DIVLJAŠTVO I VARVARSTVO...

U rukama mi se obrela još jedna, a danas po nekome nepotrebna odbačena stara knjiga, iz 1979 godine, iz edicije „marksizam“, knjiga čiji naslov glasi „Poreklo porodice, privatne svojine i države“, autora Fridriha Engelsa. Naime, Engels je najpre vršio istraživanje rada Lewisa H. Morgana (1818-81), američkog antropologa i socijalnog filozofa, a onda je napisao “Predgovor” prvom izdanju, ove svoje knjige iz 1884 godine, u kome je jasno kazao o kakvoj vrsti zaveštanja je zapravo reč ovde:

„Sam Karl Marks nameravao je da izloži rezultate Morganovih istraživanja u vezi s rezultatima svoga... našeg – materijalističkog ispitivanja istorije... Zar nije Morgan, na svoj način, ponovo otkrio u Americi materijalističko shvatanje istorije, koje je Marx otkrio pre (40) godina, i rukovođen njima došao, pri upoređivanju varvarstva i civilizacije, u glavnim tačkama, do istih rezultata kao i Marx. I kao što su profesionalni ekonomisti u Nemačkoj godinama revnosno prepisivali „Kapital“ a istovremeno uporno ćutali o njemu, isto tako su postupali s Morganovim „Ancinet Society“ predstavnici „preistorijske“ nauke u Engleskoj. Moj rad može samo u skromnim razmerama da zameni ono što moj pokojni prijatelj nije stigao da učini“, itd...

Pišući ovu svoju naučnu analizu, a analizu istorije čoveka, Engels je ovaj svoj spis najpre hteo da objavi u časopisu “Neue Zeit”, ali knjiga ipak izlazi prvo u Cirihu 1884 godine, zbog političkog sadržaja, jer spis nije mogao da se štampa u Nemačkoj (zakon protiv socijalista bio je još na snazi). Čak isprva ovo Engelsovo delo nije moglo ni da bude rastureno po Nemačkoj, ali ipak drugo izadnje izlazi u Štutgartu 1889, a pre toga 1885 knjiga izlazi na poljskom, rumunskom i italijanskom jeziku, a1888 na danskom. Četvrto prepravljeno izdanje izlazi 1891 u Štutgartu. Za svoga života Engels je doživeo samo još dva izdanja ove svoje knjige 1892 i šesto izadnje 1894, a reč je uvek o četvrtom preštampanom izdanju. Delo je prevedeno potom i na francuski 1893, iste godine na bugarski, a1894 na španski, a tek 1902 na engleski. Na ruskom jeziku izlazi 1894 u Petrogradu i to je prvo legalno objavljeno Engelsovo delo u carskoj Rusiji…

Faktor od presudnog uticaja u istoriji, a po ovakvoj vrsti shvatanja, dakle po pisanju samog Engelsa jeste „produkcija i reprodukcija neposrednog života“, a to samo znači da se na jednoj strani proizvode sredstva za život (hrana, odeća, mesto stanovanja, oruđa za rad), dok na drugoj strani proizvode se ljudi (ljudska vrsta teži svom  produženju). U nekoj od epoha društvene ustanove uslovljavaju samo dve vrste proizvodnje, a kako dalje pojašnjava Engels, to su uvek rad i porodica, te tako ako ima malo rada, mala je i količina proizvoda koji se dobijaju iz rada,  a to dalje znači da je i sve manje bogatstva unutar društva, no tada ipak više dolazi do determinizacije društvenog uređenja putem rodovskih veza. U društvu koje počiva na rodovskim vezama dolazi do sve veće produktivnosti rada, dolazi do razvitka privatne svojine i razmene, ali i do osetnih razlika u bogatstvu, te otuda imamo i sposobnost da se iskoristi (iskorišćava) tuđa radna snaga, a što će biti po Engelsu samo dobra baza ili seme za stvaranje svih budućih klasnih sukoba i suprotnosti, borbi i ratova. Staro društvo koje počiva na rodovskim vezama dolazi sada u sukob sa novom društvenom klasom, te tako sada u novom društvu nema više nižih rodovskih jedinica, već jedino ima i postoje samo teritorijalne zajednice gde porodica stoji u večito potčinjenom položaju naspram svojine. To je vreme u kome se slobodno dolazi do razvitka velike klasne borbe i sukoba, ratova, suprotnosti, podela…

Engels u svom “Predgovoru” još reče:

„Velika Morganova zasluga je u tome što je otkrio i u glavnim crtama rekonstruisao ovu preistorijsku podlogu naše pisane istorije i što je u rodovskim zajednicama severnoamerčkih Indijanaca našao ključ kojim možemo rešiti najvažnije, dosad nerešive zagonetke najstarije grčke, rimske i nemačke istorije“...

