U ŠUMORU ŠUME ŠTA SE SVE RAZUME...

Mekoća podloge, koju nikad neće osetiti tvoje noge, ali hoće oči dosegnuti poezijom mnogo dublje, najmanje ispod 4 duboka metra, sve do probijanja u srž same dubine, suštine, a ispod svih onih nataloženih taloga, tuga, a nečeg smutnog, kao ispod jednog davno prohujalog lepog vremena, lepšeg vremena...

Priređivač knjige poezije (Jovan Zivlak) pod nazivom „Obretenje“, dakle Jovica Aćin, kaže nam šta su pesme, kao da nam ujedno i prećutno govori šta su šume: “Pesme su, pri tome, TRAGOVI koje ostavljamo da bismo se jednom možda umeli izbaviti iz škripca kad nikakvo naše znanje ne pomaže da  u svojoj krhkosti izdržimo svakojake sile smti. Tako je s pesmama bilo nekada, i tako će biti dokle god bude poslednjeg čitaoca koji će želeti njihove darove, i prizivati ih kao poslednji čovek koji moli za novo rođenje života“...

I ko neće moći onda, tada, a možda već i sada, po tragovim svim ostalim, preostalim, još znati kako se pod nogama gibaju ili savijau, slojevi, talozi, ostatak nečijeg života. Lepo je bilo znati u samo jednom kratkom času, kao nadahnuće, ili možda čak i čudesan tren, da su svi ti slojevi, tragovi, pred kojima bi trebalo da se više zadiviš, pa ipak u nečemu nikad nisi. I samo nepropusne naslage, kao nepropusni filteri. Nešto više kao sivi beton, kao kamen, težak kamen, kao podloga, kao skorela crvena ilovača, kao skoreli preteški crveni peščar, kao serpentina...

Na prvoj seprentini, iz 1979 godine, koja nosi naslov „Tronožac“, zasedne čovek, da bi oslušnu nečije pesničke darove, da bi osetio ukus mnoštva kafanskih jela,  čak dobro začinjenih, pitajući se o čemu neko piše, kako piše, zašto piše, o čemu peva, a onda kao da nasluti iz jedne prve pročitane pesme, sedeći na tronožcu, mnoštvo slojeva, hrpu odgovora, tragova. Pesma se zove “Jela sa začinima“, a stihovi glase ovako:

“da bih napisao pesmu

potrebno je da jedem

nešto čistog vazduha

budnosti svežanj hartije

...

poezija prethodi svemu ovom

i sad ostavljam razlivene tragove

mrlje/mrvice.

...

Poezija uzdiže i nudi hranom

(potaž, sveže meso, začini iznad svega).

...

Živi pesnici o tome imaju određeno mišljenje

(ali to nikako ne dotiče ono što nazivamo

poezijom)...

...

Ovaj put ima previše poezije u kuhinji

Sa začinima za usamljenike

Da je to nepodnošljivo“...

Takođe, nepodnošljivo je, jer tu vode ima na pretek, a voda je jedino tu neki suvišak, a ono što uvek u suvišku prirodno takvom zafali i nedostaje, jeste uvek neophodno prisustvo kiseonika. Sredina je tu prilično kisela. Možda su teške i alkalne vode. Temperature su upravo onakve, kakve nikad nećeš nepodnošljivo voleti, a niske su. Niski su i ljudi, samo još možda životinje niske nisu, čak ni kad žive po smislu svojih sirovih prirodnih nagona...

Možda kao i pesniku i tebi se učini da bi naslov danas trebao da glasi isto kao u njegovoj pesmi „Opsadno stanje, i stihovi prepuni divljih rasutih plemena, a svako luta i traga za tragovima, slušajući dobro šta im je sve kazao njihov štovani vrač ili šaman, možda pre pesnik:

“... priroda je umorna.

zemlja je umorna.

treba otići. treba tražiti.

ko dođe prvi u prednosti je.

ne sluša nikog. ne zatvara vrata.

ko ne razume zna više.

ko ne čuje slušao je i sad se odmara.

ne lutaj ne traži, nikog nisam čuo

da to izgovara hiljaditi put bez prestanka.

ne gledaj ne slušaj. nikoga nisam video da je

krenuo tim putem bez osvrtanja.

ruke držim na kolenima, opsadno stanje još

uvek traje. znam da nikome neću videti lice.

u mraku mogu čuti samo disanje, ali ne diše

niko. u tami mogu videti bljesak predmeta.

ali predmete ne poseduje niko...“...

