo svoju fizičku meru, i deo prostora. Po prodavnicama neće biti blagajni, učenici će dobijati dvojke na arhaično pitanje o vrednosti stvari… Tada će se svi oni čiji je jedini cilj u životu bio da jedu, da budu sopstvenici kuća i automobila, ubiti se jer će izgubiti jedini cilj života. Oni ne bi mogli mirno živeti, ili uopšte da žive jer će spokojstvo postati nešto sasvim jevtino i niko neće prisvajati dragocenosti da bi kupio nemir koje će sačuvati svoju visoku cenu… Želim da doživim taj dan, da se narugam onima koji se sada meni rugaju: - Ih, ti si poet plaćaju ti dinar red, pa nemaš da kupiš, čak, ni trotinet”…

U 12 sati pesnik Stefan Canev upitao se još mnogo toga, a neke upitanosti u formi slobodnog stiha, čuli smo u prvom pričanju, a onda su nastale neke nove upitanosti, a upitanosti ove, a sve u formi slobodnog stiha, koji glase: ”Zar nećemo uskoro zameniti sve sijalice kvarcnom lampom i bićemo preplanuli, čak i kad spavamo, a kafu ćemo kuvati atomima… sunce će uvek biti neophodno kao simbol neminovnog svitanja”…

Čovečanstvo izgleda sunce nije još načisto zamenilo kvarcnim žicama, već štednim sijalicama i mnogim drugim brzim kuvalima za kafu, aparatima poput krčka, itd...

Nedugo posle 12 sati, došlo je 15 sati, a ulicom nije prolazio bog zna ko, osim jedan slepac, koji je veselo žviždukao, bez ikakvog potraživanja, bez očekivanja, bez žala za nečim davno prošlim, a idući kroz sve to, slepac je sve samo opipavao i tako posmatrao jedino čulima svoga razvijenog dodira, koji se ne dotiče onoga što je udaljeno, neviđeno, tamo iza linije večitog mraka…

U 17 sati poželeo je napisati ljubavnu pesmu, a pre sumraka, pre sutona, pre sumračja, a kako se sve ne bi rasulo, osulo, razišlo, prelilo, razlilo, te pesnik ni zaljubljen, ni razljubljen, kaza u čemu je sva njegova svakodnevna obaveza ili jadikovka: ”da lažem i da budem lagan, da varam i da budem varan”… A sve što ga snalazi strašnije je od umiranja i smrti, jer tlači, plaši, obavezuje, steže, tlači, porobljava, sputava, oduzima, a kako uostalom i smrt i vaskrsenje konačno osuđuju i sve presuđuju...

Pre svake tame, a u 20 sati pesnik veli, dok ne bude još dockan: ”To je sat kad svako treba da proveri da li je pošten ili nepošten… Svako treba da veruje u svoje reči, u svaki svoj pokret, kao što seljak veruje u seme koje seje”…

Najlepše je posle kiše, a u 23 sata prošetati ulicama umivenim, čistim, te pročitati svoj natalni, a čisti odraz lica u kristalno jasnim baruštinama prostrtim po asfaltu i ulegnućima, ispupčenjima, uvalama, vrtačama druma duša, jer tada kako pesnik peva: ”Sa otežalih grana padaju nevidljive kapi i prostreljuju živo odslikavanje. A pošto od toga ne osećaš bol počinješ se osećati bestelesan, kao da si jedna hodajuća ideja, iluzija, ili vizija, neulovljiva sumnjom, lažima i huljenjem”…

A na kraju dana, u 24 poslednjem satu, času, a jednog prevaljenog i pređenog dana, pesnik ponet zvezdama koje su ga mamile nikad niže, nikad bliže, rešen je da se uhvati za delić Mlečnog puta i da se zanjiše u sazvežđu Kasiopeje, za 7 planeta, i najsjanije zvezde iz jata galaksije. I dok su pesnika zazivali da siđe, on ostade da se na Kasiopeji onako prikačen ljuljuška, možda i malo zabrinut da  će pokidati tako komad Mlečnog puta...

I na kraju svih otkucanih sati i pređenog puta, biće jedan od svih osuđenih Sokrata, koji je lišen snage, koji je nadmoćan (nadjačan), pobeđen, poražen, utamničen, sputan, a rešen da pronađe nove rime, nove poetike, da pomeša nemoguće, da dozove i mrtve i žive, da zvrnda, da vrda, da prebraja, da prekraja, da postoji. I da stihove ove stvori: ”Prolaze dani kao oblaci, iz njih uvek kiša ne pada, ne javlja se uvek nešto u duši i u glavi. Da pevam o jurišima i svicima i da zvuk frule podražavam iz dosade do sumraka da ležim, a posle da tvrdim ne mogu da spavam, od nemira i brige za one koji tako malo spavaju, o poeziji i ne govore ali je – stvaraju”...

