ŠTA ZAPISUJE EGON ERVIN KIŠ krajem 1914 i početkom 1915…

 

 

“Ništa ne može više da zapanji od istine, nema ničeg egzotičnijeg od naše okoline, ničeg fantastičnijeg od stvarnosti i ničeg senzacionalnijeg u svetu od vremena u kojem živimo”…

 

Egon Ervin Kiš, veliki prorok sadašnjice, kako ga je inače nazvao Hajnrih Man, u jesen 1914 jedan je od učesnika u mnogim ratnim ofanzivama austrijske vojske, u vihoru Prvog svetskog rata, koje se po njemu završavaju samo strahotama i užasima. Drina se počesto nije mogla pregaziti, niti se moglo u svakom željenom ili ciljanom momentu na srpske branjene obale. U takvim časovima bežalo se u povlačenje.

Za neke pontonske mostove Austrija  potroši i po million kruna. Zatim nam piše dalje Egon Ervin Kiš o tome kako se zbog izdaje kaznio vešanjem šef železničke stanice, jer je Srbima doturao informaciju kada kreću austrijski vozovi. Bilo je i takvih izdajnika koji su Srbima otkucavali u kom pravcu se izvodi kretanje austrijskih trupa.

Usled gladi ukrao je sa drugovima Egon Ervin Kiš nekoliko krompira, jednom nekoliko jabuka, iako je znao da nešto takvo povlači smrtnu kaznu. Preki sud je prema takvima bio nemilosrdan izričito. Nailazili su na napuštene kuće u kojima su ostali stariji i nemoćni ljudi, čak i Srbi, a takve su nahranili i dali im lekove. Crkve i tuđe bogomolje nisu pljačkali, ni spaljivali, nisu skrnavili, a biblioteke je poštovao Egon Ervin Kiš, a voleo je samo da prelista neke knjige, potraži mastila i hartije.

Moralo se kretati uvek nekuda dalje, a po naređenjeu, čak i po kiši, po pasjem vremenu kako ga Egon Ervin Kiš naziva.Više nema ni čarape na nogama, već nosi obojke. Često bi hodao sa ranama, trpeći bol u crevima usled gladi i gladovanja. Među domobranima, kaže, pojavilo se jako mnogo dezertera i onih koji odbijaju da uzmu učešća dalje. Na sve strane video je užasne prizore i scene. Prljavštinu. Gledao je kako se ljudi samosakate. Neki su vršili i samoubistva. Najviše mu u tim časovima fale novine, koje bi da pročita, čak i bajate.

U tom užasu nedostaje svega, ne samo lekova, već i opijuma, zavoja, vate, nege, humanosti. Egon Ervin Kiš 19 septembra 1914 leči svoju ranu zadobijenu od bajoneta, koja se već zagnojila. Zatim pominje da su Srbi na njih udarali čak austrijskom municijom, tj. onom koja je proizvedena u austrijskim fabričkim pogonima. A bilo je i neke druge municije poreklom iz Francuske kod Srba.

Kada pođe u bitku oseća se Egon Ervin Kiš nelagodno,  a kada treba da se povuče on se oseti jako nevoljno. U njemu je za sada jaka želja da sve podnese i izdrži. Čita mnoge novinske izveštaje, u kojima najbolje vidi koliko toga ima posebno netačnog, preuveličanog, a koliko toga tačnog. Postoje i takvi događaji koji mu kidaju nerve. Opet ga šalju na prvu borbenu liniju. Ranjenika je sve više i više, a on bi najradije da piše svoje dnevničke zabeleške. Nema one nadmoći o kojoj eto pišu skoro sve novine. Kada je dobio prvu buhtlu sa pekmezom, posle onolike gladi, zaplakao je od radosti. Do tada jeo je samo splačine.

Dana 28 septembra 1914 u propratnom pismu majci javlja po kome joj šalje dve sveske svoga dnevnika. I počeo je da otupljuje Egon Ervin Kiš na sve užase koje čuje i vidi. Skoro svi ljudi koji su mu nešto značili mrtvi su. Mrtvih je sve više i više. Stravične pogibije. Zapao je čak i u posebnu vrstu ratne depresije. Početkom oktobra  meseca 1914, želeo bi Egon Ervin Kiš da recimo više pročita knjiga, ali čitanje knjiga oduzima mu vreme, a treba ispisvati, dan po dan, stranice svog ratničkog dnevnika.

Srbi bi umeli da zapucaju i na austrijske vidno isturene bele zastave te da im nikad ne dozvole da pokupe i sahrane svoje mrtve i ubijene. Tada je Egon Ervin Kiš o humanosti srpskoj zapisao: ”Rat i humanost su nešto nespojivo i zauvek će ostati nešto nespojivo, uprkos Hagu, Bernu i Ženevi. Kada tako razmišljam, daleko manje žalim mrtve vojnike nego žive”.

Od knjiga imao je ove autore za čitanje Rusoa, Tolstoja, kao i nekoliko detektivskih romana. I pored toga u njemu je kao i u svim drugim ljudima zamrla svaka doza radosti, jer sve što ih okružuje sada jeste msrt i mrtvi. I sve je beznadežno. Snage nema. A sami su više mrtvi nego živi. I ničega nemaju, posebno nemaju ambiciju. Zapušteni i neuredni, ne vode računa više ni o higijeni. Patnja na sve strane. Praznina. Neprijatnosti koje opterećuju, smućuju.

Da bi usmrdeli bunare sa pitkom vodom Srbi su u njih bacali trule bundeve. Dan Egonu Ervinu Kišu ulepšava kad dobije paket, ili prijateljsku dopisnicu ili razglednicu, majčino pismo. U koje god stupi novo mesto ili selo vidi da je sve umorno od rata. Vidi iscrpljenost, bedu i ljudski jad. Dana 2 novembra 1914 u pismu brat Paul mu javlja da je njihov brat Volfgang poginuo. To je sada Kišov najveći životni jad. Te noći pod sjajem zvezda i  pod mesečinom zapisuje u svom dnevniku: ”Stalno pred sobom vidim brata koji umire u nekoj bolnici u Rusiji”.

Sutradan pristupilo im je 5 pregeblih Srba dezertera. Svaku novu Poćorekovu izjavu dočeka Egon Ervin Kiš kao vrstu svojevrsnog skandala, a sve su mu besmislene izjave te. U tom času Egon Ervin Kiš nosi dronjavu obuću u stanju raspadanja, podnosi mokrinu i hladnoću. Svaki novi dan donosi mu po neko novo zlo. Ljudi masovno još ginu. Bili su to strašni dani. Majci je 11 novembra 1914 poslao svoju novu beležnicu u Prag. Dana 13 novembra 1914 zapisuje: ”… sreća ne dolazi u nesrećan dan”.

Cilj se ne nazire, a pred njima su samo dugi veliki marševi, po blatu i vrućini, hladnoći, kiši. Dana 19 novembra 1914 jedva je disao zbog prehlade, a 26 novembra iste godine 1914 piše: ”Rat ovim otmenim maroderima i protuvama služi kao sredstvo da se domognu lagodnijeg života, veće pažnje i dobre nege. Neki od ovih ljudi su zaista bolesni, boluju od tuberkuloze, slabog srca, kile ili tome slično. Ali od toga su bolovali još u doba mira i to njihovo ponašanje je čista prevara; jer u vreme mira njih drže za slučaj rata, godinama ih plaćaju za buduće eventualne potrebe, a onda u odlučujućem trenutku oni se jednostavno izvlače”.

Prvog decembra 1914 piše Egon Ervin Kiš pitajući se da li je ovo možda poslednji mesec ratovanja i rata, te rezignirano kaže: ”Milioni to žele od sveg srca, to je usrdna nada koja ispunjava svačiju dušu, nema čoveka koji to ne želi, pa ipak, ova žarka želja koja lebdi iznad svih legija i nad zemnim šarom ne može da osvoji i postane odlučna sila i sve ove žudnje ostaju bez ikakvog dejstva”.

U časovima velike gladi gulili su drvene tarabe i to su tako žvakali, a bila je to njihova iluzija da se nešto mnogo lepo jede. Dana 11 decembra 1914 pomisli da je dobio šugu, ali mu doktor govori da su ga samo buve izujedale. Svuda nemaština, nemanje, beda, jad. Sa svojom regimentom polovinom meseca decembra 1914 stiže u Zemun Polje. Pored novina čita i mnoga srpska naređenja. Dolaskom u Novi Sad pojeo je Egon Ervin Kiš prve viršle sa renom i popio pivo, tog 20 decembra 1914. Zatim je usledio po hladnoći marš sve do Futoga, gde nova muka su mu sada vaške, ali tu je velika epidemija kolere.

Prvog januara 1915 rađaju se nove ratne zebnje i strepnje, da će ovaj rat potrajati mnogo duže. Šestog januara vakcinisani su svi protiv kolere. Mnogo je obolelih i od sifilisa. Dana 11 januara 1915 piše Egon Ervin Kiš: ”Šta mogu, pred očima mi je crna budućnost Nemačke a sa zebnjom gledam na budućnost Austrije”.

Drugog dana februara 1915 načuo je Egon Ervin Kiš da će ih premestiti na novi front u Bukovinu. Pred njim su ponovo dugi marševi po velikoj hladnoći. Onda su ih vagonima odvezli dalje. Pred njima je novi zadatak - proterati Ruse iz Galicije. dana 10 februara 1915 od izbelih Jevreja čuo je strašne priče o zločinima koje su počinili ruski kozaci, koji su pljačkali, silovali maloletne jevrejske devojčice, ubijali, sakatili.

Stigli su u Galiciju. Kada je ranjen, rešio je Egon Ervin Kiš da izvede svoju komediju, te da odglumi traumatsku neurozu. Ali, pre toga želi da dobije unapređenje u oficira, jer kući u Prag ne želi da se vrati kao otšli kadet u rat. Našli su mu  pucanje bubne opne. Prebačen je u bolnicu u Cisnu, odakle je prebačen u poljsku bolnicu u Velikoj Polanji, ali pošto tu nije bilo mesta za njega, prebačen je u Takčanjiju. Odatle je malteškim udobnim vozom krenuo za Prag. Iz žicom opasanog Beča majci je poslao telegram da stiže - “srećan i zdrav kao dren”.

Posle 245 dana i noći, tog 22 marta 1915 vratio se Egon Ervin Kiš u svoj rodni Prag, a na stanici čekala ga je majka. Jedino na šta je želeo dalje da misli bili su svi njegovi mrtvi drugovi, pokopani i nepokopani.

 

The End