“MI INDIJANCI” – Ella Deloria (1889-1971)…

„Mi Indijanci znamo za ćutanje. Ne plašimo ga se. Zapravo, za nas je ćutanje moćnije od svake reči. Naši stari su bili obučeni (istrenirani ) na način ćutanja i oni su nam predali ovo znanje. Posmatrajte, slušajte, a onda delujte, rekli bi nam.Tako se živelo.

Kod vas je upravo suprotno. Učite pričajući. Nagrađujete decu koja najviše pričaju u školi. Na svojim zabavama svi pokušavate da razgovarate u isto vreme. U svom poslu uvek imate sastanke na kojima svi svakog prekidaju i svi pričaju pet, deset ili sto puta. I to nazivate „rešavanjem problema“. Kada ste u sobi i vlada tišina, postajete nervozni. Morate ispuniti prostor zvucima. Dakle, govorite obavezno, čak i pre nego što znate šta ćete reći.

Belci vole da razgovaraju. Oni čak ne dozvoljavaju drugoj osobi da završi svoju rečenicu. Uvek prekidaju. Za nas Indijance ovo liči na loše ponašanje ili čak glupost. Ako počneš da pričaš, neću da te prekidam. Ja ću saslušati. Možda ću prestati da slušam ako mi se ne sviđa ono što govoriš, ali neću da te prekidam.

Kada završite sa govorom, odlučiću o onome što ste rekli, ali neću vam reći da se ne slažem osim ako je važno. U suprotnom ću samo da ćutim i otići ću. Rekao si mi sve što treba da znam. Nema šta više da se kaže. Ali to nije dovoljno za većinu belaca.

Ljudi treba da svoje reči smatraju semenom. Trebalo bi da ih poseju, a onda im dopuste da rastu u tišini. Naši stari su nas učili da nam zemlja uvek govori, ali da bismo je čuli, treba da ćutimo.

Ima mnogo glasova osim našeg. Mnogo glasova…”.

Ella Cara Deloria (rođena 31 januar 1889, umrla 12 februara 1971), takođe zvana Aŋpetu Wašte Wiŋ (Lepa dnevna žena), bila je edukatorka Yankton Dakota (Sioux), antropolog, etnograf, lingvista i romanopisac. Snimila je usmenu istoriju Indijanaca i doprinela proučavanju jezika Indijanaca. Prema Cotera (2008), Deloria je bila „istaknuti stručnjak za religijske i jezičke prakse Dakota/Lakota/Nakota”. Tokom 1940-ih, Deloria je napisala roman pod nazivom “Waterlily”, koji je objavljen 1988, zatim ponovo objavljeno 2009 godine.

Život

Deloria je rođena 1889 godine u okrugu “Beli labud” indijanskog rezervata Yankton, Južna Dakota. Njeni roditelji su bili Mery (ili Miriam) (Sully) Bordeaux Deloria i Philip Joseph Deloria koji su imali Yankton Dakota, engleske, francuske i nemačke korene; porodično prezime potiče od francuskog pretka trapera po imenu Francois-Xavier Delauriers. Njen otac bio je jedan od prvih iz plemena Sioux koji je zaređen za episkopalnog sveštenika. Njena majka bila je ćerka Alfreda Sully-ja, generala američke vojske, i Metis Yankton Sioux. Ella je bila prvo dete para, od kojih je svaka imala po nekoliko ćerki iz prethodnih brakova. Njena punokrvna braća i sestre bili su sestra Susan (takođe poznata kao Mery Sully) i brat Vine Deloria stariji, koji je postao episkopalni sveštenik kao i njihov otac. Poznati pisac Vine Deloria mlađi jeste njen nećak.

Deloria je odrasla među ljudima Hunkpapa i Sihasapa Lakota u rezervatu “Standing Rock” indijanaca, u Wakpala, a školovala se prvo u misionarskoj školi svog oca, u crkvi Svete Elizabete i internatu, a zatim u internatu Svih svetih, u Sioux Falls-u. Nakon diplomiranja 1910 godine, pohađala je koledž Oberlin, Ohajo, za koji je dobila stipendiju. Posle tri godine u Oberlinu, Deloria se prebacila na “Columbia Teachers College”, na Kolumbija Univerzitetu, New York, gde je diplomirala stekavši diplomu i specijalna nastavna svedočanstva 1915 godine.

