18 MAJ 2024…

 

 

Danas u “Hirošimi” ubrale smo još jedan krastavac, sa biljke one prve tri u dugoj liniji, tj. iz kupovne rasade...

Naši krastavci, čak 4 vrste, a onih 51 čašica sustižu i prestižu ova kupovna 3 i već su puni malih kornišona, te uskoro očekujemo pune korpe krastavaca na astalu...

Dok sedim pod trešnjom u jednoj od svojih današnjih Zen faza, dakle primetim kako jedan leptir izvodi svoj ples oko cvetova turskog karanfila…

I uspem da mu se približim te da u dva sitna, mala navrata zabeležim lepotu njegovih krila i tačkica, šara, njegovu neuhvatljivost i pljašljivost da ovekovečim kroz bar dva škljoca “fotoaparata”…

Onda sam na jedno betonskom sivom stepeniku srela istog, a meni za sada nepoznatog po nazivu insekta, onoga što sam ga uočila prvi put, a pre nekoliko dana, a u središtu jedne bele ruže...

Ali, ovoga puta taj insekt je nekako bespomoćan, nesrećan, dosta lošije izgleda, te iako raširi krila, on još ne može da poleti…

Dodirnula sam mu antene, a nije me ujeo, nije me napao, nije me povredio, ali jeste svoje prave kao strela one dve antene odmah raširio u formaciju početnog slova moga imena V, kao da je vidovit, pa sve zna i vidi, te zato mu hvala...

Onda dok opet u jednoj od svojih Zen današnjih faza sedim ispod trešnje u fokus moje pažnje ili mog današnjeg Zen pojednostavljenog trenutka življenja, doleće jato od 13-15 dživdžana sirotana - ko ih je mogao sve tačno izbrojati, te rasute živahne tufnice koje se jedva naziru u pokošenoj travi...

Kopali su opet i igrali se ukraj travnjaka, uz ivice trotoara, i tamo mnogo toga istraživali, a onda su samo dva odvažna i spretna dživdžana odletela do moje dve viseće žardinjer, te tamo su izvodili svoje započete nestašluke…

Ovoga puta nisam izašla na terasu za njima odmah da čistim, jer dživdžani su prirodno bezazleni i čisti, za razliku od nekih ljudi koji su jako nečisti, te jedino dživdžanima mojim jaranima praštam sva ova iskopavanja i igranje u prašini...

Samo jedan se dživdžan samotnjak uvek među njima svima izdvoji, a uvek negde sam po svojim neispisanim marginama, sam, razočaran, pokunjen, neveseo, snužden, tužan, nem, umoran, i taj mi je uvek najlepši, jer je jako sličan meni, a možda sam to opet ja u jednom od svojih života, neko ko je odbačen, izbačen, lažno izvikan i optužen, olajan, i prezren, još odavno te nema potrebe da ga ikad više neki drugi za ruku vuku ili uvlače u svoje kolotečine u svoje prljave igrarije, itd...

Samo jedan siroti dživdžan na celom svetu želi postojati tako izdvojen, tako zaštićen, a večito sam, čak iako ga uhvatite slučajno ili greškom da doleti jednom negde u nekom jatu...

Večeras je mama kišnicom i ručno kantama zalila samo krastavce, sve ostalo neka sačeka do ponedeljka…

Ja sam eto povezala paradajz, i samo malo ozeljavila ruke...

Paprike su samo neke, par struka i dalje loše, nevesele, nerastuće, klonule, suše se, samo onih nekoliko ukletih struka...

Opet je rovak sinoć isekao i presekao dve kadifice, na dva različita mesta i jedan sitni moj tek zasađeni čeri…

Ćurani i koke nosilje jutros su dobili liske majske salate, čak čitave bokore, kao i mi…

Danas nađem sve više i više opadaju kruške viljamovke, a da li će neki komad ostati ko to zna, jer to je večita cena koju plati svako ko čisto uzgaja neprskano svoje voće bez stimulansa i hemijske zaštite, a prskanjem protiv onoga i ovoga…

Itd...