U ŠUMORU ŠUME ŠTA SE SVE RAZUME...
Mekoća
podloge, koju nikad neće osetiti tvoje noge, ali hoće oči dosegnuti poezijom
mnogo dublje, najmanje ispod 4 duboka metra, sve do probijanja u srž same
dubine, suštine, a ispod svih onih nataloženih taloga, tuga, a nečeg smutnog,
kao ispod jednog davno prohujalog lepog vremena, lepšeg vremena...
Priređivač
knjige poezije (Jovan Zivlak) pod nazivom „Obretenje“, dakle Jovica Aćin, kaže
nam šta su pesme, kao da nam ujedno i prećutno govori šta su šume: “Pesme su, pri tome, TRAGOVI koje
ostavljamo da bismo se jednom možda umeli izbaviti iz škripca kad nikakvo naše
znanje ne pomaže da u svojoj krhkosti
izdržimo svakojake sile smti. Tako je s pesmama bilo nekada, i tako će biti dokle
god bude poslednjeg čitaoca koji će želeti njihove darove, i prizivati ih kao
poslednji čovek koji moli za novo rođenje života“...
I ko neće
moći onda, tada, a možda već i sada, po tragovim svim ostalim, preostalim, još
znati kako se pod nogama gibaju ili savijau, slojevi, talozi, ostatak nečijeg
života. Lepo je bilo znati u samo jednom kratkom času, kao nadahnuće, ili možda
čak i čudesan tren, da su svi ti slojevi, tragovi, pred kojima bi trebalo da se
više zadiviš, pa ipak u nečemu nikad nisi. I samo nepropusne naslage, kao
nepropusni filteri. Nešto više kao sivi beton, kao kamen, težak kamen, kao
podloga, kao skorela crvena ilovača, kao skoreli preteški crveni peščar, kao
serpentina...
Na prvoj
seprentini, iz 1979 godine, koja nosi naslov „Tronožac“, zasedne čovek, da bi
oslušnu nečije pesničke darove, da bi osetio ukus mnoštva kafanskih jela, čak dobro začinjenih, pitajući se o čemu neko
piše, kako piše, zašto piše, o čemu peva, a onda kao da nasluti iz jedne prve
pročitane pesme, sedeći na tronožcu, mnoštvo slojeva, hrpu odgovora, tragova.
Pesma se zove “Jela sa začinima“, a stihovi glase ovako:
“da bih napisao pesmu
potrebno je da jedem
nešto čistog vazduha
budnosti svežanj hartije
...
poezija prethodi svemu ovom
i sad ostavljam razlivene tragove
mrlje/mrvice.
...
Poezija uzdiže i nudi hranom
(potaž, sveže meso, začini iznad svega).
...
Živi pesnici o tome imaju određeno mišljenje
(ali to nikako ne dotiče ono što nazivamo
poezijom)...
...
Ovaj put ima previše poezije u kuhinji
Sa začinima za usamljenike
Da je to nepodnošljivo“...
Takođe,
nepodnošljivo je, jer tu vode ima na pretek, a voda je jedino tu neki suvišak, a
ono što uvek u suvišku prirodno takvom zafali i nedostaje, jeste uvek neophodno
prisustvo kiseonika. Sredina je tu prilično kisela. Možda su teške i alkalne
vode. Temperature su upravo onakve, kakve nikad nećeš nepodnošljivo voleti, a
niske su. Niski su i ljudi, samo još možda životinje niske nisu, čak ni kad
žive po smislu svojih sirovih prirodnih nagona...
Možda kao i
pesniku i tebi se učini da bi naslov danas trebao da glasi isto kao u njegovoj
pesmi „Opsadno stanje, i stihovi prepuni divljih rasutih plemena, a svako luta
i traga za tragovima, slušajući dobro šta im je sve kazao njihov štovani vrač
ili šaman, možda pre pesnik:
“... priroda je umorna.
zemlja je umorna.
treba otići. treba tražiti.
ko dođe prvi u prednosti je.
ne sluša nikog. ne zatvara vrata.
ko ne razume zna više.
ko ne čuje slušao je i sad se odmara.
ne lutaj ne traži, nikog nisam čuo
da to izgovara hiljaditi put bez prestanka.
ne gledaj ne slušaj. nikoga nisam video da je
krenuo tim putem bez osvrtanja.
ruke držim na kolenima, opsadno stanje još
uvek traje. znam da nikome neću videti lice.
u mraku mogu čuti samo disanje, ali ne diše
niko. u tami mogu videti bljesak predmeta.
ali predmete ne poseduje niko...“...
