PORODICA KROZ ISTORIJU LJUDSKOG RODA I SVI NJENI OBLICI – drugi deo...

 

Stari svet ili Istok pripitomio je domaće životinje videli smo, uzgajao je velika stada konja, kamila, magaraca, goveda, ovaca, koza, pa čak i svinja, te tako stekao sva svoja velika bogatstva, a što je dovelo do nastanka novih društvenih odnosa. Na najnižem stupnju varvarstva bogatstvo je bilo imati kuću, odelo, grublji nakit, oružje, oruđe, posuđe, čamac. Svaki dan nabavljali su sebi hranu. Kao najdominantnije izdvojile su se dve grupe naroda - arijevci i semiti. Arijevci su živeli u Indiji, u Pendžabu i oko Ganga, u stepama Oksu i Jaksartu, na prostoru bogatom vodom. Semiti su bili smešteni oko reka Tigra i Eufrata, živeći od svog stočarstva, mesa i mleka. Lov je za njih bio luksuz. Sve što su sticali pripadalo je klanu (gensu), a to što su stekli zove se privatna imovina (svojina).

Na Istoku je postojalo dakle ropstvo, a robovi nisu imali nikakvu vrednost. Sve se promenilo onda kad se razvilo stočarstvo i poljoprivreda (zemljoradnja). Žene su dobile svoju “prometnu vrednost” i mogle su se kupiti. Stoka se na Istoku mnogo množila (kotila), ali nažalost nisu se brzo množile porodice. I pošto je bio manjak radne snage, za te svrhe korišćeni su ratni zarobljenici. Na Istoku su se osim stoke, dobrom množili i kotili samo neprijatelji.

Brak je na Istoku bio sindijazmički, ali se ovde tačno utvrđivalo ko je kome otac. Muž nabavlja hranu i oruđa za rad, a kad dođe do razvoda muž može da uzme svu svoju svojinu (samo oruđa za rad), dok ženi ostaje svo kućno pokućstvo i posuđe. Muž na Istoku uskoro stiče robove. U matrijarhatu imovina ostaje uvek unutar klana, tako da deca nisu mogla da naslede svoje očeve.

A kad su istočna bogatstva toliko narasla muškarac je postao važniji od žene i tako je patrijarhat istisnuo načisto matrijarhat, ali to žitelje klana nije mnogo pogodilo, jer je nađeno jednostavno rešenje “patrijarhalno nasledno pravo”, i to negde u praistorijskom vremenu. Ženski pol je istorijski poražen u ovom času ukidanja matrijarhata. Muškarac sada drži kormilo kuće, a žena više nema ono svoje dostojanstvo, jerje sada žena robinja svoga muža.

Žena je ponižena, potčinjena, pokorena, što se najlepše vidi kod starih Grka. Muškarac je uzeo prevlast nad ženom. No, tada još nema poligamije, već postoje samo slobodna i neslobodna lica unutar jedne porodice koji su pod vlašću starešine porodice. Starešina vodi poligamijski način života, a robovi mogu da imaju žene i decu. U porodici postoji nesloboda, jer otac ima prevlast. I tako dolazimo do rimske porodice gde reč “familija” prvobitno ne podrazumeva bračni par i njihovu decu, već se sve odnosi samo na robove. I otuda reč “famulus” u prevodu znači domaći rob. Familija je skupina robova koji su pod vlašću samo jednog čoveka.

Engels citira  Marxa i evo šta on kaže: ”Moderna porodica sadrži u klici ne samo ropstvo…već i kmetstvo, jer se ona od početka donosi na službe u zemljoradnji. Ona sadrži u sebi u minijaturi sve one suprotnosti koje će se docnije potpuno razviti u društvu i njegovoj državi”. A Engels još  dodaje: ”Da bi se osigurala vernost žene – dakle, i očinstvo dece – žena je bezuslovno pedata vlasti muža: ako je ubije, on vrši samo SVOJE PRAVO”.

Sada već imamo i pisane spomenike istorije, a vrlo zanimljivo jeste da se oni pojaviše tek od patrijarhata. Patrijarhat podrazumeva kućne zajednice – dakle zadruge ili bratstva, kao što smo imali mi Srbi, čak i Bugari, Rusi, na Kavkazu, a što je nastalo iz grupnog braka. Više genaracija živi zajedno u istoj kući, svi zajedno  rade, zajedno obeduju, sve im je zajedničko, a na vrhu te zadruge jeste domaćin koji drži sve pare u svojim rukama, a vrhovnu vlast ima porodično veće (ili skupština svih odraslih) i oni donose važne odluke.  Nešto slično imali su i Nemci tzv. “kućne zadruge”. Na ovo se ugledala i rimska porodica. Slične porodice imali su i Kelti, čak i Francuzi. Toga je bilo i u Indiji u vreme osvajanja Aleksandra Velikog, a postojalo je to i u Alžiru, pa čak i u Meksiku, u Peruu, a patrijarhalne kućne zadruge. Iz zadruga nastale su seoske opštine, a onda je došla podela obradivog zemljišta i zelenih pašnjak i livada. Neke starešine zadruga mogli su da zloupotrebe svoju prevlast, pa su nasrtali na svoje snaje i drugu žensku čeljad. U Rusiji ima takvih primera.