Ona je postala "jedna od prvih zaista dvojezičnih (bilingvalnih), bikulturalnih figura u američkoj antropologiji, i izvanredan naučnik, učitelj i duh koji se bavio sopstvenim radom i obavezama u notorno nepovoljnim uslovima. U jednom trenutku je živela van automobila dok je sakupljala materijal za Franza Boas-a".

Tokom svog profesionalnog života, patila je od toga što nije imala novca ili slobodnog vremena neophodnog za sticanje višeg stepena (naprednijeg). Bila je posvećena podršci svoje porodice. Njen otac i maćeha bili su stariji, a njena sestra Susan je finansijski zavisila od nje.

Pored svog rada u antropologiji, Deloria je imala niz poslova, uključujući predavanje plesa i fizičkog vaspitanja u indijskoj školi za internat Haskell, predavanja i demonstracije o kulturi Indijanaca, kao i rad za kamp “Fire Girls” i za YWCA kao državni sekretar za zdravstveno obrazovanje. Bila je na pozicijama u Muzeju Indijanaca Sioux-a u Rapid City-ju, Južna Dakota, i kao pomoćnica direktora u W.H. Over Museum in Vermillion.

Deloria je imala seriju moždanih udara 1970, a umrla je sledeće godine 1971 od upale pluća.

Rad i dostignuća

Deloria je upoznala Franza Boasa dok je bila na Učiteljskom koledžu i započela profesionalno druženje sa njim koje je trajalo do njegove smrti 1942 godine. Boas ju je regrutovao kao studentkinju i angažovao je da radi sa njim na lingvistici jezika Indijanaca. Radila je sa Margaret Mead i Ruth Benedict, antropolozima koji su bili diplomirani studenti Boasa. Za svoj rad na kulturama američkih Indijanaca, imala je prednost tečnog govora na dijalektima Dakota i Lakota Sioux-a, pored engleskog i latinskog.

Iako je Deloria radila pod vođstvom Boasa, Mead i Benedict, stručnjaci su se prvenstveno usredsredili na most koji je uspostavila između kulturne perspektive belaca i starosedelaca, Deloriinu dvostruku posvećenost njenom poslu i porodici i važnost njene stručnosti za starosedelačke zajednice. Prema tome, „ispitivanje Deloriinih recipročnih mentorskih odnosa, na ovaj način intervenisanje u prethodnim stipendijama naglaska na Deloriino kulturno posredovanje i lične poteškoće kako bi se istakao njen uticaj na polju antropologije (...) bilo je ključno za postizanje važnih napretka u polju“. Ovaj „recipročni mentorski odnos“ se može videti između Boasa i Delorie.

Deloria je upoznala Franza Boasa dok je bila na Učiteljskom koledžu; „Boas je bio dovoljno impresioniran ovom mladom ženom (...) da ju je zamolio da predaje dijalekte Siouan (ona je bila vešta u dijalektima Lakota i Nakota i govorila je Dakota kod kuće kao dete) njegovim učenicima u razredu u kojem je on predavao lingvistike". Štaviše, tvrdi se da "uloga mentora zahteva još više od antropologa (...) mentori antropologije moraju da suspenduju veštine na kojima su toliko naporno radili da bi razvili i umesto toga da se angažuju u pasivnijoj ulozi na pružanju uvida i eventualno razumevanje“. Deloria je uspostavila „svoje jasno, neslaganje i naterala svoje mentore da promene svoje pretpostavke“. Zbog ličnih porodičnih obaveza, Deloria je „[bila] prinuđena da se vrati kući na Srednji zapad, godine 1915 godine, a „tek 1927 Deloria je ponovo uvedena u akademski svet antropologije (...) Boas je tog leta posetio Deloriu u Kansasu i zamolio je da ponovo započne rad na jeziku Lakota“. Međutim, odnos između Delorie i Boasa bio je složen i dalje je otkriven kroz pisma. „James Walker je prikupio ogromnu količinu informacija u vezi sa verovanjima, ritualima i mitovima Lakota. Boas je zamolio Deloriu da potkrepi svoja otkrića (...) Postala je kritična prema Walkerovom radu kada je otkrila da on nije uspeo da odvoji kreativnu fikciju od tradicionalne. Nakon što je Deloria podelila svoja otkrića sa Boasom, on nije oklevao da izrazi svoje nezadovoljstvo". Pokušavao je da uskladi ove odgovore sa informacijama od ranijih antropologa (muškaraca iz Evrope) koje su dali. S druge strane, „Boas je ohrabrio Deloriu da potvrdi mitove o plemenu Lakota“. Ipak, „Boas je postao i ostao harizmatični mentor Delorii, i svojim glasom neslaganja, izazvala je Boasa da se podigne na viši standard u sopstvenom delu“.

