Tek što sam sišla, puna optimizma, da započnem još
jedan svoj divan dana, makar on bio samo malo truda oko ručka…
Kad čujem od majke da nam je jutros, tj. upravo u
tom času uginulo drugo tovno pile, dakle za klanje ostade ih 22…
Tako da umesto 7 ili 8 juna - klanje tovnih pilića
treba da bude od 4 juna najskorije moguć, samo da zbrinem to što smo se trudile
i mučile da podižemo iz pepela…
U “Hirošimi” jutros prvo berem nove plodove, dva krastavca
iz svoje rasade…
Potom berem prvu baburu papriu koja po svom obliku i
ne liči mnogo na baburu…
Oko 15 paprika je loše, klonulo, isušeno te ćemo da
kupimo paprike amande i da ih postavimo na ta njihova mesta…
Berem iz spoljašnjeg vrta prvi struk crnog luka, a u
“Hirošimi” navadih još malo belog luka...
Danas sam uvezala u snopiće sve velike nevene između
dva struka paradajza da se bolje vide plodovi paradajza…
Neki plodvi paradjza počinju da blede, svetle, a to znači
već se naučilo da polako paradajz počinje da ide ka svom zrenju...
Večeras sam ošišala liske na čeriju iz moje rasade…
Jun će mi podariti prvi zreli paradajz, osećam i znam
unapred…
Pripremam sastojke za sarmicu od raštana jutros u
prvom ranom branju...
U “Hirošimi” počupam svu salatu koja je rasla u onom
bočnom, a manjem boksu uz rani kupus ditmar…
Napolju zagledam u saksiju sa nigelom i prvi cvetovi
za sada su nekako beličasti, prosvetljeni, a ja sam očekivala da pomodre i
poplave, ali možda to dolazi nešto kasnije…
Dok sređujem ružičnjak uberem još nekoliko pupoljak preživelih
ruža, a posle onih kiša, te napravim novu cvetnu ikebanu...
Zavirujem u moje plave makove koji još uvek traju i treba
uživati dok njihove latice postoje...
A svaka nova prozirna, snežno bela latica plavog
maka deluje na nekoliko fotografija kao blago zgužvana hartija, po kojoj
kosmički zraci Sunca danas ispisuju ko zna kakve divne haiku stihove, prepune
Zen tišine...
U “Hirošimi” na jednoj kadifici primetime belog
malog leptirića, ali nisam nikome rekla da ga upravo uočavam i vidim, da mu se
divim, a koji je ipak dopustio da ga uhvatim u dva škljoca samo, a onda se
podvukao i sakrio ispod kadifice, te više nije bilo moguće da ga zumiram, a ni posmatram
tako jasno...
Danas sam nabrala iz dva puta i ostavila još 3
pakovanja liski ranog kupusaza sarmice, i tu je završetak branja, jer više nemam
mesta za liske, pošto treba sakupljati i neke druge, a svoje raznovrsne plodove
(od svega po malo ili od svega koliko nam se dadne)...
Zatim sam u smiraj dana sve zalila unutar “Hirošime”
crevom i dok završavam zalivanje primetim na liskama salate neobično velikog
insekta sa jako velikim rogovima ili kleštima, a mislim da se buba, tj. ovaj insekt
zove jelenko ili jelenak…
Dobro sam mislila, tako je…
Majka ga je pokupila ašovčićem i brzo iznela napolje
i bacila ga u travu, ali izvan “Hirošime”, ostala sam zatečena, poražena...
Po lepoti rogova zaključujemo lako da je u pitanju
mužjak, samo što u suton današnji nije imao svog dostojnog suparnika, već dve
suparnice, koje nije ničim nije napao...
No, ja da se pitam ovog bih insekta nazvala samuraj pod
punom ratnom opremom, i oklopom, šlemom, a spreman za borbu...
Do zalivanja imala sam mnogo lufta, prostora, dosade,
sparine, posebno posle ručka i za rešavanje ukrštenih reči, ali i za jedan trenutak
lepog odmora uz hladan izmišljeni koktel ispod majske trešnje…
Napolju je majka zalila tikvice kišnicom…
Trebalo bi dobre kiše, bar zbog svega što nam raste
napolju…
Ali, kiše nema i džaba je nekakve aplikacije ili
prognoze samo bezuspešno najavljuju tako danima, a fali nam jak i bogat, dobar pljusak,
da od nejga bude samo vajde, ali ne i štete...
Jedva čekam da prođe sve, celo leto i malo jeseni, i
da se ubere mnogo plodova, i da dođe lepa jesen, jer na jesen imam da
realizujem novu svoju veliku ideju koja me obuzima evo već danima, baš ovih
majskih dana, kako bih eto sad mogla sve drugačije unutar “Hirošime” da preuredim,
sredim i poboljšam, malo više izmenim…
Tu svoju jako veliku ideju po kojoj ću da adaptiram
čitavu unutrašnjost “Hirošime, jer želim da sve razrovi, te da napravim nešto
estetičnije i još lepše, još savršenije...
Da bih izvela tu svoju ideju, i počupala, razvalila
sve one raznolike daske i daščice, treba mi mnogo polovnog crepa…
Ako slučajno ili ikad nabavim do jeseni 2024 polovan
bačen crep, onda mi predstoji najlepši deo ove godine 2024, a to je ponovno podizanje nečega iz pepela, a
dakle moje večito igranje, eksperimentisanje, poboljšavanje, doterivanje…
Kamen će mi verovatno biti višak, ali to će iznova
naći svoje novo mesto u avliji, jer i tu imam neke nove ideje da napravim
cvetne alejice ili kamene krugove, elipse...
Čak i kod drvare treba da izvedem tokom leta jednu novu
adaptaciju (tu mi je popodne uvek hladovina), ali tek kad povadim ljubičasti
luk…
Drugu zonu kod drvare, gde raste blitva i kupus,
imam nameru da ukinem, a tu zemlju, compost, prenesem nn a već postojeće setvene
parcele, itd…
Tako da sam ove godine 2024 sebi već idejno, a bogme
i fizički, manetnula tako mnogo novog truda, rada i znoja – jednom rečju
svega...
Ali, dok ne postignem svoje već zamišljeno savršenstvo
prostora, tako će nekako sve ići…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар