„POSLEDNJI SVEDOK“ PREŽIVLJAVANJA UŽASA HOLOKAUSTA...

 

Pisac Frank Krake napisao je knjigu pod nazivom „Poslednji svedok“, iznevši u noj istinitu biografsku priču svog glavnog junaka Vima Aloserija (Vilhelmus Johanes Aloseri), koji je pola veka ćutao o svim preživljenim ličnim užasima, prošavši kroz 3 nacistička radna logora i na kraju preživeo bombardovanje broda od strane oslobodioca Engleeza, u operaciji nazvanoj „Veliki udar na brodove“, na kome je kao logoraš bio utamničen. Ova knjiga je i nastala zahvaljujući Vimu Aloseriju koji je Franku Krakeu dao dozvolu da o tome napiše knjigu „Poslednji svedok“.

Vim Aloseri bio je Holanđanin, a u logoru završvava jer odbija kao mladić u vihoru rata da se stavi u službu Trećeg Rajha, a nije bio Jevrejin. Kroz logore kroz koje je dalje prolazio, kao i kroz hapšenja, isleđivanja, a onda i skrivanja, i opet hapšenja koja su tome prethodila Vim Aloseri iskusio je na svojoj koži šta je nehumano tretiranje ljudi, šta je umreti od gladi, bolesti ili neke treće vrste zlostavljanja, šta je pakao na zemlji, šta znači raditi do krajnje tačke svoje iznemoglosti, šta znači biti žrtvom nacističkih sadista, šta znači biti uništen teškim fizičkim radom, šta je očaj, šta je ludlo, i šta na koncu svega toga znači imati silnu čeličnu  volju za preživljavanjem, samo da bi jednom kao poslednji svedok ispričao sve te užase i patnje.

Osetio je Vim Aloseri na svojo koži sve torture i mučenja, zverstva, zadah smrti, smrad izmeta, smrad spaljenih ljudskih telesa, a samo u jednom od logora kroz koje je prošao a koji se nalazio u Nojengamu, gde je ubijeno nekoliko desetina hiljada civila, koji su tu pristizali iz mnogih logora počev od Rusije, Holandije, Danske, Norveške, Poljske, Italije, Nemačke, Francuske, Belgije.Vim Aloseri preživljava, sa manje od 40 kg.

U detinjstu bio je zlostavljan od svog očuha, mučen i izlagan velikim batinama. Živeo je u Amsterdamu na ostrvu Katenburg. Imao je brata Henka koji će postati kriminalac, i sestru Džo koju će mnogo voleti, i kojoj će biti posvećena ova knjiga. Sa 16 godina učio je ples, a u martu 1939 postaje šegrt kod mesara Adolfosa i mašta da posle rata otvori mesarsku radnju. Amsterdam je pao pod Nemce, kao i Holandija – odjednom sve se našlo pod okupacionom crnom čizmom. Vim Aloseri je radio u mesari, a subotom uveče odlazio na ples. Bilo mu je 17 godina. I bio je tada svedok velikog progona holandskih Jevreja, koji su gubili posao, imovinu, živote, a među njima imao prijatelje. U februaru 1941 Komunistička partija Holandije pozivala je na pobunu, a od 1942 Jevreji u Amsterdamu morali su da nose prišivenu Davidovu žutu zvezdu na svom rukavu.

Vim Aloseri je bio dužan po nemetnutom okupacionom zakonu da se javi u kancelariju za zapošljavanje kako bi se stavio u službu Rajha. Dodeljen mu je pasoš i pozvan je da se odazove na rad u Nemačku, što ga je uznemirilo. Poslat je sa drugim mladićima u Brunsvik, a karta koju je sa sobom nosio bila je ulaznica za radni logor. Tu će biti obučen za metalskog radnika, a onda poslat na rad u fabriku tramvaja. Ali, zatim su decembra 1943 godine svi radnici stranci premešteni u drugi radni logor.

Iz logora je pobegao nazad u Amsterdam sa još jednim odvažnim zemljakom po imenu Klas. Stiže kući i mora da se živ zakopa, mora da se dobro krije te odlazi na mnoga imanja gde će raditi, dobiti hranu i sklonište, sve dok na jednom imanju ne bude ponovo uhapšen od strane policije. U zatvoru amsterdamskog  Gestapoa proveo je nekoliko mučnih noći i svih užasa se tu naslušao. U zatvoru je dobio udare pesnicama, glava mu je udarala o zidove, padao je na kolena, doživeo nesvesticu, podsmeh svojih mučitelja, povrede, otekline, modrice, uboje, podlive, bolove, buve, vaši, komadić krompira, malo zgnječenog povrća, bezukusno jelo. I posle dve nedelje takvog tretmana bio je na ivici nervnog sloma.