Njene lingvističke sposobnosti i njeno intimno poznavanje tradicionalne i hristijanizovane kulture Sioux-a, zajedno sa njenom dubokom posvećenošću kulturi američkih Indijanaca i učenosti, omogućili su Delorii da obavi važan, često revolucionaran rad u antropologiji i etnologiji. Takođe je prevela na engleski nekoliko istorijskih i naučnih tekstova Sioux-a, kao što su tekstovi Lakota George Bushottera (1864–1892), prvog etnografa Sioux-a (Deloria 2006; prvobitno objavljen 1932); i Santee tekstovi koje su snimili prezviterijanski misionari Samuel i Gideon Pond, braća iz Connectikuta.

U periodu 1938–39, Deloria je bila jedna od male grupe istraživača zaduženih da urade socioekonomsku studiju o rezervatu Navajo za Birou za indijska pitanja; finansiran od strane fonda Phelps Stokes. Oni su objavili svoj izveštaj pod naslovom “Problem indijanaca Navajo”. Ovaj projekat je otvorio vrata Delorii da dobije više govornih angažmana, kao i sredstva za podršku njenom kontinuiranom važnom radu na maternjim jezicima.

Godine 1940 ona i njena sestra Susan otišle su u Pembroke u Severnoj Karolini da sprovedu neka istraživanja među samoidentifikovanim narodom Lumbee iz okruga Robeson. Projekat su podržali Biro za indijska pitanja i federalna administracija za bezbednost farmi. Od kasnog XIX veka, ove mešovite rase, koje su pre građanskog rata smatrane slobodnim ljudima obojene kože, država Severna Karolina je priznala kao indijansko pleme, što im je omogućilo da imaju sopstvene škole, umesto da šalju svoju decu u škole sa decom oslobođenika. Oni su takođe tražili federalno priznanje kao staroameričko pleme. Deloria je verovala da može dati važan doprinos njihovom nastojanju da se prepoznaju proučavajući njihovu prepoznatljivu kulturu i ono što je ostalo od njihovog originalnog jezika. U svojoj studiji, vodila je intervjue sa nizom ljudi u grupi, uključujući žene, o njihovoj upotrebi biljaka, hrane, lekova i imena životinja. Bila je veoma blizu da završi rečnik onoga što je možda bio njihov izvorni jezik pre nego što su usvojili engleski. Takođe je organizovala takmičenje sa, za i o Indijancima iz okruga Robeson 1940 godine koje je oslikavalo njihovo poreklo.

Deloria je dobila grantove (besplatna finansijska sredstva) za svoje istraživanje od Univerziteta Kolumbija, Američkog filozofskog društva, Bollingen fondacije, Nacionalne naučne fondacije i Fondacije Doris Duke, od 1929-1960.

Sastavljala je Lakota rečnik u vreme svoje smrti. Njeni opsežni podaci su se pokazali od neprocenjive vrednosti za istraživače od tog vremena.

Nasleđe i počasti

Godine 1943 Deloria je osvojila nagradu za indijska dostignuća.

Godine 2010, Odsek za antropologiju Univerziteta Kolumbija, Deloriin “alma mater” (počasna titula boginje majke, naučne hraniteljice), osnovao je “Ella C. Deloria Undergraduate Research Fellowship” u njenu čast.

Priču “Vodeni lokvanj” napisala Deloria ranih 1940-ih, ali je objavljena tek 1988 godine, osamnaest godina nakon njene smrti. Originalni roman je bio znatno duži od objavljenog, ali prema savetu Ruth Benedict, kolege Franza Boasa, roman je sažet na polovinu svoje veličine kako bi se bliže fokusirao na radnju. Roman odražava Deloriino etnografsko istraživanje i njenu želju da zabeleži tradiciju i kulturne vrednosti plemena Dakota. “Lokvanj” opisuje život Dakote pre nego što ga je promenila američka zapadna ekspanzija.

