PORODICA KROZ ISTORIJU LJUDSKOG RODA I SVI NJENI OBLICI...

Lewis H. Morgan ovako definiše porodicu, i kaže: “Porodica je... aktivni element; ona nikada ne stoji u mestu, već ide napred od nižeg oblika ka višem u srazmeri s društvenim razvojem od nižeg stupnja ka višem“. A o “sistemima srodstva”, kazao je Morgan sledeće: “... (oni su) pasivni; oni registruju samo u dugim vremenskim razmacima napredak koji je porodica u toku vremena učinila, a radikalno se menjaju samo onda kad se porodica radikalno izmeni“. No, tzv. „počasne titule“, a kako nam dalje pojašnjava Engels, kao što su - „otac, dete, brat, sestra“ - zapravo i „nisu nikakve prazne počasne titule, već nose sobom potpuno određene, vrlo ozbiljne uzajamne OBAVEZE, čiji skup čini bitni deo društvenog uređenja tih naroda“.

A reč je o praistorijskim plemenima tek, o divljačkim i varvarskim narodima samo. Porodica je dalje nastavila i preživela svoj dug istorijski put, sve do današnjeg stanja razvijenosti (ili zakržljalosti, ko zna). I dok su sistemi srodstva samo okoštavali, zastarevali, te bledo tinjali samo na plamenu tradicije i običaja, porodica postaje jedina koja uspeva sve to da prevaziđe, preživi, iako su neki oblici porodice čak i nestali na tom dugačkom istorijskom putu, dakle načitso izumrli. I tako su nastala mnoga gledišta, mnogi oblici porodice tokom istorijskog razvoja ljudskog roda.

Po tradicionalističkom stajalištu postojala je samo monogamija, ali neko je nama prećutao da su postojali i neki drugi porodični oblici kao recimo „poligamija jednog muškarca“ i „poliandrija jedne žene“, a kako su živeli praistorijski ljudi. No, trebaće mnogo vremena da se stigne do pojedinačnih parova kao danas što jesu ili nisu.

U prastanju polni odnosi bili su neograničeni unutar jednog plemena (klana), u kome svaka žena pripada svakom muškarcu, i obratno – svaki muškarac pripada svakoj ženi, što je dosta ličilo na prostituciju, blud, razvrat, skandal. Ali, bio je to samo jedan primitivni društveni stupanj.

A što se tiče parenja, Engels nam daje neke primere iz prirode, te da vidimo kako je u slučaju parenja ptica, od kojih nažalost nismo potekli, već od majmuna. Ženka ptica dobija pomoć od svogpara uvek kada treba ležati danonoćno na jajima, i kod ptica se skoro uvek govori o vernosti monogamije. Ali, što se tiče ljudi i nekih kičmenjaka, onda se ne može govoriti o takvoj vrsti vernosti, jer ljudi ne vode poreklo od ptica, već od majmuna, kako završava svoju misao Engels. A monogamija treba da bude kruna svih vrlina, pa nije. Najlepši primer za vernu monogamiju po Engelsu jeste pantljičara, koja se sama pari, jer poseduje i ženske i muške organe, tj. oba „polna aparata“. Sisari su dakle skloni promiskuitetu, grupnom braku, poligamiji, kao i monogamiji, ali samo su ljudi uspeli da dođu i do stanja poliandrije (ili jedna žena  koja ima više muškaraca).

Zatim, Engels navodi jedan citat A. Espinas-a, koji kaže šta je horda: “HORDA je najviša socijalna grupa koju možemo naći među životinjama. Ona se, kako izgleda, sastoji od porodica, ali od samog početka porodica i horda su u sukobu, one se razvijaju u obrnutoj srazmeri“. I tako kad se pomene horda i porodica treba znati da one uvek stoje u stanju velike sukobljenosti i suprotstavljenosti, jer kako je Espinas dobro znao, a Engels napisao - „ljubomora mužjaka u doba parenja labavi društvenu vezu horde ili je privremeno raskida“. Ako se porodica tesno drži, tu nema mesta da nastane horda, a tamo gde su prisutni slobodni polni odnosi (ili poligamija) horde ima čak na pretek. Horda nastaje svaki put kad porodične veze popuste, popucaju i olabave, omlitave. Kod ptica retka su ptičja jata, a kod sisara postoje organizovana društva, jer kod sisara individua još nije utopljena u porodicu. Najveći neprijatelj horde jeste probuđeni i najživlji mogući osećaj za porodično zajedništvo.