Odatle je poslat u radni logir Amersfort u avgustu 1944, na udaljenost od 50 km od svog doma. Smestili su ga u Blok III. Logorski dani bili su jednolični. U logoru se svakodnevno radilo,  a uklanjali su ruševine i štete nastale posle savezničkog bombardovanja. Najviše patnje nanosli su im sadistički nastrojeni kapoi. Vim Aloseri je težio tada 70 kg.

Iz ovog logora Vima šalju dalje put Nemačke 400 km ka istoku, a išli su u logore smrti vagonima. Septembra meseca 1944 godine stigao je u logor Nojengam u kome su glavni u torturi bili svi osuđenici sa prišivenim zelenim trouglom, a oni su kriminalci, prevaranti, psihopate, ubice i siledžije, jednom rečju zločinački ološ i šljam. Tu su obučeni u prugaste logoraške uniforme, i tu je nestalo Vima Aloserija, koji je postao logoraški broj 49019, pored koga je nosio jedno veliko crno slovo “H” što je značilo da  je Holanđanin. U logoru je sve činjeno da se umovi zatvorenika slome. Tu je Vim video prve krematorijume i tada se sebi zarekao da ga Nemci nikad neće slomiti. I još je obećao sebi da će preživeti.

Odatle je vozom premešten u logor Husum-Švezing, jedan od logora za istrebljenje, septembra meseca 1944. Vođeni su na močvarno i muljevito tlo po velikoj hladnoći da tamo kopaju lopatama o podižu tenkovske rovove kako Rusi ne bi prodrli do Berlina, izgradnjom tzv. Frizijskog zida. A tu su iživljavnja bila tek nezapamćena. Žestoki udarci, mučenja, švedska bistra supa, komad hleba, kupanje ledenom vodom, nedostatak sapuna, dijareja, udarci pendrekom, naporni marševi, rane po čitavom telu, povrede, gnoj, plućne infekcije, otočene noge, čirevi, edemi, dizenterija, tuberkuloza. Vim Aloseri je imao oko 50 kg. Uspeo je da se ubaci u ambulantu i pomaže u radu, a čak je vršio manje zahvate kao što su previjanje i čišćenje rana, ispiranje začepljenih ušiju. Iz ovoga logora hiljadu zatvorenika odveženo je u logor Ladelund. Obolelih je bilo sve više i više, kao i mrtvih, koji su pokopani na gradskom groblju u Husumu. Hrana je bila sve lošija, vodenasta, bezukusna, a glad je uzimala svoj veliki danak. Dovođeni su novi logoraši, da zamene tolike umrle. Krajem novembar 1944 u logorskoj bolnci boravilo je 734 bolesnika, a zabeleženo 188 mrtvih. Paketi Crvenog krsta su stizali u logor, ali ne svima, a najviše Dancima i Norvežanima, dok Holandija nije poslala ni jedan jedini paket. U logoru Husum-Švezing umrlo je 297 ljudi, od toga 80% bili su Holanđani, a na desetine njih umrlo je pilikom transporta, a 750 bolesnih logoraša vratilo se u glavni logor Nojengam, opet da radi, a svi su bili ozbiljno oboleli, decembra meseca 1944 godine.

U logoru su pleli u vlažnim podrumima maskirne mreže za nemačku artiljeriju. Zatim je u logoru Vim postao moler i farbao vagone, i tako izbegao odlazak na iskopavanje gline rukama. Zatim je radio u radionici za obradu metala. Onda je dobio posao u bolnici. I na kraju došao je da radi u automehaničarskoj garaži. Tada je saznao da u logoru postoji farma zečeva koji se gaje u kavezima, a od njihove meke kože prave se jakne za pilote, a reč je o angorskim zečevima, kojih je bilo 2 hiljade komada. Takođe, u logoru postojala je i javna kuća sa 15 uhapšenih prostitutku.

Na početku 1945 došlo je do premeštanja nekih skandinavskih zatvorenika, jer su predsednik Crvenog ksrta Švedske i Himler, kao i švedski grof Folke Bernadot tajno bez Hitlerovog znanja sklopili tajni dogovor o pregovorima sa saveznicma, a zbog čega su mnogi skandinavci prebačeni. U logoru vršeni su i medicinski eksperimenti – ljudima su ubrizgavani bacili i praćeno je kako se bolest dalje razvija, a za uzvrat dobrovoljni volonteri su dobijali topli obrok.

Aprila meseca 1945 Nemci su počeli da zatiru i uništavaju sve tragove svoga velikog zločina. Skandinavci su prebačeni u Norvešku i Švedsku, a otišlo je čak 6 konvoja autobusa, a otišlo ih je preko 4 hiljade put Danske u prihvatni centar. Himler je takođe izdao naredbu da se svi tragovi logora zatru 14 aprila 1945 i da ni jedan logoraš živ ne sme pasti u savezničke ruke. U logoru je ostalo još 10 hiljada ljudi, a počeo je transport i prebacivanje logoraša negde drugde, a do 23 aprila većina je prebačena. Saveznici oslobodioci znali su za postojanje ovih logora, a neke njihove bombe su padale u blizini, okolini.