Dva luksuzna oblika braka bili su poligamija i poliandrija. A Engles kaže ”poligamija jednog čoveka je bila očigledno proizvod ropstva, i ograničena je na pojedinačne izuzetne položaje”. Kod semita poligamijom živi samo starešina (patrijarh), i možda još nekoliko njegovih sinova, a svi ostali moraju biti zadovljni onom jednom ženom do groba. Na poligamiju imaju pravo samo bogati i ugledni. Žene se kupuju na Istoku kao robinje, a narodne mase tamo žive ipak monogamijom. Poliandrija postoji na Tibetu i Indiji, gde je nekoliko muškaraca moglo imati jednu zajedničku ženu. Muškarci su mogli biti članovi “više bračnih klubova”, a reč je o ”bračnom klubu” ili o novoj klasi “klupskog braka”. Bio je to više “specijalni oblik braka”, u kome muškarci žive poligamično, a žene poliandrijom.

I tako dolazimo do monogamične porodice, koja je nastala iz sindijazmičke porodice na prelazu iz srednjeg u viši stupanj varvarstva, i postaće monogamija nešto što treba da obeležava našu naprednu civilizaciju. Tu sada vladaju muškarci, a njihov cilj u braku jeste da im  se rode deca, te da imaju neosporno pravo očinstva, da imaju naslednike. Te porodice vezane su jačim brakom, snažnijom bračnom vezom koja ne može da se raskine voljom obe strane. Samo muž može da otera i ostavi ženu. Mužu je dozvoljeno pravo na bračno neverstvo, čak je i po “Codu Napoleon” bilo dopušteno samo muževima da dovode svoje naložnice u svoj bračni dom. Žena preljubnica se kažnjavala najstrože moguće.

Takvu surovost imamo još da vidmo samo kod starih Grka, a oslušnimo samo kako je ta grčka žena ili boginja tretirana u mitološkim pričama. U početku one su herojine i slobodne su, a u herojskom doru grčka žena je ponižena i svedena na nivo robinje. O tome čitamo kod Homera, u spevovima “Ilijada” i “Odiseja”. Sinovi ućutkuju majku, zarobljene žene su ratni plen osvajača, robinje potom junacima rađaju decu. Ali, žena je ovde ipak poštovanija nego što će to biti nekad posle, a u periodu civilizacije.

Nisu ni svi Grci bili isti po pitanju žena, te i među njima ima razlike, kao što uvek ima između Atine i Sparte. U Sparti bio je prisutan sindijazmički brak, koji je od strane države modifikovan te je više ličio na grupni brak. Bezdetni brakovi završavali su se razvodom, te tako bezdetni kralj Anaksandrid zbog prve bezdetne žene uzima drugu koja može da mu rodi decu. Kralj Ariston otera dve bezdetne žene, te uze treću rotkinju. Braća su mogli da imaju zajedničku ženu i prijatelj je smeo sa prijateljem da deli njegovu ženu, jer je kod Grka bilo “pristojno” da “dobrom “pastuvu” “ neko da svoju ženu, čak i ako je pastuv rob. Bila je prisutna velika moralna sloboda, a to znači da ima mnogo brakolomstva, kao i neverstva žene. U Sparti žena je više uvažavana nego u drugim delovima Grčke, te se o ženi govorilo s poštovanjem.