Roman prati dve generacije žena Sioux-a, Plavu pticu i Lokvanj; par majka-ćerka koje obe uče kroz život doživljavajući smisao i važnost srodstva. “Lokvanj” se odvija u Velikim ravnicama Srednjeg zapada i prepričava nomadsku prirodu kruga logora Sioux-a. Izraz Sioux-a za logorski krug, tiyošpaye, je suštinski deo romana kao pokretačka snaga za povezivanje, sukobe, odnose i promene. Iako je “Lokvanj” ispričan sa sveznajuće tačke gledišta trećeg lica, jedinstven je po tome što se uglavnom fokusira na ženske uloge i iskustva u društvu Dakota.

Godine 1942 Deloria je počela da radi na “Lokvanju”. Ruth Benedict, njena koleginica, predložila joj je da svoj rad koncentriše na strukturu kulture Sioux-a. Deloria je blisko sarađivala sa Benedict i Boasom, koji su ohrabrili Deloriu da prikupi svoje znanje o domaćoj kulturi koristeći literaturu. Bilo joj je potrebno 20 godina proučavanja istorijske pozadine Sioux-a da napiše roman. Deloria je bila u stanju da prevede važne ceremonijalne rituale. Kao etnograf, njena sposobnost da prevede tako važne događaje u kulturi Sioux-a učinila je njen roman zapaženim i dobro priznatim književnim delom u proučavanju domaćeg srodstva. Njeni prevodi su omogućili da se tradicije Sioux-a sačuvaju što je preciznije moguće za ne samo kasnije generacije, već i za pojedince koji nisu bili upoznati sa kulturom Sioux-a. Deloria je intervjuisala druge osobe Sioux-a u pokušaju da svoj roman učini što realističnijim i činjeničnim. Deloriino formalno zanimanje tokom njenog profesionalnog života nije bilo kao antropolog; umesto toga, njen rad je imao za cilj da pomogne čitaocima da shvate način života Sioux-a kroz žensku tačku gledišta. Njena krajnja namera bila je da predstavi kulturnu praksu Sioux-a kroz istorijsko pisanje. Roman prenosi srodstvo na netradicionalan feministički način, oslikavajući posebnosti života  Sioux-a sa posebnim osvrtom na ulogu žene u društvu. Roman je napisan na način koji razotkriva realnost Sioux-a, pre svega relevantnost srodstva.

Kao žena Sioux-a, ona uključuje posebne i odvojene tradicije muškaraca i žena. U “Lokvanju”, Deloria razotkriva jedinstvene i kontroverzne tradicije Sioux-a , među kojima su ritual plesa sunca i kupovina neveste. Deloria koristi etnografiju, antropologiju i istoriografiju kako bi u potpunosti obuhvatila sve aspekte kulture Sioux-a na način koji bi informisao i zabavio.

Priča počinje tako što Plava ptica tiho i sama rađa devojčicu dok je kamp-krug njenog muža u pokretu. Bebi daje ime Lokvanj nakon što je zadivila lepota lokvanja u obližnjoj vodenoj površini. Plava ptica se vraća u logor gde se o njoj stara njen rođak. Plava ptica se zatim priseća svog detinjstva sa 14 godina kada je izgubila porodicu. Ona je bila u pratnji bake da ode po pasulj i ogrev, a po povratku shvataju da je njihov kamp napadnut. Oni putuju u obližnji logor-krug gde bivaju usvojeni. Zvezdani Los, jedan od mladića iz plemena, zaprosi Plavu pticu, a ona mu daje reč da će se udati za njega. Par pobegne, što nije bio sasvim častan način za sklapanje braka, ali pošto on nije obeščastio Plavu pticu, njihov brak se smatra prihvatljivim. Plava ptica je stekla priznanje u plemenu kao časna žena i prihvaćena je od porodice Zvezdanog Losa, ali se Zvezdani Los pokazao kao lenj, grub i nepažljiv muž. Flešbek Plave ptice se završava i ona je zadovoljna svojom bebom. Međutim, Zvezdani Los je i dalje težak i ljubomoran muž. Pokušava da osramoti Plavu pticu tako što je „odbaci“ javno, ali umesto toga gubi sopstveni prestiž, jer se Plava ptica pokazala kao ugledna žena.