Engelsova knjiga ima IX glava, a na početku čitanja, načeti treba bar prvu glavu ili temu, celinu za razmišljanje, koja nosi naslov „Preistorijski stupnjevi kulture“, u kojoj će biti najviše reči o divljaštvu i varvarstvu, o prve dve početne epohe glavnine. A onda verovatno neće biti zgoreg, dan po dan, glavu po glavu, da prepričamo i sve ostale teme ili neke od naslova, zavisno od interesovanja, koji glase“Porodica“, „Irokeški gens“, „Grčki gens“,“Nastanak atinske države“, „Gens i dražva u Rimu“, „Gens kod Kelta i Nemaca“, „Obrazovanje države kod Nemaca“, „Varvarstvo i civilizacija“. Kako god, znam da se baš ovde u ovoj knjizi od svega 142 strane, kriju mnogi veliki i krucijalni odgovori, spoznaje...

Mora čovek da se hitno vrati, jako daleko, a u svoje drevno poreklo, u ono svoje praistorijsko doba, iz koga je jednom preko nečega ili nekoga došao u ovaj svet, a kroz, niko ne zna, tačno koliko kolena i generacija gledano u nazad. I mora čovek da s se hitno spusti do svog najnižeg mogućeg stupnja, i da prohuji ili prepešači kroz najmanje 3 glavne epohe, koje su omeđene i nazvane kao divljaštvo, varvarizma i civilizacija. Za početak potrebno je bolje razumeti period našeg divljaštva i varvarstva i proći kroz sve kapije njihova 3 stupnja, a kroz 6 stupnjeva ukupno, od nižeg, srednjeg, pa do višeg, a civilizacija neka nas još malo više pričeka, a tek na kraju pređenog puta razumevanja i pronicljivosti nikad dublje, i to one civilizacije u kojoj je odlučujuće i glavno oružje vatreno. I ne zaboravimo kazati kako nas još uči Engels da je porodica u svemu ovome prisutna i kotrlja se eto nekako, a „uporedo“...

Da bi se iko drznuo da savlada i pokori prirodu, morao je da se oseti nadmoćno, zar ne, kao svaki pravi praistorijski čovek, a onda da jedini u tom živom lancu kruženja svojine bude jedini stvor koji uspeva da bude gospodar nad svim proizvodima koje proizvodi zarad svog životnog opstanka i produženja...

Prva epoha bila je čusmo DIVLJAŠTVO. Na najnižem stupnju divljaštva čovek živi po tropskim i sutropskim šumama, čak i na drveću, ali uspeva da preživi uprkos tome što oko njega postoje i mnoge opasne životinje. Čovek se hrani samo gotovim plodovima koje nađe u prirodi, a to su orasi, korenje, itd. Čovek je tek razvio svoj artikulisani govor, a to je ipak najveća tekovina ove divljačke najniže epohe…

Na srednjem stupnju divljaštva čovek je naučio kako da ulovi ribu, školjke i neke ostale vodene životinje. Tu hranu nije više mogao da jede sirovu, pa mu u daljoj ishrani mnogo pomaže pronalazak vatre, a zahvaljujući vatri i sada ulovljenoj hrani ljudi više ne zavise mnogo od klime ili svoga staništa na kome obitavaju, već su najviše vezani za rečne i morske obale, jer to im pruža šansu i mogućnost za preživljavanjem, opstankom. U ranom kamenom dobu čovek je napravio od nebrušenog kamena neka svoja prva oruđa (paleolitske alatke), kojih ima na svim kontinentima, a zahvaljujući seobama i migraciji, tj. pomeranju stanovništva. Čovek već poseduje veliki „pronalazački nagon“. Čovek se sada hrani korenjem i krtolama, hranom punom srkoba, a onda otkriva da tu istu sirovu hranu može ispeći u zagrejanom pepelu ili u zemljanoj peći napravljenoj od blata (ilovače), i otkiva da ulovljene životinje (divljač) pomoću svog buzdovana i koplja takođe može ispeći na vatri. No, čovek nije mogao da se osloni samo na lov, jer je to bio „nesiguran izvor hrane“, te otuda ne čudi da je postojao kanibalizma (ili ljudožderstvo), koje će potrajati još zadugo...