I zamisli kako si opet srećan kao nataloženi, nepropusni treset, jer jedino tu nema rasapdanja, nema raspada, tu nema propasti, nema truljenja, ako možeš tako verovati. I samo tu gde nema raspadanja, samo tu može da se baš toliko nataloži, a taloži se prilično dugo, negde između 10 i 9 hiljada godina pre naše ere. A iz dubine takvog nataloženog slojevitog tresetišta, opet izvlačiš pomoću unutrašnjih sondi, svu snagu svoje povređene duše, i duha koji su mučki razapeli, i šta vidiš. Sve sazrele smenke svoje, tuđe, sve opalosti, sve podlosti, sve neproklijalosti, sve fosilne ostake, sve neme biljke koje se jaukom još nisu tu rastočile, ni rastvorile, ni raspale, ni rasitnile, ni raselile...

I kao u pesmi koja se zove „Čelom među oči“, stihovi ti vele:

„... putujem i zaboravljam na

rane ljute, opasujem zglob po zgob i

pritežem. neka pada kiša i neka se seli

reč iz tame u tamu. zatvori vrta.

dosta je mudrijašenja i jalove nedoumice.

u daljinu...“...

Štitile su ih tako razdaljine vekovima, sve te izuzetno vlažne i surovo hladne klime, a takva klima sada se prepoznaje samo po čitavim zelenim naslagama mahovine, mahovine iz roda sfagnuma, ispod koje je jednom daleko bila močvara, živo crveno blato. A treset je izrastao mnogo sporo, svega po 1 milimetar za 365 celih dana. Zaista, depresivna šumska površina, priča, a negde u samom središtu visoravni, na preko hiljadu metara, kroz koju protiče jedan rumeni potok, rumen od ilovače koja ga svojim bojama zaboji, kao krv crvena u vreme kiša, a naokolo depresivnog pejzaža, leži mešovita šuma, u kojoj zašume grane smrče, jele, jove ili Pančićeve omorike, nešto nalik na prašumu tragova, taloga, pređenih pragova, na nešto što se zove šumotresava ili šuma-tresave, u kojoj se sve nekako poezijom u tebi ponovo danas zatrese, stvaralački oživi...

I pesnik je imao danas „Dakle bogovski ručak“, i stihove iz istoimene pesme:

„... dovoljno je

reći postojim i bez prideva krasnih.

šuma u daljini drhturi i mnogovrsnim

jezikom zbori. samo gluvoća ne može

da shvati tečan govor za obedom

gde tvrdi pribor suštastveni zveket

obnavlja. dakle

krtica zemlju rije

...

veličanstveni zakoni

...

vežbe iz anatomije. Glas besmrtnog naroda

umnaža se i pada po meni

kao prašina“...

Napustimo na tren „Tepih livade“, napustimo  ono što bi Englezi nazvali „Carpet Meadow“, ili ne. Ostanimo još tu, u poeziji depresivnog pejzaža, umiranja, smrti, ratovanja,  ne bi li doslutili kojoj divljači je šuma i svako još uvek živo stablo, kao i svako ubijeno, oboreno deblo stanište i siguran dom. Pre se čuje, nego što se ugleda ta najmanja evropska senica, zvana jelova senica sa Tare, koja ne samo u šupljim i napuštenim dupljama, već i među žilama i  korenjem ubijenih stabala sprema svoja gnezda, hraneći se semenjem četinara i mnogim drugim letećim insektima...

„uzdizati vid na veću visinu

pod crtu povučenu grafitnom

olovkom. to je dom.“, (stihovi iz pesme „Radosno za događaj vezan“)...

