Devetog majskog jutra 2024 slike su sledeće…
Prvo zatičem dva nova, a jutros rođena cveta među
plavim makovima samoniklicama…
I vidim da ih je kiša velikih pobeda i trijumfa
jutros baš dobro orosila i da su prilično pokisli...
.jpg)
Jedan se okrenuo napred hrabro ka meni, a drugi cvet
gledam ostraga te ne mogu da mu uhvatim tu neponovljivu i brzoprolaznu srž i suštinu
svelepote, a tek otključane prve jutarnje unutrašnjosti njegove krhkosti...
Ne samo ljubičaste cvetove gavezi, već i maline
posećuje danima sve više bumbara nego recimo pčela, a ugledah jutros i jednu
medonosnu pčelu vrednu...
Malina ću sa tako malo stabljika ove godine nabrati
u velikom izobilju, a ničim nisam prskala, osim svojim mislima i silama
unutrašnjim…
Na listu maline primetim originalnu bubamaru, a nešto
niže ispod nje, na liskama ehinacee primetim zanimljivog insekta, a rekla bih da
ovakvu očaravajuću na prvi pogled bubicu nisam do danas još videla...
Ispadne da svake godine uočim po jednu novu vrstu ili
bar meni do danas nepoznatu i neotkrivenu vrstu, a otkrivam vrste posmatrajući
samo svojim rođenim očima, jer sve drugo nije mi od pomoći…
Ali, pošto otkrivam veliku rupu ili proglodano mesto
na liskama rekla bih da ova očaravajuća bubna vrsta ima tendenciju da dobro obrsti
i opase ili probuši lišće i liske mojih biljaka. Pa, ipak neka je neka grize i uživa,
ja sam velikodušna, kao i moje biljke, a mi preživljavamo i opstajemo pošto nas
ovako probuše, proburaze, obrste, osiromaše, oštete, razore...
Nosimo u genima neki inat, pun prkosa, a možda i osvete
zna se…
Možda posle ovoga ničemo mnogo jače i otpornije, još
moćnije kao biljke...
Sa krompira uklonjene još dve bube zlatice, a
prekinusmo im trenutak verovatno parenja po ovoj sumornosti majskoj i odnesmo
ih u kanticu među juče sve uhvaćene i zatočene bube krompiruše zlatice, koje su
i dalje neverovatno žive…
Posle silnih majskih blagih kiša opet vaškice po
ružama, čak i po kruškama, a posebno po viljamovki...
Makazama kalemarskim sam sekla uvrnute vaškama sivim sve napadnute vrhove viljamovke
i tako sam u tom rezanju 4 kruške greškom posekla…
Ali, sam punu vanglu vaškica na compost bacila i preostalom
lišću kruške uveliko sve dalje nove patnje od ujeda i napada beznačajnih sivih uljeza
prilično olakšala...
Nešto čudno stvara se nad nama iz zraka, a posle kiša
na nekim mestima trava žuti, žuta, nečim spržena, kao da je nekim otrovima prskano,
a znamo da nije...
U bundevištu dobro raste nekoliko samoniklica paradajza…
Dan u kome je najpametnije povući se u unutrašnji klobuk
svoje košnice…
Danas je za moj ukus jako hladno, a bez sunca ovaj
grozni svet izgleda još groznije…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар