“PIŠEM ZATO DA RAZORIM JEFTINE IDEALE” - Hans Helmut Kirst (1914-1989)…

 

 

Enciklopedija “Britannica”, o Hansu Helmutu Kirstu, pak veli ukratko ovako (prevod sa engleskog):

Hans Helmut Kirst (rođen 5 decembra 1914, Osterode, Nemačka — umro 23 februara 1989, Bremen, Zapadna Nemačka) bio je zapadnonemački romanopisac koji je napisao više od 40 popularnih romana, uglavnom političkih trilera i vojnih satira.

Kirst je služio u nemačkoj vojsci (1933–45), popevši se do čina prvog poručnika tokom Drugog svetskog rata. Razočaran svojim vojnim iskustvima, okrenuo se fikciji s antinacističkim romanom “Wir nannten ihn Galgenstrick (1951; “The Lieutenant Must Be Mad”). Kirst je stekao međunarodno priznanje za satiričnu trilogiju “Null-acht fünfzhen” (1954–55; “Zero Eight Fifteen”), nastavak priče o vojniku, artiljercu Aschu (Ašu), i njegovoj ličnoj borbi s apsurdima nemačkog vojnog sistema. Bio je možda najpoznatiji po romanu “Die Nacht der Generale” (1962, “Noć generala”), po kome je snimljen holivudski film (1967). Mnogi od njegovih romana prenosili su kolektivni osjećaj krivice zbog nemačkog samozadovoljstva pod nacizmom. Kirstova posleratna popularnost donekle je izbledela 1970-ih godina.

Tek, ovoliko može se dakle saznati, na pomenutoj stranici enciklopedije “Britannica”, ali o ovom piscu treba tragati dalje i saznati pak malo više, posebno posle pročitanog romana od 9 glava, a pod nazivom “Osuđen na uspjeh”, kojije kod nas izašao  u prevodu sa nemačkog kao “Prosvetino” izdanje na hrvatskom jeziku, daleke 1987 u 5 hiljada primeraka. Da bi više moglo da se sazna o pomenutom piscu Hansu Helmutu Kirstu sa kojim se čovek po prvi put kroz književnost sretne, treba pročitati nakon pročitanog romana za 9 jutara, te istražiti sve ono što je kazano u “Pogovoru” ovog pomenutog romana.

Čim sam došla u posed ove knjige, koju je neko odbacio kao suvišak, ili smetnju, na nekoliko stranica neki čitalac zamišljam jako davno, ali po rodu u kome se izjašnjava vidim bila je čitateljka, žena ili devojka, a napisala je tako upečatljivo čas crnom, a čas plavom olovkom hemijskom, a na više stranica sledeće: ”Odvratna knjiga!!!”, odmah na prvoj početnoj strani, a onda na kraju te iste strane dodala velikim krupnim slovima: “FUJ!”, i odmah ispod naslova knjige napisala: ”Najgora knjiga koju sam ikad pročitala!!!”, a na prvoj strani, tamo gde počinje tekst ili radnja dešavanja romana, piše: ”Knjiga je sranje!!!”. I na kraju knjige, ali pre “Pogovora” napisala je ili je napisao: ”Najgluplja knjiga na svetu!!!”, i opet jedno veliko: ”FUJ!” i na kraju: “Odvratna knjiga”. Možda je ova osoba iz male varoši postala i književni kritičar u međuvremenu.

Danima sam uzimala ovu knjigu, koja me je zbog nečega, a verovatno zbog naslova jako zainteresovala, a sve u nekoj vrsti šoka, i zgranutosti, ganutosti, te sam bila baš paralisana, te pomislim možda ovo nije vredno čitanja (iako je svaka knjiga pa i najlošija vredna čitanja, a kamo li jedan ovakav pisac i tema koje se sve dotiče). Ali, nisam htela da me uplaši jedan ovakav loš trag u prostakluku ili prostakluk u tragu lošega, te sam pre 9 dana rešila da sama spoznam da li je ovaj ili ova neko zaista tako “mudar” ili konačno jako glup i jadan kad ovim merama  uništavanja knjiga pribegava. I otkrila sam savršenstvo neke jako bitne literature, itd. Otkrila sam čak i našu današnjicu ili upravo svu ovu horror sadašnjicu u malom, tj. čitav jedan svet u rušenju (sa namerom da roman već od sutra, pa kad stignem i prepričam, a u nekoliko bar malih navrata, jer otvara tako mnogo uglova sagledavanja, pitanja).