I zamisli kako
si opet srećan kao nataloženi, nepropusni treset, jer jedino tu nema rasapdanja,
nema raspada, tu nema propasti, nema truljenja, ako možeš tako verovati. I samo
tu gde nema raspadanja, samo tu može da se baš toliko nataloži, a taloži se
prilično dugo, negde između 10 i 9 hiljada godina pre naše ere. A iz dubine
takvog nataloženog slojevitog tresetišta, opet izvlačiš pomoću unutrašnjih sondi,
svu snagu svoje povređene duše, i duha koji su mučki razapeli, i šta vidiš. Sve
sazrele smenke svoje, tuđe, sve opalosti, sve podlosti, sve neproklijalosti, sve
fosilne ostake, sve neme biljke koje se jaukom još nisu tu rastočile, ni rastvorile,
ni raspale, ni rasitnile, ni raselile...
I kao u
pesmi koja se zove „Čelom među oči“, stihovi ti vele:
„... putujem i zaboravljam na
rane ljute, opasujem zglob po zgob i
pritežem. neka pada kiša i neka se seli
reč iz tame u tamu. zatvori vrta.
dosta je mudrijašenja i jalove nedoumice.
u daljinu...“...
Štitile su
ih tako razdaljine vekovima, sve te izuzetno vlažne i surovo hladne klime, a takva
klima sada se prepoznaje samo po čitavim zelenim naslagama mahovine, mahovine
iz roda sfagnuma, ispod koje je jednom daleko bila močvara, živo crveno blato.
A treset je izrastao mnogo sporo, svega po 1 milimetar za 365 celih dana.
Zaista, depresivna šumska površina, priča, a negde u samom središtu visoravni,
na preko hiljadu metara, kroz koju protiče jedan rumeni potok, rumen od ilovače
koja ga svojim bojama zaboji, kao krv crvena u vreme kiša, a naokolo depresivnog
pejzaža, leži mešovita šuma, u kojoj zašume grane smrče, jele, jove ili Pančićeve
omorike, nešto nalik na prašumu tragova, taloga, pređenih pragova, na nešto što
se zove šumotresava ili šuma-tresave, u kojoj se sve nekako poezijom u tebi
ponovo danas zatrese, stvaralački oživi...
I pesnik je
imao danas „Dakle bogovski ručak“, i stihove iz istoimene pesme:
„... dovoljno je
reći postojim i bez prideva krasnih.
šuma u daljini drhturi i mnogovrsnim
jezikom zbori. samo gluvoća ne može
da shvati tečan govor za obedom
gde tvrdi pribor suštastveni zveket
obnavlja. dakle
krtica zemlju rije
...
veličanstveni zakoni
...
vežbe iz anatomije. Glas besmrtnog naroda
umnaža se i pada po meni
kao prašina“...
Napustimo na
tren „Tepih livade“, napustimo ono što
bi Englezi nazvali „Carpet Meadow“, ili ne. Ostanimo još tu, u poeziji depresivnog
pejzaža, umiranja, smrti, ratovanja, ne
bi li doslutili kojoj divljači je šuma i svako još uvek živo stablo, kao i svako
ubijeno, oboreno deblo stanište i siguran dom. Pre se čuje, nego što se ugleda
ta najmanja evropska senica, zvana jelova senica sa Tare, koja ne samo u šupljim
i napuštenim dupljama, već i među žilama i
korenjem ubijenih stabala sprema svoja gnezda, hraneći se semenjem četinara
i mnogim drugim letećim insektima...
„uzdizati vid na veću visinu
pod crtu povučenu grafitnom
olovkom. to je dom.“, (stihovi iz pesme „Radosno za događaj vezan“)...