Ubrzo nakon pokušaja Zvezdanog Losa da osramoti Plavu pticu, posetioci stižu iz obližnjeg kampa i prepoznaju baku Plave ptice kao svoju. Crni orao, unuk bake Plave ptice, vraća se po njih i vraća ih u njihov prvobitni logor. Život u kampu se nastavlja, ali je pogođen tragedijom kada je baka Plave ptice umrla dok je skupljala drva za ogrev. Kišna duga, otac Malog poglavice, dečaka za koga je Plava ptica napravila mokasine, zaprosi Plavu pticu i ona prihvata. Gloku, majka Kišne duge, željno prihvata Plavu pticu kao svoju snaju. Kao i Lokvanj, Gloku je takođe imao teško detinjstvo. Otkriveno je da je preživeo nasilni napad na svoju tiyospaye. Woyaka, pripovedač, priča priču o sanjaru bizona i objašnjava njegovu suštinsku ulogu i legendu o dovođenju bivola u pleme. Plava ptica nastavlja da uči o pravilnom srodstvu sa članovima porodice Kišne duge. Jednog jutra, Plava ptica se vraća u svoj tipi gde pronalazi zmiju uvijenu oko Ohiya, brata Malog Poglavice. Zove se sanjar zmije i on odmami zmiju od bebe, navodeći da je poseta zmije dobar znak. Lokvanj takođe preplaši članove svoje porodice kada se razboli nakon što je pojela previše pemmikan torte. Plava ptica obećava Lokvanj da će joj Kišna duga prirediti ceremoniju hunka čime će postati "voljeno dete" (veoma častan status) ako ozdravi. Mali poglavica pokazuje da odrasta kada ubije svog prvog bivola, svog prvog neprijatelja, i pridruži se ratnoj grupi. Prestiž Lokvanj je ojačan kada Kišna duga sponzoriše Buffalo ceremoniju za nju, što je bila veoma retka i skupa ceremonija. Kišna duga takođe pokazuje sopstvenu važnost unutar plemena tako što je zamoljen da postane član Kit Fox društva, elitne grupe prestižnih muškaraca.

Kišna duga tada planira putovanje da poseti svoju kola, što je bio termin za muškarce koji su se založili za veoma jak prijateljski pakt jedni sa drugima. Tokom ovog putovanja prvi put se govori o „Dugim noževima“ (beli doseljenici), dok su Dakote zbunjene svojim vagonima. Žene iskazuju interesovanje za krpice koje imaju "Dugi noževi", kao i za raznovrsnost materijala koji se može naći u radnjama trgovca. Tokom posete, Dakote pozivaju Omahu na ples sunca, koji je bio najvažniji verski događaj za Dakote. Ovaj događaj je okupio muškarce koji su se zakleli svojim rečima dok su pojedinci postili, plakali, pevali ili se podvrgavali ritualnom nanošenju ožiljaka. Tokom ove ceremonije, Lokvanj primećuje Lowanlu, dečaka koji je imao prelep pevački glas koji je bio deo Sunčevog plesa. Lowanla je dao obećanje Velikom Duhu kada je njegov otac bio bolestan da će se, ako ozdravi, odreći sto komada svog mesa. Njegov otac je ozdravio, a na Suncu je morao da ispuni svoje obećanje. Na ceremoniji hrabro uzima dvadeset komada mesa, ali su njegove tetke bez presedana zahtevale da uzmu preostale rezove. Lowanlinove sestre slede, i stotinu rezova je uzeto. Lokvanj hrabro prilazi svom šatoru sa tepsijom vode, ali je gurne ispod typiya i beži da je ne vide. Postaje posramljena nakon što to uradi, i zaklinje se da nikada nikome neće ispričati svoj postupak.

Kišna duga i ostatak porodice vraćaju se kući, a Plava ptica drži predavanja Lokvanj o pravim načinima da se prihvati brak. Lokvanj je svedok Devičanskog požara, gde se Leaping Fawn opravdava nakon što je muškarac pogrešno pokušao da ukalja njenu čast. Gloku umire, a Lokvanj propisno tuguje za svojom bakom. Nekoliko meseci kasnije, Sveti konj "kupuje" Lokvanj. Ona doživljava unutrašnji sukob jer ne poznaje Svetog konja, ali takođe oseća da bi udajom za Svetog konja ispunila svoje srodničke obaveze. Dva konja koja su bila namenjena Glokuu su ubijena usred noći. Medved vojnik je u ime svog sina Svetog konja ponudio da kupi lokvanj za dva dobra konja umesto ubijenih. Nakon dugog razmišljanja, Lokvanj prihvata.