Kod Jonjana beše drugačije. Devojke su učile da predu, tkaju i šiju, a samo malo da čitaju i pišu. Devojke u Atini živele su zatvoreničkim načinom života, i mogle su da se druže jedino sa drugim ženama. Uvek ih prate robinje kad napuste kuću, uvek ih čuva neki stražar, koji je na Istoku bio evnuh. Žena je samo lep ukras i kućni nakit svoga muža, i samo služi za rađanje dece. Ona je vrhovna sluškinja i služavka. A muž odlazi na gimnastiku, obavlja javne poslove, a žena je samo u kući, izvan svega toga, žena je samo isključena. Muž ima pravo da uživa u svim svojim robinjama i tako dolazimo do “povlašćene prostitucije”. Žena je prvo morala postati hetera, pa tek onda bi postajala žena unutar atinske porodice. Iako su zatvarane u kuću i strogo čuvane, one su počele da varaju svoje muževe, a onda su muževi rogonje utehu nalazili kod žena hetera, a onda su se još srozali muževi rogonje i u utehu su nalazili i ljubavi sa dečacima. Ovakav je bio put monogamije kod naroda starog veka, kod najcivilizovanijih i najrazvijenih naroda. Još nema individualne polne ljubavi, a brakovi su sklapani sasmo zbog imovinskog interesa. Monogamija je prvi oblik porodice koji počiva na ekonomskom interesu, a ne na prirodnom pravu ili duhu zakona. Muž je vladar unutra porodice, a rođena deca su njegova imovina i to su dva jedina najveća cilja monogamije. Atina je imala zakon koji je terao mladiće da se ožene i da ispune minimalne bračne dužnosti svoje. Monogamija nije nastala kao izmirenje muškarca i žene, već kao porobljavanje ženskog pola od strane muškog. Prva podela rada nastala je “radi rađanja dece”, a prvi klasni sukobi došli su sa monogamijom i došla su prva klasna ugnjetavanja, sputavanja, a muški pol ugnjetavao je večito samo ženski pol. Svaki budući napredak bio je samo jedan korak unazad, i to traje do dan danas, a nad porodicom u civilizaciji nadvila se tamna senka heterizma. Po Morganu heterizam pored braka koji je monogamičan, podrazumeva i vanbračne polne odnose muškarca sa neudatim ženama, a što je preraslo u prostituciju. Heterizam je potekao iz grupnog braka, iz prava na iskupljivanje čednosti. Žene su se podavale za novac prvo iz religioznih razloga, unutar hrama boginje ljubavi Afrodite u Korintu ili u Jermeniji u hramu boginje Anaitis. Žene su bile religiozne igračice u indiji, tzv. “bajadere”, a zapravo su bile prostitutke. Kasnije te dužnosti ritualnog plesa preuzimaju sveštenice. Ostali narodi heterizam su dobili iz “polne slobode”, gde je dopušteno da devojke pre braka polno opšte, a što je ostatak grupnog braka. Na višem stupnju varvarstva dolazi do imovinske nejednakosti, pojavljuje  se “najamni rad” i “profesionalna prostitucija slobodnih žena”, kao i prinuđivanje robinja na nešto takvo. Sve što je civilizacija dalje stvarala bilo je dvostrano i dvolično, dvojako, dvogubo, sugubo, i podeljeno, i sukobljeno, i monogamija i heterizam (kao 2 u 1), sa najekstremnijim oblikom prostitucije. A heterizam kao društevna ustanova nastavlja staru polnu slobodu samo u korist muškaraca. To jedino trpe, tolerišu, bodre ili podnose, i u tome učestvuju samo vladajuće klase, a tobož rečima oni prvi “osuđuju”, a uvek sve te “osude” samo pogađaju žene učesnice, a one su žigosane, proterane na marginu društva. I tako na snagu stupa “najvažnji društevni zakon” po kome neograničenu vladavinu nad ženama imaju uvek i samo muškarci. Muž koji je sklon heterizmu, zanemaruje suprugu, a onda takva žena, ali ne svaka, nađe ljubavnika, i muž postaje rogonja. Preljuba postaje stalno prisutna društvena ustanova, koja je tobož zabranjena i kuđena, i strogo se kobajagi kažnjava, ali je nažalost neizlečiva poput smrti. Ovako je na snazi unutar monogamije bilo najmanje 3 hiljade godina.

Društvo se cepa na klase još na početku civilizacije. Rimljani svetski osvajači širih su pogleda od Grka, jer tamo je žena i slobodnija i poštovanija. Oboje mogu po želji da raskinu i ponište brak. Iako se brak draži za “svetinju”, poligamija je prisutna. Nemci su svoje žene cenili i one su mogle da se bave javnim poslovima, a po pitanju žena slični su sa Spartancima. Nemci su imali novi oblik monogamije gde je žena poštovanija i ima više slobode, a odatle nastaje današnja individualna polna ljubav. Oni su nakalemili na sindijazmičku porodicu monogamiju, ali kad su Nemci krenuli ka Crnom moru moralno su se pokvarili, izopčaili, te uz jahanje i neke druge veštine, počeli su da upražnjavaju i mnoge loše poroke.