Ali, mnogo
pre ugleda se u šumi veverica, koja uvek negde pretrči trasu, put, puteljak, pejzaž,
ta kako vole da kažu - veoma ljupka i umilna hitronoga šumska žiteljka, koja se
negde u visinu uvek vere, uspinje, preskače. A hrani se semenkama, gljivama, plodovima
šišarki, pupoljcima jele, smrče i bora. Ume da se useli u tuđa, a stara napuštena
gnezda vrana, da ih po svom ukusu dalje dekoriše, uredi, sredi, te da se u njima
zatim gnezdi. Uz odabrano stablo klizi gore u visnu, kao da klizi naviše po zimskom
ledu, a može i preskakati vešto sa drveta na drvo kao padobranac u razdaljinu
od 4-5 metara. U istoj šumi Tare živi i njen najveći dušmanin, i ljuti zakleti
njen neprijatelj, a to je kuna zlatica, koja takođe važi za veštu i hitru
penjačicu, ali i izuzetnog skakača...
„kiša lije. ah pesništvo što
s prezirom gleda na sve trice.
...
moram jesti.
besmrtnost se rasipa lagano
kao vrela supa“, (pesma „Ljubav ljubav)...
Najviše od
svega u šumama Tare srećemo najštetniju, ali i najkorisniju gljivu, nešto kao 2
u 1, kao dvojakost, kao dva lica braće blizanaca, koja se zove jelov trud. Kad
je štetna ona dovede do bolesti mnogih četinara. Sunce ovim gljivama kao da ne
znači mnogo, kao svim ostalim biljkama sunčanicama, jer više sunce toplo znači i
zrači svim drugim biljkama koje bez sunca ne bi mogle da proizvedu sebi ili
drugima hranu. Ova gljiva jelov trud jeste nešto kao parazit, ili gotovan, kao
neka vrsta lenjog truta, truda, koja neće stvoriti baš nikakvu hranu sebi,
grejalo sunce po čitave dane, sate, već će se kao i svaki gotovan, lepo
nakačiti tamo gde ima veliko prisustvo hranljive materije od koje se udobno
živi, a koju je neko vredno uz pomoć sunca stvorio. Ova gljiva jelov trud je napadač
i ubica, jer ugrožava već sva načeta i već bolesna stabla, ali napada i druga živa
stabla četinara, iz kojih može da pokupi sve hranljive materije, sve sokove života.
Ova gljiva raste tako na drvetu, a po svom izgledu podseća na konjsko kopito
(potkovicu), a može biti 30-40 cm, a prepoznaje se po svojoj izlakiranoj i
blistavoj glatkoj površini. Važnost ove gljive u šumi ima i svog korisnog značaja,
jer je ova gljiva puna života, jer u njoj žive mnogi mali sitni, jedva vidljivi
insekti, mnoge lavre mušica, čak i crvi,
i svi drugi insekti, kojima se u lancu kruženja materije dalje hrane još mnoge druge
divlje šumske životinje. Svako mrtvo drvo koje ubije ova gljiva jelov trud,
dalje služi kao gnezdo za neke od životinja šume, ali isto tako može biti i
turpija kojom će krupni i sitni šumski glodari naoštriti i izbrusiti svoje
sitne zubiće i svoje krupne zube...
Lepšeg
brušenja zuba nema nego stihovima pesme koja se zove „Govorim jasnim
rečenicama“, a koja kaže:
„živeću hiljadu godina. ali
kratko.
triput da.
izvesnost je kao savršenstvo.
neporecivo i tvrdo.
izgladiti nesporazum:
napred
nazad
jedinstven poredak.
pred sudijama i svedocima
govorim jasnim rečenicama.
svoj slučaj
obrazlažem pred nekolicinom odabranih.
iz predostrožnosti i nadahnuto.
to je sve.
ono najbitnije nije u mojoj moći.
živeću hiljadu godina.
priroda je neprozirna i čvrsta kao kamen.
nepoduprto telo pada.
ali sa mnom je sasvim drugačije“...
One najteže
zveri šume poput mrkog medveda koji je i najveći i najteži žitelj Tare, neće
sresti čovek skoro nikad, jer medvedi izbegavaju ljude. I zato su teško vidljivi.
Ješće medvedi svo šumsko bobičasto rastinje, biljne plodove, voće, korenje, mlade
izdanke, ali ako nabasaju medvedi i na meso, neće se libiti kao biljojedi da se
i mesom fino nahrane. Vešto će medved pronaći pčelinji prirodni med, a njegovo
gusto krzno biće mu odlična zaštita, te će moći lako pčelama da pokrade baš
dosta meda. Ženke će u svojim jazbinama i brlozima okotiti po 2 mečeta najviše,
i podizaće ih samo prve 3 godine, učeći ih čime se treba hraniti i šta sve jesti
u šumi, a braniće ih svom snagom svog urođenog majčinskog instinkta od svih mogućih
napada. Medved napušta svoju porodicu brzo, i izrasta u visinu od 2-3 metra, a do
vrha svojih glomaznih leđa, može biti visok 1-1,25 m, a težak i do 320 kg. Neki
će medvedi rasti obeleženi, zabeleženi, a neki možda i neće...