Viši kičmenjaci znali su za sledeća dva oblika porodica, za poligamiju i za pojedinačno parenje, a to je samo značilo da je dopušten samo jedan mužjak i to odrastao mužjak, a kad mužjak postane ljubomoran porodica prerasta u hordu, mada to može i olabaviti poprilično hordu dok ne prođe faza parenja. I dok su životinje znale za kakvu-takvu porodicu, praljudi nisu još to znali. Čovek je dakle “nenaoružana životinja” koja uspeva da preživi i opstane, čak i kad je izolovan, doduše samo ako je sklon parenju, kao recimo gorile i šimpanze. Praljudi su morali da nadrastu ovu svoju životinjsku fazu, i kao da je nadrastaju i do dan danas.

Grupni brak bio je najstariji i najprimitivniji oblik porodice, gde i svi muškarci i žene jedne grupe (klana, komune) pripadaju svima, svako svakome pripada, a gde nema kažu ljubomore. Tek kasnije pojaviće se poliandrija. Pre nego što se iz životinjskog prešlo u ljudsko stanje stvari, postojalo je ono što je nazvano „neregulisani polni odnosi“, u kojima nije bilo današnjih zabrana i ograničenja. Tako se prvo pojavilo rodoskrnavljenje i incest, a u tom stanju neregulisanosti  polnih odnosa, pojavila se i prostitucija. Prvi stupanj neregulisanih polnih odnosa bila je “porodica krvnog srodstva”.

Drugi stupanj porodice bio je “porodica punalua”, a brak između braće i sestara bilo je pravilo i zapoved, a iz ovoga dalje nastaje “ustanova gensa” (klana, klase). Porodice su kroz nekoliko generacija bile osuđene na cepanje, a onda su stvorene neke nove ljudske zajednice. Gensa ili klanovi (klase) nastali su iz punalua. Unutar grupnih porodica nije bilo važno ko je detetu otac, već ko mu je majka, i tada se priznavala samo majčina loza i držalo se najvećma do majčine strane, a bilo je to kod nekih divljih naroda koji su živeli na najnižem stupnju varvarstva. To otkriće prvi nam je podario Bachofen, kome dugujemo mnogo za tzv. „materinsko pravo“, po kome je poreklo po majčinoj liniji ipak odlučujuće.

Za grupni brak najviše dugujemo, a kako nam Engels dalje otkriva, misionaru iz Engleske po imenu Lorimer Fison, koji je proučavao porodične odnose Crnaca na tlu Australije, gde se dobro obraćala pažnja na klase (srodničke veze). Čim su nastale klase uvedena je zabrana rodoskrnavljenja, a postojao je sistem dve klase (čak i 4). I tako dolazimo do porodice koja počiva na krvnom srodstvu. Brakove ne mogu više sklapati braća i sestre, jer su pripadnici iste klase (istog roda), dok deca od sestre i brata to mogu, itd. U grupni brak stupali su australijski Crnci tako što su im se unutar ciljanog plemena podavale žene bez pružanja otpora, a svaki onaj ko je imao više žena (poligamija), jednu bi poklanjao svom gostu na konačištu. Vladali su strogi zakoni, a žene su pripadale “bračnoj klasi stranca”. One su njegove žene po rođenju, a branjen je polni odnos izvan bračnih klasa, a zakon se poštuje čak i kad se žene otimaju. Otmica žena bila je povod da se dođe do monogamije i do oblika braka koji se naziva “sindijazmički” (od grčke reči “sindijasmos” što znači sparivanje u parovima, gde muškarac i žena čine jedan par bez zejedničkog mesta stanovanja). Mladić neoženjen je mogao da otme devojku sa svojim prijateljima, nakon čega svi sa njon polno opšte i tek posle toga ona je žena onoga ko ju je zapravo oteo. Ako oteta žena pobegne i napusti svoga muža, onaj ko je uhvati njegova je dakle, a prvi muž gubi svoje pravo prvenstva. Unutar grupnog braka postojalo je “pravo ekskluzivnosti”, gde dolazi do sparivanja na duže ili kraće vreme, poligamija.

Unutar sindijazmičke porodice dolazi do sparivanja na duže ili kraće vreme, a to imamo i unutar grupnog braka, pa i mnogo pre toga, kada je muž imao među mnogim ženama onu svoju ljubimicu. No, kada su grupni brakovi zabranjeni nastala je sindijazmička porodica, u kojima je samo muškarac imao pravo na monoganiju, pravo na neverstvo, pravo na preljubu. Žene su morale da budu verne i odane, robinje, u suprotnom neverstvo se kažnjavalo. Brak se olako raskidao i poništavao, a deca su uvek pripadala samo majci.

No, bilo je prisutno i “prirodno odabiranje” unutar klanova koji nisu u krvnom srodstvu, pa su se mešala dva naprednija plemena, kako bi se dalje rađali neki novi mozgovi koji bi u sebi nosili sposobnosti iz oba napredna plemena. Unutar plemena sa “genitalnim uređenjem” postojala je superiornost ili nadmoć nad drugim zaostalim plemenima, kaže Engels. Polako krug se počeo smanjivati, stezati, pa od celog plemena i bračnih zajednica, sada dolazimo do grupnog braka, potom do labavog para, koji kad se načisto rasprsne dolazi do svakog prestanka braka. Indivudalna polna ljubav nije još imala nikakvu snagu, kao ni monogamija.