Ali, mnogo pre ugleda se u šumi veverica, koja uvek negde pretrči trasu, put, puteljak, pejzaž, ta kako vole da kažu - veoma ljupka i umilna hitronoga šumska žiteljka, koja se negde u visinu uvek vere, uspinje, preskače. A hrani se semenkama, gljivama, plodovima šišarki, pupoljcima jele, smrče i bora. Ume da se useli u tuđa, a stara napuštena gnezda vrana, da ih po svom ukusu dalje dekoriše, uredi, sredi, te da se u njima zatim gnezdi. Uz odabrano stablo klizi gore u visnu, kao da klizi naviše po zimskom ledu, a može i preskakati vešto sa drveta na drvo kao padobranac u razdaljinu od 4-5 metara. U istoj šumi Tare živi i njen najveći dušmanin, i ljuti zakleti njen neprijatelj, a to je kuna zlatica, koja takođe važi za veštu i hitru penjačicu, ali i izuzetnog skakača...

„kiša lije. ah pesništvo što

s prezirom gleda na sve trice.

...       

moram jesti.

besmrtnost se rasipa lagano

kao vrela supa“, (pesma „Ljubav ljubav)...

Najviše od svega u šumama Tare srećemo najštetniju, ali i najkorisniju gljivu, nešto kao 2 u 1, kao dvojakost, kao dva lica braće blizanaca, koja se zove jelov trud. Kad je štetna ona dovede do bolesti mnogih četinara. Sunce ovim gljivama kao da ne znači mnogo, kao svim ostalim biljkama sunčanicama, jer više sunce toplo znači i zrači svim drugim biljkama koje bez sunca ne bi mogle da proizvedu sebi ili drugima hranu. Ova gljiva jelov trud jeste nešto kao parazit, ili gotovan, kao neka vrsta lenjog truta, truda, koja neće stvoriti baš nikakvu hranu sebi, grejalo sunce po čitave dane, sate, već će se kao i svaki gotovan, lepo nakačiti tamo gde ima veliko prisustvo hranljive materije od koje se udobno živi, a koju je neko vredno uz pomoć sunca stvorio. Ova gljiva jelov trud je napadač i ubica, jer ugrožava već sva načeta i već bolesna stabla, ali napada i druga živa stabla četinara, iz kojih može da pokupi sve hranljive materije, sve sokove života. Ova gljiva raste tako na drvetu, a po svom izgledu podseća na konjsko kopito (potkovicu), a može biti 30-40 cm, a prepoznaje se po svojoj izlakiranoj i blistavoj glatkoj površini. Važnost ove gljive u šumi ima i svog korisnog značaja, jer je ova gljiva puna života, jer u njoj žive mnogi mali sitni, jedva vidljivi  insekti, mnoge lavre mušica, čak i crvi, i svi drugi insekti, kojima se u lancu kruženja materije dalje hrane još mnoge druge divlje šumske životinje. Svako mrtvo drvo koje ubije ova gljiva jelov trud, dalje služi kao gnezdo za neke od životinja šume, ali isto tako može biti i turpija kojom će krupni i sitni šumski glodari naoštriti i izbrusiti svoje sitne zubiće i svoje krupne zube...

Lepšeg brušenja zuba nema nego stihovima pesme koja se zove „Govorim jasnim rečenicama“, a koja kaže:

„živeću hiljadu godina. ali

kratko.

triput da.

izvesnost je kao savršenstvo.

neporecivo i tvrdo.

izgladiti nesporazum:

napred

nazad

jedinstven poredak.

pred sudijama i svedocima

govorim jasnim rečenicama.

svoj slučaj

obrazlažem pred nekolicinom odabranih.

iz predostrožnosti i nadahnuto.

to je sve.

ono najbitnije nije u mojoj moći.

živeću hiljadu godina.

priroda je neprozirna i čvrsta kao kamen.

nepoduprto telo pada.

ali sa mnom je sasvim drugačije“...

One najteže zveri šume poput mrkog medveda koji je i najveći i najteži žitelj Tare, neće sresti čovek skoro nikad, jer medvedi izbegavaju ljude. I zato su teško vidljivi. Ješće medvedi svo šumsko bobičasto rastinje, biljne plodove, voće, korenje, mlade izdanke, ali ako nabasaju medvedi i na meso, neće se libiti kao biljojedi da se i mesom fino nahrane. Vešto će medved pronaći pčelinji prirodni med, a njegovo gusto krzno biće mu odlična zaštita, te će moći lako pčelama da pokrade baš dosta meda. Ženke će u svojim jazbinama i brlozima okotiti po 2 mečeta najviše, i podizaće ih samo prve 3 godine, učeći ih čime se treba hraniti i šta sve jesti u šumi, a braniće ih svom snagom svog urođenog majčinskog instinkta od svih mogućih napada. Medved napušta svoju porodicu brzo, i izrasta u visinu od 2-3 metra, a do vrha svojih glomaznih leđa, može biti visok 1-1,25 m, a težak i do 320 kg. Neki će medvedi rasti obeleženi, zabeleženi, a neki možda i neće...