Sveti konj se pokazao kao pažljiv muž, iako tih i stidljiv. Lokvanj smatra da je prilagođavanje bračnom životu dug proces jer mora da se prilagodi ne samo mužu, već i potpuno novom tiyospaye. Međutim, život postaje ugodniji kada je „usvoji“ žena koja je pamti kao Ohiy-inu sestru. Da bi uspostavila odgovarajuće srodstvo, Lokvanj pravi novorođene mokasine svog društvenog roditelja i veoma je hvaljena zbog svoje srodničke odgovornosti.

U kampu Svetog konja se u osnovi govori o bolesti povezanoj sa „Dugi noževi“ (malim boginjama), u kampu izbija bolest, a Sveti konj pokušava da natera svoju porodicu da se preseli negde drugde kako bi je izbegao. Tragično, i sam Sveti konj je oboleo od malih boginja i na zahtev umire sam. Ubrzo nakon toga, male tiyospaye napadaju ne-Dakote i mnogi poginu od skalpiranja. Osećajući se usamljeno, Lokvanj (sada sa detetom) zovu njeni socijalni roditelji dok joj pomažu da se nosi sa nedavnim tragedijama. Dok je sa njenim društvenim roditeljima dogovoreno da se Lokvanj vrati u svoj tiyospaye.

Lowanla dolazi po nju i oni se slažu da se venčaju pod dvostrukim konsenzusom, što je takođe bio častan način da se venčaju. Lokvanj rađa dečaka kome daje ime Mithra. Lokvanj se iznenadi kada je se Lowanla seti iz Sunčevog plesa i kaže joj da je na ceremoniji dobio malu kantu vode i da se nadao da ju je ona isporučila. Međutim, Lokvanj je sebi obećala da mu nikada neće reći da mu je ona dala kantu, čak i kada je rekao da će ga to učiniti savršeno srećnim celog života. Roman se završava samopotvrđivanjem Lokvanj da nikada ne prekrši svoje obećanje.

Glavna tema: srodstvo

Jedna od glavnih tema u “Lokvanju” jeste da je srodstvo bilo najvažniji aspekt društva Sioux-a. Rodbinske veze su bile obaveza i u njima su dominirala stroga društvena pravila, koja su određivala odgovarajući stepen interakcije između pojedinaca. Rodbinske obaveze su bile neophodna neophodnost da bi se održala delikatna i zamršena priroda logorskog života i pripisivala se ulozi i statusu svake osobe u grupi. Lokvanj je iskusila sukob između sopstvenih želja i obaveza u srodstvu kada je Sveti konj ponudio da je kupi kao svoju nevestu. Iako odbijanje takve ponude nije bilo bez presedana, bilo je jasno da mora prihvatiti ponudu da bi poštovala svoju porodicu i da bi održala reč. Na kraju, njenu odluku je formulisalo Lokvanj pridržavanje rodbinskih veza.

Srodstvo se nije odnosilo samo na krvne veze, već se proširilo i na društvene odnose. Društveno srodstvo je bilo jednako važno kao i krvno srodstvo i zahtevalo je istu količinu pažnje i poštovanja. Društveni rođaci, posebno društveni roditelji, konačno su omogućili Lokvanj da se oseća ugodnije u krugu kampa svog muža. Ovi usvojeni roditelji su delovali kao Lokvanjini krvni roditelji i brinuli su se o njenoj dobrobiti. Ona je uzvratila ponašajući se kao prava ćerka. Međutim, srodstvo nije uvek zbližavalo pojedince. Nekoliko srodničkih odnosa zahtevalo je izbegavanje i udaljene interakcije. Kada Lokvanj postane deo kruga logora Svetog konja, mogla je samo da komunicira sa određenim pojedincima na određene načine. Rodbina njenog muža zahtevala je određenu distancu i nije mogla da deli intimnosti sa muževljevim rođacima. Raskid ovih rodbinskih veza ne bi naneo sramotu samo njoj, već i njenom mužu, njegovoj porodici i njoj.

Iako je rodbinske veze često bilo teško pratiti jer se individualni interesi mogu sukobiti sa njima, srodstvo se moralo pratiti u svim okolnostima. Rodbinske veze su bile od suštinskog značaja za opstanak logorskog kruga i pod idealnim uslovima trebalo je da se posmatraju kao prijatna i neophodna odgovornost.

Izvor: “Wikipedia”

(prevod sa engleskog)