Na višem stupnju divljaštva čovek je pronašao luk, tetivu i strelu (dakle složeno oruđe), i tek sada mu lov postaje glavni izvor hrane, glavni put za snadbevanje hranom. Čovek sada poseduje nataloženo životno iskustvo i poseduje svoju izoštrenu inteligenciju, plus poznaje čitav niz pronalazaka, kao što je grnčarska veština. I tek kad čovek otkrio tu veštinu grnčarije, mogao je da iskorači u novu, a drugu glavnu epohu nazvanu VARVARSTVO, koje će doneti novo oružje gvozdeni mač. Na višem stupnju divljaštva čovek je počeo da živi u selima, a jeo je iz drvenih posuda, koristio se alatkama. Znao je čovek da tka, prstima svojim je znao da isplete korpe od trske, znao je da upliće niti bez razboja, a služio se brušenim kamenim oruđem (neolitskim alatkama). Uz pomoć vatre i kamene sekire čovek je od stabala oborenog drveća pravio čunove (čamce), čak i drvene grede i drvene daske kojima je dalje gradio sebi kuće. Čovek je napredovao, a najlepši primer za sve ovo su Indijanci, koji su znali za luk i strelu (glavno oružje divljaštva), ali ne i za grnčariju…

Pređimo na drugu glavnu epohu, na varvarstvo i na njegova, takođe tri stupnja: niži, srednji i viši. Na nižem stupnju varvarstva čovek je saznao za grnčariju, za zemljano posuđe od ilovače (zemlje, blata), koje je bilo otporno na vatru.Tek sa pojavom varvarstva dolaze do izražaja različiti prirodni uslovi. Čovek je pripitomio samo neke životinje, počeo da ih gaji, kao što je uporedo gajio i neke biljne kulture. U Starom svetu ili Istočnom kontinentu prisutne su skoro sve životinje podesne za pripitomljavanje osim jedne, a Istočni kontinet imao je sve vrste žitarica, koje su bile podesne za uzgoj. Amerika tj. Zapadni kontinet imao je jedino lamu (sisavca podesnog da se pripitomi i to samo na Jugu) i samo jednu, ali najbolju žitaricu kukuruz. Zbog različitih prirodnih uslova svaka hemisfera ima svoj drugačiji put uzgoja i put napretka…

Na srednjem stupnju varvarstva na Istoku je čovek pripitomio domaće životinje, dok čovek na Zapadu uzgaja hranjive biljke, koristi se navodnjavanjem i upotrebljava na suncu ispečene opeke (zvane aboda), a za građenje koristi i kamen. Zapad je bio razvijeniji, te od njega treba samo početi, kaže nam Engels. Indijanci dok su bili još na nižem stupnju varvarstva, a svi oni koji su živeli istočno od Misisipija znali su za uzgoj kukuruza, a verovatno i za uzgoj bundeve, bostana (lubenice, tikve) i neke ostale povrtarske biljke, koje su koristili za ishranu. Živeli su u drvenim kućama, u selima koja su bila ograđena palisadama (drvenim ogradama). Plemena na severozapadu i u oblasti reke Kolumbije nalazila su se na višem stupnju divljaštva, iako nisu još znali za grnčariju, niti za uzgoj biljaka. Indijanci Pueblosi u Novom Meksiku, Meksikanci, žitelji Centralne Amerike i Peruanci, nalazili su se na srednjem stupnju varvarstva u vreme španskih osvajanja (u vreme konkvistadora). Oni su živeli u kućama od opeke i kamena, a te kuće bile su nalik tvrđavama (naseobina sandučastih kuća poređane jedna iznad druge, koje se stapaju u jednu celinu). Veštačkim putem umeli su da navodnjavaju svoje povrtne bašte, a uzgajali su kukuruz i neke druge jestive biljke, i pripitomili su neke životinje. Meksikanci su pripitomili ćurane i neke druge ptice, dok su Peruanci pripitomili lamu. Umeli su da obrade metal, ali ne i gvožđe, pa su se još koristili kamenim oružjem i oruđem…