„nemam vidikovca ali dobro vidim“ , kazaće pesnik u pesmi „Nemam vidikovca“...

Najzastupljenije četinarsko drvo šume tarske jeste vita jela, koja je s razlogom vitka, visoka, tanka, prava, uspravna, dostojanstvena, gorda, ponosna, a može narasti i do 63 metra, a može dosegnuti duboku starost od čak 500 leta. Od ostalih živih stvorenja jedan od čuvara šume jeste i troprsti detlić, koji se može najpre začuti kako kljuca, a onda i ugledati ako se ima sreće, bar jednom. Pod korama drveća zapatiće se jedna jako sitna, ali opasna štetočina zvana jelin potkornjak, ta sitna životinjica, koja će poput svakog veštog neprijatelja desetkovati sve šume. Iako je neuhvatljiva divokoza se može isto toliko puta uhvatiti, videti, kako panično, i brzo poput munje, preskače stene, kako pretrčava puteve i džade, skače u ambise, kako se  u strmine klizave svoje penje, kako otiskuje stene, stenje, kamenje...

Kao u pesmi „Biber/luk“:

„ne traži samilosti od onog

koji te proganja.

njegov poriv treba ojačati:

biberom. lukom.

opojnim vinom.

suoči se s onim koji te u stopu prati.

potegni tešku knjigu.

policu.

...

tvoj gnev daće mu

krila.

ne poteži

jake razloge.

poseži za stvarima. pometi prostor.

na čistini prohtev postaje sveobuhvatan

neumoljiv i strog kao nalog boga.

padni pred njim i moli da bude žešći.

zakuni ga da bude večan ko daždevnjak

kad se vere uz litice. svet ne treba

prezirati.

baci kamen zatim se okreni i

pođi mu u susret“...

Ono što se još ne može ugledati, a ni pronaći, jesu neke retke i tipične biljke, endemi, samo za to određeno podneblje tipično i prostore određene nadmorske visine. Najpre orhideja pčelica koja raste iznad 600 metara nadmorske površine, i to na krečnjačkom tipu tlu, i po livadama Tare, gde procveta u junu i julu mesecu, a inače je ugrožena biljna vrsta, jer jedini njen oprašivač u prirodi jesu bumbari. Cvet ove biljke liči na pčelu, jer time ova biljka mami svog insekta želeći da ga privuče i navuče kao svog jedinog oprašivača, dakle bumbara. U toku evolucije ova biljka je uspela da razvije svoj izgled pčele, kao i miris pčele, i dodir koji pruža svaka ženka pčela. Bumbari se navuku ili pre nasednu na taj biljkin lažni izgled pčele, te opijeni mirisom pčele, slete na cvet, u želji da se spare sa pčelom, i tako dođe do toga da se za njih samo zalepi polen, a biljka orhideja se obraduje, doživi svu svoju punoću ekstaze, jer je uspešno oprašena, a smušeni bumbar odleti ljut i vidno razočaran. Drugi insekti neće odneti nikud ovaj polen, pa ako jednom nestane bumbara na Tari nestaće i orhideje, a poznato je da u prirodi neraskidivi par čine ova orhideja i njen jedini prirodni oprašivač bumbar, koji su tako podešeni i udešeni da bili bili jedinstven par...

„ničemu se nisam naučio.

nestrpljiv da saznam ko sam

odakle dolazim i kuda idem.

u mnogim pitanjima ne prestajem

da se vrpoljim.

krv teče u venama.

vazduh je hrana mnogom stvoru.

da li ću znati da se radujem kad

neko dođe izdaleka i kaže: prozreo

sam tajnu ovog sveta. znam sve.

da li ću moći reći: i ja sam se pitao.“, (pesma „Krv teče u venama“)...

