Jutros u “Hirošimi”, u najlepšem biljnom i živom carstvu
svoga ličnog “Japana” - berem samo dva bokora nikad veće, a dakle veoma
džinovske majske salate, ničim prskane, osim posađene u onom našem kompostu, da
je to čudo nad čudima od vrenja i bujnosti, a treba se samo setiti, ko može, kako
sam male čašice tu samo prilepila uz ivicu između tek posađenih paprika šilja…
Makazama sečem crvenu slatu nama za ručak, a ostavljam
joj netaknuto korenje da opet potera ako bude želela, ja je neću ničim forsirati,
ni pritiskati, jer srećan je čovek koji i svojim malim i velikih biljkama dalje
sve na volju i samo njihovu slobodu...
Jutros berem u “Hirošimi” još jedan krastavac…
Danas nema potencijalno požutelih krastavaca u “Hirošimi”, niti onih unapred osuđenih,
sasušenih da se bace na kompost, na truljenje...
Moji krastavci su na domak branja, idu prirodno i
polagano, svojim bio ritmom, bez ikakvog forsiranja, te kad uberem prvi krastavac
iz svoje rasade - čuće se, videće se...
Onih par poslednje posađenih, a preostalih krastavaca
eno ih krenuli jako dobro u onoj maloj liniji…
Ako se juče nije nazrelo kako izgleda naše malo
tikvište danas se nazire mnogo bolje, a sva ta bujnost koju želim da dočaram i opišem,
svo to gruvanje i porast, bez hemijskih stimulansa...
Tri gume ili mesto gde rastu 4 vreže hokaido bundeve
takođe napreduju dobro i sve je puno zametnutih cvetova i samo čekam da se svi
pootvaraju i da se otrebe prvi plodovi...
I danas berem beli luk, najmanje dve glavice...
Malo sam se bolje zagledali dve parcele su pod belim
lukom...
Onda sam imala dobru berbu bosiljka balzamiko, a i nešto
celera lišćara – sve začini važni ili najlepši koje danas koristim da prodinstam
bukovače...
Pošto sam juče skuvala sirup od višanja, ponovo, danas
sam izmislila najbržu i najlepšu čorbu ili potaž samo od spanaća...
Pošto je progrejalo sunce tek posle ručka, a negde pred
današnji uštap vreme je lekovito idealno da se naseče sva ponovo izrasla
kopriva u koprivištu unutar “Hirošime” te da se osuši nova doza za čaj…
Malo sam se ožarila, dok sam sekla čak i rukavicama
žaru...
Paprike su sve veće i veće, ali ima i onih slabunjavih,
zaostalih, osuđenih na čupanje ili na podnošenje, s tim da od njih više nema ništa...
U istoj zemlji, u istom našem kompostu kadifice
džinovske takođe i salata, ali ta kupovna paprika ima neku svoju falinku ove
godine, a nije organski rasad te poboljeva u mom kompostu...
Ali, neka ostane ovo što ima, a uskoro će biti prvo
branje i naših prvih paprika, ljutačica, kao i šilja, ali i babura...
Jedan pauk u “Hirošimi” samurajski baš zarobi mušicu
i nije mi žao, nek je potamani kad god bude hteo, jer sreća je da nisam u toj
mreži gledala bespomoćnu pčelu danas...
Ne samo kupovni čeri već i kupovni paradajz malo su
okupirale vaškice, ali to nije ništa, jer mi svi u “Hirošimi” živimo u simbiozi
i deo smo eko sistema te za sve ima ovde mesta...
Jednu parcelu pod ranim kupusom nešto je pojelo, te
izbušilo, ali neka je, jer to sam dakle dala njima neka preživaju pod jednim uslovom
da mi druge štete ne čine u “Hirošimi”, a izgleda da smo lep sklopili pakt već,
te da je to malo liski žrtvovano, a
ostalo će ostati netaknuto...
Od svega toga nastaju lepe umetnine ili skulpture u
lišću, predivne šare, bušotine, miljea...
Linija majske džinovske salate u paprikama očišćena je
već do pola, tako da za koji dan tu liniju šilja načisto oslobađan najnežnije majske
salate...
Sada je sve bujno da se više od polovine vrata ili
ulaza u “Hirošimu” ne vidi, a ubrzo neće
se videti ni ulaz ni dno, jer sve će se pošumiti porastom svojim, sve do svodova
“Hirošime”...
Kidala sam danas posle ručka i sekla makazama trule
cvetove ruža, božura, procvetale i opale, te tako opet nabrala jednu novu
cvetnu ikebanu, ali ovoga puta samo od majskih ruža...
Malo salatište ima prvi procvetali cvet nevena...
Nigela je ojačala kako sam je postavila na sunce, napolje,
i eno je već zametnula prve cvetove, te jedva čekam da procvetaju u svojo predivnoj
plavoj boji...
Dok iščupam po neku travku u zoni cveća i u
ružičnjaku primetim na jednom lešniku puža sa kućicom, lepo se tu kamuflirao, iako
je za moj ukus jako uočljiv za oštrooke vidove posmatranja uzgrednog...
Dva leptira kupusara vidim u “Hirošimi”, ali jednog uhvatim objektivom, a drugog samo očima i
puštam ih neka žive i neka polažu svoje male gusenice i crviće, meni ne smeta -
podelićemo kupus koji gajimo bratski…
Kako izgleda bujno i sveže i živo čitava naša spoljašnja
baštica ili vrt, vrtić, odvojiću da pokažem u zasebnom pričanju kroz zapise iz “Hirošime”...
Treba da načinim još neka poređenja, te da se vratim
najmanje 3 meseca unazada, i da se konačno zadivim mnogo čemu, svemu…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар