29 MAJ 2024…

 

 

Tek što sam sišla, puna optimizma, da započnem još jedan svoj divan dana, makar on bio samo malo truda oko ručka…

Kad čujem od majke da nam je jutros, tj. upravo u tom času uginulo drugo tovno pile, dakle za klanje ostade ih 22…

Tako da umesto 7 ili 8 juna - klanje tovnih pilića treba da bude od 4 juna najskorije moguć, samo da zbrinem to što smo se trudile i mučile da podižemo iz pepela…

U “Hirošimi” jutros prvo berem nove plodove, dva krastavca iz svoje rasade…

Potom berem prvu baburu papriu koja po svom obliku i ne liči mnogo na baburu…

Oko 15 paprika je loše, klonulo, isušeno te ćemo da kupimo paprike amande i da ih postavimo na ta njihova mesta…

Berem iz spoljašnjeg vrta prvi struk crnog luka, a u “Hirošimi” navadih još malo belog luka...

Danas sam uvezala u snopiće sve velike nevene između dva struka paradajza da se bolje vide plodovi paradajza…

Neki plodvi paradjza počinju da blede, svetle, a to znači već se naučilo da polako paradajz počinje da ide ka svom zrenju...

Večeras sam ošišala liske na čeriju iz moje rasade…

Jun će mi podariti prvi zreli paradajz, osećam i znam unapred…

Pripremam sastojke za sarmicu od raštana jutros u prvom ranom branju...

U “Hirošimi” počupam svu salatu koja je rasla u onom bočnom, a manjem boksu uz rani kupus ditmar…

Napolju zagledam u saksiju sa nigelom i prvi cvetovi za sada su nekako beličasti, prosvetljeni, a ja sam očekivala da pomodre i poplave, ali možda to dolazi nešto kasnije…

Dok sređujem ružičnjak uberem još nekoliko pupoljak preživelih ruža, a posle onih kiša, te napravim novu cvetnu ikebanu...

Zavirujem u moje plave makove koji još uvek traju i treba uživati dok njihove latice postoje...

A svaka nova prozirna, snežno bela latica plavog maka deluje na nekoliko fotografija kao blago zgužvana hartija, po kojoj kosmički zraci Sunca danas ispisuju ko zna kakve divne haiku stihove, prepune Zen tišine...

U “Hirošimi” na jednoj kadifici primetime belog malog leptirića, ali nisam nikome rekla da ga upravo uočavam i vidim, da mu se divim, a koji je ipak dopustio da ga uhvatim u dva škljoca samo, a onda se podvukao i sakrio ispod kadifice, te više nije bilo moguće da ga zumiram, a ni posmatram tako jasno...

Danas sam nabrala iz dva puta i ostavila još 3 pakovanja liski ranog kupusaza sarmice, i tu je završetak branja, jer više nemam mesta za liske, pošto treba sakupljati i neke druge, a svoje raznovrsne plodove (od svega po malo ili od svega koliko nam se dadne)...

Zatim sam u smiraj dana sve zalila unutar “Hirošime” crevom i dok završavam zalivanje primetim na liskama salate neobično velikog insekta sa jako velikim rogovima ili kleštima, a mislim da se buba, tj. ovaj insekt zove jelenko ili jelenak…

Dobro sam mislila, tako je…

Majka ga je pokupila ašovčićem i brzo iznela napolje i bacila ga u travu, ali izvan “Hirošime”, ostala sam zatečena, poražena...

Po lepoti rogova zaključujemo lako da je u pitanju mužjak, samo što u suton današnji nije imao svog dostojnog suparnika, već dve suparnice, koje nije ničim nije napao...

No, ja da se pitam ovog bih insekta nazvala samuraj pod punom ratnom opremom, i oklopom, šlemom, a spreman za borbu...

Do zalivanja imala sam mnogo lufta, prostora, dosade, sparine, posebno posle ručka i za rešavanje ukrštenih reči, ali i za jedan trenutak lepog odmora uz hladan izmišljeni koktel ispod majske trešnje…

Napolju je majka zalila tikvice kišnicom…

Trebalo bi dobre kiše, bar zbog svega što nam raste napolju…

Ali, kiše nema i džaba je nekakve aplikacije ili prognoze samo bezuspešno najavljuju tako danima, a fali nam jak i bogat, dobar pljusak, da od nejga bude samo vajde, ali ne i štete...

Jedva čekam da prođe sve, celo leto i malo jeseni, i da se ubere mnogo plodova, i da dođe lepa jesen, jer na jesen imam da realizujem novu svoju veliku ideju koja me obuzima evo već danima, baš ovih majskih dana, kako bih eto sad mogla sve drugačije unutar “Hirošime” da preuredim, sredim i poboljšam, malo više izmenim…

Tu svoju jako veliku ideju po kojoj ću da adaptiram čitavu unutrašnjost “Hirošime, jer želim da sve razrovi, te da napravim nešto estetičnije i još lepše, još savršenije...

Da bih izvela tu svoju ideju, i počupala, razvalila sve one raznolike daske i daščice, treba mi mnogo polovnog crepa…

Ako slučajno ili ikad nabavim do jeseni 2024 polovan bačen crep, onda mi predstoji najlepši deo ove godine 2024,  a to je ponovno podizanje nečega iz pepela, a dakle moje večito igranje, eksperimentisanje, poboljšavanje, doterivanje…

Kamen će mi verovatno biti višak, ali to će iznova naći svoje novo mesto u avliji, jer i tu imam neke nove ideje da napravim cvetne alejice ili kamene krugove, elipse...

Čak i kod drvare treba da izvedem tokom leta jednu novu adaptaciju (tu mi je popodne uvek hladovina), ali tek kad povadim ljubičasti luk…

Drugu zonu kod drvare, gde raste blitva i kupus, imam nameru da ukinem, a tu zemlju, compost, prenesem nn a već postojeće setvene parcele, itd…

Tako da sam ove godine 2024 sebi već idejno, a bogme i fizički, manetnula tako mnogo novog truda, rada i znoja – jednom rečju svega...

Ali, dok ne postignem svoje već zamišljeno savršenstvo prostora, tako će nekako sve ići…

Itd…