U hrastovim šumama početkom meseca prolećnog maja cvetaju roze božuri, čiji cvet kratko traje, a svega nekoliko prolećnih dana, a cvet koji se po legendi zove i kosovski božur, koji je nekada bio bele boje, a onda se pomešao na Vidovdan 1389 sa krvlju izginulih kosovskih junaka, i od tada postao crven kao njihova prolivena krv...

„razmišljam: klimatske promene.

Pasje vreme. ima li čega goreg od

toga.“, (pesma „Dosta je bilo“)...

Još jedan planinski cvet koji simboliše lepotu, ali i moć, a bio je i u grbu naše dve dinastije Nemanjića i Kotromanića, jeste zlatni ljiljan, koji izrasta iz lukovice, a cveta u junu kao cvet žuto-narandžaste boje, a zovu ga još i Bogorodičin cvet ili krin...

„znam jednu poučnu priču.

ovoga puta neću da govorim.

Dosta s lutnjom.

treba zasukati rukave

poodići teret

i izneti ga

nekud.“, (pesma „Podići teret“)

I dok je 20 godina Josif Pančić tragao za svojom omorikom, našao je i ispisao lepotu cveta koji samo tu raste na strmim liticama klisure Derventa, a zove se derventski različak, a prepozanje po onom svom ljubičastom cvetu, koji procveta u letnjem junu mesecu, a pravi je botanički raritet...

„u čemu je moj problem.

hodati preko trema gde je

kratak vid i malen vidik.

govoriti sa vresom

žbunjem

gušterom koji dolazi iz daleka.

prevrtati saksiju, drobiti suvu

zemlju.

...

ravnoteža je božanska uzrečica i svaki stvor

gleda da spozna njeno lice.

ne prosipaj vodu.

ne padaj u srdžbu.

uzvrati ako imaš jezik od mesa

u dvorani gde mnogi ćute...“, (pesma „Prevrtati saksiju“)...

U prirodi postoje melemi, a to su ove naše šume, ova naša planetarna pluća, te svaka šetnja kroz naše šume, posebno u proleće, kada je i najdelotvornije i najopojnije samo šumom hodati, daruje nam se najlepše umivanje svežinom, i najbolje kupke od čistog kiseonika. Nema epohe čovečanstva koja nije poznavala sve te šumske meleme, sve duhove i božanstva šume, sve vile i stvorenja, ili koja nije poštovala svetu šumu kao svoj najvažniji, najsvetiji, najveći i najlepši sveti hram. Jer, samo u šumi mogao je čovek da se brzo isceli, još brže zaceli, ozdravi, ojača, kao što je mogao da odmori sve svoje poljuljane atome duše, atome svoje umne snage, a mogao je da se nakupi i neke nove snage, da se otrgne iz učmalosti gradske, apatije, buke, dosade, galame, sivila, magle. A mogao je i da se podmladi, da ojača, i umno i fizički. Mogao je, jer je smatrao sve te zelene umirujuće pejzaže, smaragdnim talasima praokeana, u kome nije bilo napora. Jer, samo je u šumi sve prigušeno tamno zelenim odbleskom ili refleksijom zelenog svetla sa površine zelenog praokeana. Svaki šum i zvuk unutar šume mogao je čoveka da preporodi, obnovi, reformiše, osnaži, okuraži, da mu donese blagotvorne učinke i efekte, posebno onaj cvrkut ptica, ono kljuckanje šarenih detlića, ili ono lomljenje šišarki i opalih suvih grana dok po njima smelo gazi, ili ono opalo lišće koje mu zažubori pod nogama, pod stopalima, pod ušima, pod prstima, te onaj vetar koji ga je svežinom umivao, kupao, i naravno sva ona prečišćena čistota vazduha kojom se pričešćivao, sve one filtracije, kiše, sva ona filtriranja, sva ona luftiranja. Po krošnjama je ostajao samo talog štetnih čestica, a uvazduh lišće je nazad ponovo vraćalo i ispuštalo, te nama darivalo samo lekovite svete čestice, čestice zdravlja koje smo tako o proleću udisali, a tih oslobođenih čestica na samo jednom kvadratnom kilometru moglo je da bude 10 hiljada kilograma, a svaka je oslobođen kiseonik...