„nemam vidikovca ali dobro vidim“ , kazaće pesnik u pesmi „Nemam vidikovca“...
Najzastupljenije
četinarsko drvo šume tarske jeste vita jela, koja je s razlogom vitka, visoka,
tanka, prava, uspravna, dostojanstvena, gorda, ponosna, a može narasti i do 63 metra, a
može dosegnuti duboku starost od čak 500 leta. Od ostalih živih stvorenja jedan
od čuvara šume jeste i troprsti detlić, koji se može najpre začuti kako kljuca,
a onda i ugledati ako se ima sreće, bar jednom. Pod korama drveća zapatiće se
jedna jako sitna, ali opasna štetočina zvana jelin potkornjak, ta sitna životinjica,
koja će poput svakog veštog neprijatelja desetkovati sve šume. Iako je
neuhvatljiva divokoza se može isto toliko puta uhvatiti, videti, kako panično,
i brzo poput munje, preskače stene, kako pretrčava puteve i džade, skače u
ambise, kako se u strmine klizave svoje
penje, kako otiskuje stene, stenje, kamenje...
Kao u pesmi
„Biber/luk“:
„ne traži samilosti od onog
koji te proganja.
njegov poriv treba ojačati:
biberom. lukom.
opojnim vinom.
suoči se s onim koji te u stopu prati.
potegni tešku knjigu.
policu.
...
tvoj gnev daće mu
krila.
ne poteži
jake razloge.
poseži za stvarima. pometi prostor.
na čistini prohtev postaje sveobuhvatan
neumoljiv i strog kao nalog boga.
padni pred njim i moli da bude žešći.
zakuni ga da bude večan ko daždevnjak
kad se vere uz litice. svet ne treba
prezirati.
baci kamen zatim se okreni i
pođi mu u susret“...
Ono što se
još ne može ugledati, a ni pronaći, jesu neke retke i tipične biljke, endemi, samo
za to određeno podneblje tipično i prostore određene nadmorske visine. Najpre
orhideja pčelica koja raste iznad 600 metara nadmorske površine, i to na
krečnjačkom tipu tlu, i po livadama Tare, gde procveta u junu i julu mesecu, a
inače je ugrožena biljna vrsta, jer jedini njen oprašivač u prirodi jesu
bumbari. Cvet ove biljke liči na pčelu, jer time ova biljka mami svog insekta
želeći da ga privuče i navuče kao svog jedinog oprašivača, dakle bumbara. U
toku evolucije ova biljka je uspela da razvije svoj izgled pčele, kao i miris
pčele, i dodir koji pruža svaka ženka pčela. Bumbari se navuku ili pre nasednu
na taj biljkin lažni izgled pčele, te opijeni mirisom pčele, slete na cvet, u
želji da se spare sa pčelom, i tako dođe do toga da se za njih samo zalepi
polen, a biljka orhideja se obraduje, doživi svu svoju punoću ekstaze, jer je
uspešno oprašena, a smušeni bumbar odleti ljut i vidno razočaran. Drugi insekti
neće odneti nikud ovaj polen, pa ako jednom nestane bumbara na Tari nestaće i
orhideje, a poznato je da u prirodi neraskidivi par čine ova orhideja i njen jedini
prirodni oprašivač bumbar, koji su tako podešeni i udešeni da bili bili jedinstven
par...
„ničemu se nisam naučio.
nestrpljiv da saznam ko sam
odakle dolazim i kuda idem.
u mnogim pitanjima ne prestajem
da se vrpoljim.
krv teče u venama.
vazduh je hrana mnogom stvoru.
da li ću znati da se radujem kad
neko dođe izdaleka i kaže: prozreo
sam tajnu ovog sveta. znam sve.
da li ću moći reći: i ja sam se pitao.“, (pesma „Krv teče u venama“)...
U hrastovim
šumama početkom meseca prolećnog maja cvetaju roze božuri, čiji cvet kratko traje,
a svega nekoliko prolećnih dana, a cvet koji se po legendi zove i kosovski božur,
koji je nekada bio bele boje, a onda se pomešao na Vidovdan 1389 sa krvlju
izginulih kosovskih junaka, i od tada postao crven kao njihova prolivena krv...
„razmišljam: klimatske promene.
Pasje vreme. ima li čega goreg od
toga.“, (pesma „Dosta je bilo“)...
Još jedan
planinski cvet koji simboliše lepotu, ali i moć, a bio je i u grbu naše dve dinastije
Nemanjića i Kotromanića, jeste zlatni ljiljan, koji izrasta iz lukovice, a cveta
u junu kao cvet žuto-narandžaste boje, a zovu ga još i Bogorodičin cvet ili krin...
„znam jednu poučnu priču.
ovoga puta neću da govorim.
Dosta s lutnjom.
treba zasukati rukave
poodići teret
i izneti ga
nekud.“, (pesma „Podići teret“)
I dok je 20
godina Josif Pančić tragao za svojom omorikom, našao je i ispisao lepotu cveta koji
samo tu raste na strmim liticama klisure Derventa, a zove se derventski
različak, a prepozanje po onom svom ljubičastom cvetu, koji procveta u letnjem junu
mesecu, a pravi je botanički raritet...
„u čemu je moj problem.
hodati preko trema gde je
kratak vid i malen vidik.
govoriti sa vresom
žbunjem
gušterom koji dolazi iz daleka.
prevrtati saksiju, drobiti suvu
zemlju.
...
ravnoteža je božanska uzrečica i svaki stvor
gleda da spozna njeno lice.
ne prosipaj vodu.
ne padaj u srdžbu.
uzvrati ako imaš jezik od mesa
u dvorani gde mnogi ćute...“, (pesma „Prevrtati saksiju“)...
U prirodi
postoje melemi, a to su ove naše šume, ova naša planetarna pluća, te svaka
šetnja kroz naše šume, posebno u proleće, kada je i najdelotvornije i
najopojnije samo šumom hodati, daruje nam se najlepše umivanje svežinom, i najbolje
kupke od čistog kiseonika. Nema epohe čovečanstva koja nije poznavala sve te
šumske meleme, sve duhove i božanstva šume, sve vile i stvorenja, ili koja nije
poštovala svetu šumu kao svoj najvažniji, najsvetiji, najveći i najlepši sveti
hram. Jer, samo u šumi mogao je čovek da se brzo isceli, još brže zaceli, ozdravi,
ojača, kao što je mogao da odmori sve svoje poljuljane atome duše, atome svoje umne
snage, a mogao je da se nakupi i neke nove snage, da se otrgne iz učmalosti
gradske, apatije, buke, dosade, galame, sivila, magle. A mogao je i da se podmladi,
da ojača, i umno i fizički. Mogao je, jer je smatrao sve te zelene umirujuće
pejzaže, smaragdnim talasima praokeana, u kome nije bilo napora. Jer, samo je u
šumi sve prigušeno tamno zelenim odbleskom ili refleksijom zelenog svetla sa
površine zelenog praokeana. Svaki šum i zvuk unutar šume mogao je čoveka da preporodi,
obnovi, reformiše, osnaži, okuraži, da mu donese blagotvorne učinke i efekte, posebno
onaj cvrkut ptica, ono kljuckanje šarenih detlića, ili ono lomljenje šišarki i
opalih suvih grana dok po njima smelo gazi, ili ono opalo lišće koje mu zažubori
pod nogama, pod stopalima, pod ušima, pod prstima, te onaj vetar koji ga je
svežinom umivao, kupao, i naravno sva ona prečišćena čistota vazduha kojom se
pričešćivao, sve one filtracije, kiše, sva ona filtriranja, sva ona luftiranja. Po
krošnjama je ostajao samo talog štetnih čestica, a uvazduh lišće je nazad ponovo
vraćalo i ispuštalo, te nama darivalo samo lekovite svete čestice, čestice zdravlja
koje smo tako o proleću udisali, a tih oslobođenih čestica na samo jednom kvadratnom
kilometru moglo je da bude 10 hiljada kilograma, a svaka je oslobođen kiseonik...