Muškarac nije bio u  oskudici po pitanju žena nikad, a mogli su da imaju mnogo žena i više žena nego što im je vaistinu to potrebno, a to je dovelo do toga da je žena bilo sve manje, i manje, te da su žene retke i mnogo tražene. I tako je sindijazmički brak doneo istoriji trgovinu robljem, trgovinu ženama ili pribavljanje i kupovanje žena, a što se nazivalo „brak otmicom“ ili „brak kupovinom“. Dva plemena su sklapala brakove na neviđeno, kao kod nekih indijanskih plemena, a o brakovima su jedino odlučivale majke budućih mladenaca. Majke su sklapale posao, ugovarale rabotu i obavljale veridbu. Ženik je kupovao darove svadbene, ali samo srodnicima po majčinoj liniji. Brak je mogao i da se poništi, dake raskine, iako u nekim plemenima kao kod Irokeza brak se nije razvodio na prečac, na prvu loptu, već se dosat pregovaralo, a majka je uveko dobijala svoju decu, a ako nema uspeha u pregovorima oko spašavanja braka, brak bi se tek onda raskidao, a oni su dalje stupali u neke nove brakove.

Bio je to dakle matrijarhat ili vladavina žena unutar kuće (porodice), gde je žena majka imala veliki ugled. I dok je žena u XVIII prosvećenom veku postala muškarcu samo poslušna robinja, ona je još u vreme ovog divljaštva i varvarizma imala visoki stupanj poštavanja. Em, što je bila vaistinu slobodna, bila je i mnogo poštovana, uvažavana, respektovana. Ako je žena imala lenjog i nesposobnog muža ili ljubavnika, mogla je da ga otera kad god poželi. Unutar svojih klanova žene su imale veliku moć i mogle su da zbace sa položaja plemenskog poglavicu i da ga spuste u red običnih ratnika. Žene su imale dakle prevlast. Žena je mnogo radila, ali je bila poštovanija nego sve potonje „dame civilizacije“, kojima se samo lažno laska, a zapravo te “dame civilizacije” imaju mnogo niži društveni položaj, nego što su to imale sve njihove i naše pra, pra majke u doba varvarizma. Kod varvara te žene bile su stvarno dame i stvarno gospodarice porodice, koje su to zaslužile najviše svojim karakterom. Narvno, bilo je i monopola nad ženama i tada, kada  su žene morale da uveseljavaju mlade ljude, kao prilikom svetkovina saturnalija (orgija) gde učestvuju i robovi. Postojalo je i „iskupljenje prava na nevinost“, koje podrazumeva ograničeno podavanje. Žene u Vavilonu morale su jednom godišnje da se podaju unutar Militinog hrama. U nekim drugim narodima devojke su se u hramu podavale svojim ljubavnicima koje same izaberu, a bili su to prerušeni religiozni običaji. No, kod nekih drugih naroda kao što su Kelti, Tračani i narodi Indije i Okeanije devojke su uživale polnu slobdou pre svoje udaje, gde nije bilo sramota govoriti o vanbračnoj deci, itd. Majke su same podizale svoju decu, jer nije bilo važno ko im je otac, a od očeva majke ništa nisu tražile.

No, kod nekih naroda postojao je i takav običaj koji se zvao “pravo na nevestu”, gde pre braka mladoženjini prijatelji i srodnici imaju pravo prvenstva nad njegovom mladom, a tako je bivalo na Balearskim otocima, i kod nekih afričkih plemena, u Abisiniji. U nekim zajednicama starešina klana ili šaman ili knez imao je pravo na nevestu pre mladoženje. Ovo se održalo i kroz srednji mračni vek u Aragoniji posebno, gde je na snazi bio najsramniji oblik kmetstva, sve do XV veka, sve do 1486 godine, kada je kralj Ferdinad Katolički od Aragona u svom dekretu kazao da sva gospoda i baroni imaju pravo na seljakovu ženu prve bračne noći, kao i da mogu slobodno da obljube seljakovu ćerku ili sina, čak i mimo njihove volje. Tako je otvoren put ka heterizmu i razvratu, bludu, a za šta se najviše okrivljuju žene. A muškarci će kasnije uvesti strogu monoganiju, ali nažalost samo ženama, ne i sebi. Sindijazmička prodica bila je karaktersitična za tlo Amerike, ali to nije bio viši oblik porodice.Viši oblik porodice postojao je samo na Istoku, u Starom svetu, i sve je bilo mnogo drugačije, zanimljivije...

Izvor: Fridrih Engels “Poreklo porodice, privatne svojine i države”

(nastaviće se)