„udiše vazduh

nadima pluća. iz ruke u ruku prebacuje

sopstvenu težinu.

tačka u prostoru.

lukavstva ravnoteže. na putu sve pokazuje

drugačije lice.

duše u vrtu. suštino stvari. sliko

rastojanja.

pognut nad mapom on je sasvim blizu zavičaja“, (pesma „Nokturno“)...

Mešovite šume najviše su sačinjene od smrča, vitih jela, bukava, i one su dakle najgušće, čak su i najzastupljenije, najmasovnije i na njih odlazi do 85 %. U šumama žive još beli i crni borovi, Pančićeve omorike, a i mnogo listopadno drveće poput hrastova, javora, jasena, breza, jarebika. U tim šumama postajemo zdravi samo ako se nadišemo dovoljno aktivne materije zvane fitoncidi, tj. materije koje biljke luče najviše u proleće kad sve u šumi počinje da cveta, a upravo te aktivne žive materije štite šumu od insekata, bakterija i gljivica, štiteći i nas ako ih dovoljno udahnemo, u sebe unesemo, kao reči poezije, kao stih...

„ali poeziju će svi pisati (noću).“, (pesma „Čini što moraš“)...

Šume nećemo zaštititi praznom pričom o samo što većem pošumljavanju, već zabranom sečenja šume i pretvaranjem šumskog blaga i netaknutog rezervata u drvenu skupu tržišnu građu, koja se od kako je šume u nas i mnogih brižnih gazdinstava, gazodvanja, nazadovanja, samo tako dobro eksploatiše. Čuvanjem šume sačuvaćemo i preko 140 vrsta ptica koje se gnezde u našim šumama. Oko 2,3% u šumi nalazi se i prisustvo javorovog mleča, koji raste u mešovitim šumama, a tamo gde ima mešavine bukava, smrča, jela, a naraste i do 40 metara, a smatra se snažnim drvetom, i retko strada od niskih temperatura...

„da li će tragaocu biti teško da

shvati

te lukave preobražaje. hoće li znati.“, (pesma „Jezičak“)...

U šumi raste i jarebika, koja se prepoznaje po crvenim jestivim bobicama, koje su kisele, i bogate vitaminom C, a u prirodi služe da se njima nahrane neke šumske životinje, a može od njih da se skuva i džem, ali ako sve tako bude, čime će se onda hraniti neka šumska stvorenja. U šumamaa ima bukve u visini i preko 40 m, a bukve su bogate svojim raskošnim kupastim krošnjama. Bukove šume su senovite, ispod njih rastu gusti tepisi, sastavljeni od mnogo opalog lišla, i tu prežive samo retki biljni oblici i to oni koji su mnogo otporni na hladovinu, a ostalim biljkama tu nema rasta, a ni života...

„razdaljina je majka ćutanja.

senka je odežda života. ne govori.“, (pesma „Voda u kupatilu“)...

Od četinara koji su simbol večnog života i besmrtnosti svake, najlepša je Pančićeva omorika, za kojom je Josf Pančič tragao 2 decenije, a onda 1875 je otrkrio u selu Zaovine, usput beležeći i otkrivjući po Tari još neke biljne retke endemske vrste, a koji je otkrio jednu posebnu vrstu smrče koja raste samo u srednjem Podrinju i nigde više. Smrča se prepozna po crveno smeđoj boji svoje kore, dok vite jele imaju svetlo sivu boju kore. I smrča ima opuštenije grane te ne može da je slomi sneg, ali ima mnogo slab koren, pa može da je izvali jedan jači vetar. I smrča raste tamo gde ima velike vlage i u vazduhu, ali i u tlu, čak obožava senku, i raste uspešno ispod nekog drugog drveća. A jela podnosi takođe senku, te može da živi ispod bukava. I dostiže visinu od 50, do čak 65 metara, i veliku starost od preko 500 godina. Jelova šuma je zastupljena sa čak 43 %, dakle najviše,  a rastu vite jele u zajednici sa  bukvama i smrčama, kao izreka: „Blago onom ko ume šumor šume da razume“...

Ili kao stihovi:

„iz ništavnosti diže se mudra glava

ni iz čega rađa se prvenac.“, (pesma “Vejavica“)...

(poezija i stihovi uzeti iz knjige „Obretenje“, pesnika Jovana Zivlaka)...