I tako dok čitam roman, pažljivo, polagano, bez umora, od početka verujući da lažno optuženi ni u čemu nema krivice, a brzo namirišem stvarne krivce, podlace, kad na jednoj stranici neki čitalac jeste pocepao samo malo pri dnu knjigu na strani 247 i 248, tak oda sam lišena da doznam na svega dve strane šta piše u tih nekoliko zadnjih redova. No, uspela sam da pojmim detektivski sve do konca i kraja romana.

Najpre treba izvući sve ono što je sam Hans Helmut Kirst kazao o sebi samom, a kroz jednu belešku autobiografske prirode, a napisao je o sebi sledeće:

“Godine 1933 bio sam glupi dječak”. Zatim je kazao da ni 1945 sa svojih 30 godina života nije odviše pametniji, čak ni kao stariji, a onda je dodao: “Tek sam kasnije počeo razmišljati o svemu što se u međuvremenu dogodilo, i tada me je obuzeo fatalan osjećaj kako mora da sam bio prava komična pojava. U svojim knjigama ne pričam o sebi, zato moj život nije bio dovoljno interesantan; izvještavam o ljudima koje sam sretao i o ostalim za koje bih  želio da sam ih sreo”.

Iz njegove autobiografije da se videti da je po mestu rođenja pripadao stranama Istočne Pruske, ali da su njegovi preci po majčinoj liniji bili iz Holandije, dok po ocu vuče svoje poreklo iz Salcburga. O svemu tome dalje Hans Helmut Kirst piše ovako:

“… prvi su bili obrtnici, drugi seljaci. Sam sam veoma želio da budem učitelj – a neko  sam vrijeme to i bio na ratnoj školi zrakoplovstva… kažu da sam bio veoma lijen ali i nadaren učenik… u matematici  nas je poučavao neki krvopija; i upravo se on izdavao za socijalista. Ali je naš učitelj njemačkog jezika bio zanesenjak i uz to nacionalista. A jer su svi, dobri Istočni Prusi načelno bili patrioti. I ja sam ponekad fantazirao o tome da se borim za domovinu i, ako to mora biti, da umrem”.

Ali, Hans Helmut Kirst, kako dalje sam priznaje nije znao šta će postati ili biti, te tako počinje da obavlja mnoge, razne, a sledeće poslove, te najpre radi na imanju jednog plemića kao pomoćni blagajnik, a do 1945 bio je,  kako sam za sebe kaže kao svaki pravi Prus “dobar vojnik”, i doterao do čina natporučnika. Onda je radio još kao “cestivni radnik” i na kraju kao baštovan. I tek nakon svih ovih raznih poslova i zanimanja, počinje da se bavi spisateljskim radom, i dostiže međunarodnu slavu, i postaje jedan od najprodavanijih pisaca, sudeći po milionskom broju ukupno prodatih tiraža.

Ovoliko je kazao sam o sebi Hans Helmut Kirst, a u “Pogovoru” dalje, mada dopunjenije, o njemu je kazanao još i sledeće:

Njegov otac bio je policijski činovnik, koji je dosta menjao mesta službovanja, te je tako i sam Hans Helmut Kirst morao da pođaha razlite škole, od gimnazije, do više trgovačke. Zatim je bio nezaposlen, a onda je počeo da radi na imanju Milen kod jednog plemića kao pomoćnik blagajnika. U Kenigsbergu bio je profesionalni vojnik od 1933, pa sve do 1945, a stigaoje u toj službi do Poljske, Francuske, Rusije. Od 1944 dobija čin natporučnika i bio je “rukovodilac organizacije NS”. Potom je 9 meseci kod Amerikanaca proveo u internaciji u Garmišu. Potom je radio kao “cestovni radnik”, i kao baštovan, i na kraju postao dramaturg, a onda i filmski kritičar od 1947-72. Radio je u redakciji dva lista “Minhener Mitag” i “Minhener Merkur”. Onda je postao i član PEN kluba Savezne Republike Nemačke Linhenštajn 1979. Živeo je u Feldafingu kod Minhena, u Kaslanu, Tisin. Bostonski univerzitet je 1967 priredio “Kirstovu antologiju”, kada je kazano da je to “Dokumente za savremenu historiju”. Bio je televizijski saradnik do 1969, gde pravi priloge za sve posetioce Kine, a radio je i kao kolumnista “Abendcajtunga” od 1972-75.