Istorijska polna ljubav kao strast ili viteška ljubav Srednjeg veka nije bila isto što i bračna ljubav. Sve viteške ljubavi vodile su u preljubu, a setimo se samo poezije trubadura. Zatim je usledilo buržoasko sklapanje braka koje je takođe dvojako, dvolično, licemrno. U rimokatoličkoj sredini roditelji buržuji sinu nalaze prikladnu mladu, a to dovodi posle do velikog heterizma budućeg muža i do preljube žene. Crkva ukida razvod braka. Kod protestanata sinu buržuju dopustilo se da ima malo više slobode te da nađe ženu samo iz svoje klase, te nema tu mnogo preljube i heterizma. Ti brakovi su kažu dosadni. Brak uslovljava klasna pripadnost, a to je vrsta “otvorene prostitucije”, a žena ulaskom  u takav brak prodaje svoje telo da bi svom mužu bila robinja. Polna ljubav jedino je istinska unutar potlačenih klasa (u proleterijatu), jer tu nema svojine, nema pobude da se ustanovi pravo vladavine muškaraca. Građanska prava postoje samo za imućne, za bogate, a siromašan radnik i njegovoa žena šta mogu u situaciji, kada je žena vraćena u fabriku, u halu, jer mora da se radi smao za golu hranu, te unutar porodice proletera žena opet ima pravo na razvod braka, a brak je monogamičan po etimološkom, ali ne i po istorijskom smislu te reči.

A kad je zakonodavstvo napredovalo ženama su oduzimana sva prava na žalbu. Moderna civilizacija ište bračni ugovor po kome oboje imaju ista prava. Buržuj i radnik sklapaju ugovor o radu po kome se radnik odriče mnogih svojih zagarantovanih prava, a ravnopravnost u slučaju radnog ili bračnog ugovora, svejedno, samo je privdina. I sve je to samo posledica ekonomskih ugnjetavanja žene, jer žene su opet postale “privatna služba”, “prva služavka”, isključena iz društvene proizvodnje, a to je dakle posledica velike industrijalizacije. Moderna porodica počiva na prikrivenoj vrsti ropstva žene, jer muž je u toj porodici buržuj, a žena samo proleter, a proleteri jedini znaju šta je to ekonomsko ugnjetavanje i sputavanje.

Da zakjučimo: postoje 3 glavna oblika braka, a to su: grupni brak nastao u divljaštvu, sindijazmički brak nastao u varvarstvu i monogamija sa preljubom i prostitucijom nastala u civilizaciji. O individualnoj polnoj ljubavi nije bilo govora pre srednjeg veka. Kroz čitav stari vek roditelji deci sklapaju brakove, a deca nemaju pravo da se protive. U starom veku ljubavni moderni odnosi postojali su samo izvan zvaničnog društva, a to najbolje znaju zaljubljeni robovi i pastiri. Atinu i Rim krasilo je dakle brakolomstvo, a bilo je to vreme velikih polnih nagona, ali ne i iskrene polne ljubavi. Kad su dvoje izjednačeni u ljubavi, a ljubav bude uzvraćena, onda je takva ljubav jaka, trajna, zbog nje se na kocku stavlja sve, pa i život. Jedino tada jeste reč o uzajamnoj obostranoj ljubavi, a srednji vek je ipak počeo samo brakolomstvima, i u njemu brakovi se ruše kao kula od karata. Ženidbe su bile samo akt i čin političke volje, šansa da se uveća vladarska moć, da se sklopi interesni savez. Sklapanje braka zavisi uvek od ekonomskih prilika, jer sve ima svoju tržošnu cenu, i žene i muškarci, dakle i brak, te otuda miraz. Žena vredi samo onoliko koliko imanja ima da donese u brak. Kapitalizam je sve pretvorio u robu, u tržišnu cenu, čak i ljude, čak i brak, čak i decu. A brak je “ugovor” i “pravni posao” po shvatanju buržuja. Svet je postao prenaseljen. I brak postade “klasni brak”, a “puna sloboda sklapanja braka” biće jedino moguća ako nestane kapitalističkih ekonomskih odnosa. Ženama je položaj pogoršan, a muškarcima je čak i po pitanju neverstva sve mnogo olakšavajuće. Žena ima teret egzistencijalne brige nakon razvoda, jer strepi za budućnost svoje dece. Engels kaže: ”Ako je moralan samo onaj brak koji je osnovan na ljubavi, onda je tako isto moralan samo onaj brak u kome ljubav i dalje traje”. A kad nestane ljubavi između to dvoje, onda im razvod dođe kao blagoslov s više, ali ih niko posle neće poštedeti onog gacanja po blatu za vreme trajanja brakorazvodne parnice.

Novo pokolenje šta će nam doneti? Šta će doneti ti novi muškarci koji nikad neće biti u prilici da kupuju ženu kao neki njihovi pra, pra preci, i šta će uraditi sve te nove žene koje se nikad nikome neće podati osim iz istinske ljubavi. Kako god, društva moraju i dalje da UČE, a da nauče kako da napreduju ka svom najboljem mogućem obliku, i moraju se društva menjati, reformisati, razvijati, a loše stvari popravljati sve do čiste jednakosti oba pola.

Izvor: Fridrih Engels “Poreklo porodice, privatne svojine i države”