Što se tiče Istoka srednji stupanj varvarstva ogledao se u pripitomljavanju žviotinja i to samo onih koje su davale i meso i mleko, a uzgoj biljaka bio je u to vreme nepoznat, najverovatnije. Čovek na Istoku pripitomljavao je i uzgajao samo životinje, bavio se stočarstvom, zatim je posedovao velika stada, što je dalje doprinelo da se izdvoje arijevci i semiti kao posebni među svim varvarima. Arijevci Evrope i Azije imali su zajednička imena za  stoku, dok u nazivima biljaka nisu imali ništa zajedničkog. Stada su dovela do toga da se razvije pastirski način života. Semiti su uzgajali stada i pripitomljavali stoku oko zelenih ravnica obraslih travom oko Tigra i Eufrata. Arijevci su napasali pak svoja stada po ravnicama Indije, Baktrije (Oksusa) i Jaksartesa, oko Dona i Dnjepra. Ovi pastiri nisu imali više nameru da se vrate tamo odakle su jednom došli njihovi preci i da zelene livade i bujne pašnjake zamene sa šumama. No, kad su se ipak narodi selili i pomerali na manje povoljno tlo, negde na sever ili zapad oni su počeli da gaje žitarice, najpre da bi imali čime da prehrane svoju stoku u nedostatku zelenih pašnjaka, pogotovu zimi. Kasnije žitarice postaju važne  i u prehrani ljudi. Arijevci i semiti su znali koliko meso i mleko povoljno utiču na razvoj dece. Indijanci Pueblosi iz Novog Meksika koji su bili na srednjem stupnju varvarstva jeli su skoro samo biljnu hranu, a pokazano je da su imali manji mozak od Indijanaca koji su živeli na nižem stupnju varvarstva, a koji su jeli meso i ribu. Tek je na nižem stupnju varvarstva počelo da nestaje ljudožderstvo ili kanibalizam, mada se ono još zadržavalo u nekim religioznim obredima…

Viši stupanj varvarstva počeo je onda kada je čovek konačno znao kako treba da istopi gvozdenu rudu, a što mu je dalje omogućilo da pređe u civilizaciju, u kojoj je pronađeno pisanje slovima i kada su načinjeni prvi književni zapisi korišćenjem istih tih slova. Ovim višim stupnjem uputila se samo istočna hemisfera, te na Istoku ima mnogo više dostignuća i postignuća, nego što je sve, a pre ovog stupnja, bilo dostignuto. Ta zasluga pripada starim Grcima, italskim naseljenim plemenima pre podizanja Rima, Tacitovim ili Cezarovim Nemcima i Normanima u doba Vikinga. Čovek je počeo da koristi raonik od gvožđa sa stočnom vučom, pomoću koga je obrađivao zemlju, i tako je započela zemljoradnja, što je dalje dovelo do povećanja hrane. Počeo je čovek da iskrčuje šume, isušuje močvare i da dobija plodno zemljište podesno za oranje. Čoveku su pomagali novi alati u poslovima, a to su gvozdena sekira i gvozdeni ašov. Dolazi do povećanog broja stanovništva, naseljnost je sve gušća na tako malom prostoru. O procvatu višeg stupnja varvarstva najbolje govori Homerom spev “Ilijada”, iz koga se vidi da je čovek imao usavršeno gvozdeno oruđe, meh, mlečni mlin i grnčarsko kolo. Čovek je znao kako da napravi ulje i vino. Čovek je usavršio obradu metala, što je ubrzo preraslo u umetnički zanat. Čovek je imao kola i bojna kola, brodove od drvenih greda i debelih dasaka, a to je već začetak ili seme nove umetnosti arhitekture. Gradove je svoje čovek ograđivao zidinama, podizao kule, a na kulama zupčaste otvore. Homerov ep i mitologiju stari Grci su dalje preneli  u civilizaciju. Germani su bili na istom kulturnom stupnju...

Ukratko: dakle, divljaštvo jeste period u kome je čovek prisvajao gotove prirodne proizvode, a veštački čovekovi proizvodi bili su samo pomoćna oruđa za prisvajanje tih prirodnih proizvoda. Varvarstvo je period u kome nastaje stočarstvo i zemljoradnja, a čovek poznaje novu metodu kojom povećava proizvodnju prirodnih proizvoda i to putem svoje ljudske delatnosti. CIVILIZACIJA ili treća glavna epoha u koju je tek trebalo zakoračiti ili smelo iskoračiti jeste period u kome čovek poseduje stečeno znanje, a kako da dalje nastavi sa preradom prirodnih proizvoda, i to je period industrije  i umetnosti…