Vim Aloseri stiže u Libečki zaliv krajem aprila meseca 1945. Tu je video mnoštvo mrtvih nabacanih u luci na gomili. Ukrcani su na brod „Kep Arkona“. I u tim nekad luksuznim kabinama sada su logoraši padali mrtvi, i sve je ličilo na svinjac. Britanci su zauzeli logor Nijengam, ali tragova o zločinu nije više bilo, a sva arhiva je spaljena ili nestala, i kao da nigde nije zabeleženo da je tu umrlo 16 hiljada ljudi u samo zadnje 3 nedelje. Naime, nemački komunista upravnik bolnice Eduard Zuleger zakopao je izveštaje iz poslednja 3 meseca rada bolnice, duboko u zemlju.

Oslobodioci su započeli akciju ili operaciju nazvanu “Veliki udar na brodve” 3 maja 1945 u Libečkom zalivu. Vim uspeva da se spase pre potapanja broda, i poslat je u bolnicu. Samo 400 ljudi preživelo je potapanje broda “Kep Arkona”, koji je pogođen 62 puta. Žrtva je bilo 1400 i još više od 400 drugih palih koji su izumrli posle oslobođenja. Jedino su svi zatvorenici sa broda “Atina” njih 2 hiljade preživeli. U ovoj akciji napadalo je 200 aviona RAF-a, kada su 23 nemačka broda uništili, a 115 onesposobili. Oslobodioci u svijom izveštajima nikad nisu pomenuli da su na tim brodovima bili zatočeni logoraši niti koliko je među njima bilo žrtavma baš tih oslobodioca, a postradalo je 7 hiljada logoraša.

U bolnici saveznika Vim je gledao kako se više poštuju nemački oficiri nego izmučeni logoraši. Iz bolnice Vim odlazi na svoju ruku, jer nije mogao da gleda kako sestre više hrane svoje ranjene Nemce nego njihove žrtve logoraše. Na ulici sreće jednog zemljaka i sa njim odlazi nazad u svoj rodni Amsterdam maja 1945. Na granici zatvorenike iz logora slabije su puštali u domovinu te Vim osetio jedno veliko razočaranje, gledajući ko brže prelazi granicu. Zadržan je 3 nedelje u britanskom logoru. U Amsterdam stiže 30 maja 1945 i odmah je odjurio kod sestre Džo. Saznao je da majka živi negde drugde, a sve vreme bila je u skrivanju. Sutradan posetio je i majku. Pa, iako je bio oslobođen, Vim se i dalje osećao zarobljenim.Više nije mogao da pronađe svoje mesto u slobodi. Od opštine teško je dobio kuću, zbog koje je morao da ispunjava obrasce, piše obrazloženja i tek polovinom juna 1945 dodelili su im kuću. Vim je mnogo kašljao, a lečio ga je njihov stari dobri lekar još od pre rata, Jevrejin dr Dazberg.Vim je morao što više da se odmara. A trpeo je bolove u telu, a dr Dazberg ga upućuje na jevrejsku organizaciju koja pruža finansijsku pomoć.Vim nije mogao da radi, a holandska vlada nije mu davala ni jedne jedine pare.Vima su lečili u jevrejskoj bolnici, a imao je upalu plućne maramice. Morao je 2-3 godine da se oporavlja. Sestra Džo uskoro rađa sina Tea. Tada će Vin upoznati mladu babicu po imenu Mip i sa njom se venčati 1946. Zatim je uhapšen, jer su ga pomešali sa njegovim bratom kriminalcom Henkom koji je bio kriminalaci i pre rata, a koji se lažno predstavljao njegovim imenom. I opet je morao da dokazuje Vim da je žrtva rata, da je u to vreme kada su ga teretili za krađu tepiha bio u logoru. Zbog toga bio je blokiran, nije imao pravo na dodelu kuće. Vim je prešao u novu veru i tako pokušavao da se samoizleči od logorskog sindroma. I počeo je da radi kao trgovac elektronike. A od tada je počeo da sve prećutkuje, počeo da ćuti o svim preživljenim logorskim strahotama, užasima. Kad je 1946 godine počelo suđenje nacistima njemu se slošilo kad je video kako se Pravda nakon rata deli. A mnogi mučitelji izvukli su se, mnogi oslobođeni krivice, mnogima ublažena kazna za sav onaj sadizam, neki su izbegli kazne, neki su pobegli, neki osuđeni doživotno. Oslobodilac pilot Džoni Boldvin je odlikovan mnoštvom najviših odlikovanja nekoliko zemlja. Nova posleratna vlast u Hamburgu na mestu bivšeg logora podigla je zatvor, a to mesto 1955 Vim je posetio ponovo. Našao je samo srušene zidine, ožiljke, nezaceljne rane.

Vim je bio izuzetan čovek, svakome pomagao, pa čak i Nemcima, svima onima koji su dolazili iz naroda koji ga je mučio, zlostavljao.