Stao je ispred zida plača poeta, ispred neke barijere, a pred mnoštvom novih zapitanosti, a onda se tranformisao u “fosfor i cvet”. I dok je Darvin podrazumevao da samo živ, Sokrat je uz osmeh kazao da ne zna da li je to življenje ili nije, a Majakovski na istu upitanost svoju besmrtnost osvedoči pucnjem ravno u svoje sopstveno srce…

Prošli su časovi, a kad prođu sati, časovi, dani, verovatno je otkucana još jedna nova poetska stranica na petoj strani  sveta Stefana Caneva, a ona se sva okončava u sezoni rascetalih iluzija. Nastaće nove poeme, a velike časove najaviće palice koje će tući u doboše, a srcem će odjeknuti mnogo novih upitanosti, glasova, a onda će sve smeniti večiti muk i tišina, ćutanje, čak i kad pukne i zadnja žica na gitari ostala da leži kao umrla pesma u prosutoj krvi tragično ubijenih pesnika poput Lorke. Neupotrebljiva i slomljena gitara postaće ubrzo doboš, ratni glasnik, vesnik ratova i uniformisanih marševa, parada. Deca su se oduvek mnogo igrala rata, i padala kao mrtvi pokošeni klasovi, kao svi prekinuti časovi, stali satovi, u vreme kad se uči pretvarati biti mrtvim. Na lomačama plamtele su vatre prometejske pobunjeničke, a dvorane su neke pozivale samo na ples, dok su mrtvi spokojno počivali u podnožju pijedestala, a njihove ubice svečano stajale na vrhu pijedestala…

A ša su radili oni: ”Mi smo čitali razne knjige – u njima sve se jasno kazivaše i od sve te jasnoće – sve više nejasnoga bivaše. Mi smo bili mnogo verni, i bejasmo mnogo neverni. Mi smo vodili agitke – detronizirali i krunisali. Krunisaše nas. Detroniziraše nas. I na kraju biva sve jasno: Doboši su krivi za prevare! Dobošaru, lupaj. Lupaj po umnim glavama! Lupaj po sitnim stomacima! Udri po lobanjama davno mrtvih! Udri po zubima veselih – kao po ksilofonu! Lupaj! Dobošaj o bubanj Zemljine kugle! Diži ih sve na noge. Vodi ih. Samo ne zaboravi – kuda?”…

Hod zbivanja, kolotečine, kao da je neizmenljiv, a umetnik mora da je ljubomoran kad stvara najviše na samoga sebe, na svoju nepomičnu okamenjenu statuu, koju oblikuje i stvara, vaja, jer jedino njegovo delo, statua, može biti drska i podariti šamar onima koje umetnik ne bi smeo da ošamari na javi, i obratno, statua bi poljubila one koje umetnik sam ne bi smeo, jer statua je umetnikov unutrašnji glas koji podsvesno umesto njega izgovara sve ono što bi on tajio, prikrivao, za šta još nema kuraži. I taj njegov alter ego ne samo da ga pregazi, nadmaši, već ga i živog sahrani, pokopa...

“Prava smrt” nije ona što dolazi nakon bolesti, niti zbog samoubistva, ni od metka, ni od otrova, jer “prava smrt” dolazi nakon puzanja, nakon satrvenih ljudskih kolena. Potrebno je izaći iz samog sebe, jer to je nužnost, i osamiti se kao suncokret, biti ravnodušan, okrenut samo ka suncu, a svetu ostaviti svoj ljudski svlak, svoju napuštenu praznu kožu, neka se između sebe teško razračunavaju već jednom, a onda zakoračiti sa obe svoje noge. Jednom u budućnost, a drugom u savremenost, jer: ”nema prošlosti. To što je počelo nije se završilo. Ne mogu se pohvaliti uspomenama. Zato ne počinjem iz početka. Počinjem od sredine, - od sredine veka, od sredine srca. Vreme je. Dosta je ćutanja, dosta lutanja dosta ironije”…

Stefan Canev peva: “Dosta smo okolišali nule – svoje sopstvene orkugline. Više nema sigurnih oklopa zaštite. Pobeda pripada oružju. Ima različitih pesnika: sanjalica, realista, proroka, činovnika, buntovnika, perača sudova, sudopera, različito gledaju – različito vide, kroz rupu brave, ili kroz prozor (raspinjući ulicu na krst rama) ili okom ogromnim kao horizont, u čijem se krugu mota zenica Zemlje sama”…

A šta kad nastupi vreme kad više neće biti one stare dogmatske vere u besmrtnosti i one neke ostale stvari druge, kad za svečanim astalima, trepazama budu raskazavali nemušte, a nerazgovorljive priče, storije, a sve bude mnogo čudno: ”...prošla boljka raduje, minula radost boli. Rano je da se spotičemo i padamo, gledaaući zaneseno nazad… Možda smo od umora padali. Možda smo slabo jeli. Možda. Bole nas, bole kao oslepljivanje one laži, u koje verovasmo, za koje glasasmo, kojima pljeskasmo, od kojih umirasmo. Mnogi portreti behu otkačeni, posle ponovo zakačeni. Ali mi s istim uverenjem stupamo pored svih izmena i promena. Kopasmo kanale, dizasmo kuće, gradismo nove gradove… Behu označene strofe i ljudi , ali revolucija - ne!”…

I na kraju pesnik Stefan Canev veli: “Revolucijo, ti nisi prošlost… za jedne revolucija počinje rano, za druge – sada počinje. Jedni umiru od  rana. Drugi – od počasti. Sloboda za svakog ima svoj datum i svoje ime. Revolucija  po svetu, revolucija u nama, revolucija u meni – nastavlja se… nastavlja revolucija”…