„udiše vazduh
nadima pluća. iz ruke u ruku prebacuje
sopstvenu težinu.
tačka u prostoru.
lukavstva ravnoteže. na putu sve pokazuje
drugačije lice.
duše u vrtu. suštino stvari. sliko
rastojanja.
pognut nad mapom on je sasvim blizu zavičaja“, (pesma „Nokturno“)...
Mešovite
šume najviše su sačinjene od smrča, vitih jela, bukava, i one su dakle
najgušće, čak su i najzastupljenije, najmasovnije i na njih odlazi do 85 %. U
šumama žive još beli i crni borovi, Pančićeve omorike, a i mnogo listopadno
drveće poput hrastova, javora, jasena, breza, jarebika. U tim šumama postajemo
zdravi samo ako se nadišemo dovoljno aktivne materije zvane fitoncidi, tj. materije
koje biljke luče najviše u proleće kad sve u šumi počinje da cveta, a upravo te
aktivne žive materije štite šumu od insekata, bakterija i gljivica, štiteći i
nas ako ih dovoljno udahnemo, u sebe unesemo, kao reči poezije, kao stih...
„ali poeziju će svi pisati (noću).“, (pesma „Čini što moraš“)...
Šume nećemo
zaštititi praznom pričom o samo što većem pošumljavanju, već zabranom sečenja
šume i pretvaranjem šumskog blaga i netaknutog rezervata u drvenu skupu tržišnu
građu, koja se od kako je šume u nas i mnogih brižnih gazdinstava, gazodvanja,
nazadovanja, samo tako dobro eksploatiše. Čuvanjem šume sačuvaćemo i preko 140
vrsta ptica koje se gnezde u našim šumama. Oko 2,3% u šumi nalazi se i prisustvo
javorovog mleča, koji raste u mešovitim šumama, a tamo gde ima mešavine bukava,
smrča, jela, a naraste i do 40 metara, a smatra se snažnim drvetom, i retko
strada od niskih temperatura...
„da li će tragaocu biti teško da
shvati
te lukave preobražaje. hoće li znati.“, (pesma „Jezičak“)...
U šumi raste
i jarebika, koja se prepoznaje po crvenim jestivim bobicama, koje su kisele, i
bogate vitaminom C, a u prirodi služe da se njima nahrane neke šumske životinje,
a može od njih da se skuva i džem, ali ako sve tako bude, čime će se onda hraniti
neka šumska stvorenja. U šumamaa ima bukve u visini i preko 40 m, a bukve su
bogate svojim raskošnim kupastim krošnjama. Bukove šume su senovite, ispod njih
rastu gusti tepisi, sastavljeni od mnogo opalog lišla, i tu prežive samo retki
biljni oblici i to oni koji su mnogo otporni na hladovinu, a ostalim biljkama
tu nema rasta, a ni života...
„razdaljina je majka ćutanja.
senka je odežda života. ne govori.“, (pesma „Voda u kupatilu“)...
Od četinara
koji su simbol večnog života i besmrtnosti svake, najlepša je Pančićeva omorika,
za kojom je Josf Pančič tragao 2 decenije, a onda 1875 je otrkrio u selu Zaovine,
usput beležeći i otkrivjući po Tari još neke biljne retke endemske vrste, a koji
je otkrio jednu posebnu vrstu smrče koja raste samo u srednjem Podrinju i nigde
više. Smrča se prepozna po crveno smeđoj boji svoje kore, dok vite jele imaju
svetlo sivu boju kore. I smrča ima opuštenije grane te ne može da je slomi
sneg, ali ima mnogo slab koren, pa može da je izvali jedan jači vetar. I smrča raste
tamo gde ima velike vlage i u vazduhu, ali i u tlu, čak obožava senku, i raste uspešno
ispod nekog drugog drveća. A jela podnosi takođe senku, te može da živi ispod
bukava. I dostiže visinu od 50, do čak 65 metara, i veliku starost od preko 500
godina. Jelova šuma je zastupljena sa čak 43 %, dakle najviše, a rastu vite jele u zajednici sa bukvama i smrčama, kao izreka: „Blago onom ko ume šumor šume da razume“...
Ili kao
stihovi:
„iz ništavnosti diže se mudra glava
ni iz čega rađa se prvenac.“, (pesma “Vejavica“)...
(poezija i
stihovi uzeti iz knjige „Obretenje“, pesnika Jovana Zivlaka)...
Коментари
Постави коментар