Dobitnik je više nagrada: 1964 “Zlatna palma Bodigera”, 1965 “Edgar Alna Po”, a onda je dobio titulu “Vitez od Marka Tvena” koju mu dodeljuje “Udruženje Marka Tvena”, za roman “Vukovi”. Hans Helmut Kirst bio je prvi nemački pisac koji postaje član Američkog udruženja književnika.

Njegov cilj bio je da godišnje napiše makar jednu knjigu, roman. I bio je pisac i čovek neiscrpne energije i snage. Njegovi romani i knjige su: “Pobuna u jednom malom gradu” 1953, “08/15” (“Neobična pobuna kaplara Aša”) roman koji doživljava čak 4 filmske adatacije, “Noć generala”, “Svi ćemo izginuti” gde se bavi problemima nuklearnog rata i vojevanja u središtu Evrope, “Blicmedl”, “Fabrika oficira” 1960, knjiga koju je pisao mladima i posvećivao je upravo njima na veliku opomenu, jer je smatrao da Nemačku nije upropastila armija, već političke nacističke vođe; “Pobuna vojnika”, ”Junak u tamnici”,onda tu slede i tzv. “zavičajni romani, kao što su: “Bog spava u Mazuriji”, “Vukovi”, ”Ratni drugovi”, “Osuđeni na uspjeh” (roman  koji donosi sliku Minhena na kraju 60-ih godina XX veka, milionskom gradu koji je ogrezao u criminal, građevinarstvo, bankarstvo, politikanstvo, elitizam, bedu, koji je usko povezan sa ondašnjom politikom i političarima sklonih mitu i korupciji, ubistvu, dakle najjezivija slika kapitalističkog sveta, koja se recimo upravo kod nas dešava danas i sada sa mnogo istog i sličnog nasilja, skandala, prevara, malverzacija, ubistava, nameštenih tendera, itd. Ovaj roman govori o mitu, korupciji, podmićivanju, podilaženju, incestu, moralu, nemoralu, politici, kriminalu, policiji, sistemu. Nakon ovog romana napisao je Hans Helmut Kirst i knjige: “Sve ima svoju cijenu”, “Neugodni prijatelj”.

Njegovo pisanje obuhvata dva razdoblja, jer do1971 u prvom mučnijem i tegobnijem svom ličnom razdoblju, Hans Helmut Kirst piše o temama rata, kao i o posledicama koje rat za sobom donosi. Nije skrivao da je do kraja Drugog svetskog rata, tj. do nemačke kapitulacije ostao “vjeran Firerov vojnik”, a onda u višemesečnoj internaciji kod Amerikanaca postaje mu odjednom sve mnogo jasnije, bistrije. Tu je progledao Hans Helmut Kirst posle jednog višegodišnjeg slepila. Počeo je da oseća ličnu krivicu, a u vojsku je stupio sa 18 godina, za mnoge zločine nije ni znao, ni čuo, i zato je tako dugo, uporno, istrajno, a sve do 1971 morao da pobedi i pobeđuje svu svoju  prošlost u sebi samom. Dve njegove najomiljenije književne teme bile su - ”čovjekoljublje i preziranje ljudi, ljubav i mržnja, humor i surova stvarnost”. Svojim romanima i knjigama hteo je da pokaže kako rat “deformira ljude i pretvara ih u psihopatološka čudovišta”. Od 1971 Hans Helmut Kirst nalazi se u drugoj književnoj razvojnoj fazi ili razdoblju svoga pisanja, čas u  kome je konačno raskrstio sa ratom i prošlošću, te sada najviše i jedino kritički piše o moralu, o nemačkom urušenom i poljuljanom, potkopanom društvu kapitalističkog blagostanja koje je potonulo i ogrezlo u beznađu droge i kriminala, gde više ne važe čovečna i humana moralna načela, a gde su dve najveće razvratne stvari ”seks i novac” što pokvariše sav taj “narodni moral”, i zato je svaka njegova kritika ravna vrsti osuđivanja  jednog takvog društva, a društva lažne slike sreće, lažnog morala, lažnog uspeha i blagostanja.

Bio je Hans Helmut Kirst jako uspešan kao književnik, koji uspeva da za 33 godine stvaranja i rada napiše preko 40 romana, koji su prevedeni na 28 jezika (bar do 1987 tako se govorilo, a možda je danas to i mnogo više), a 1983 njegov tiraž iznosio je 12 miliona primeraka, te postaje bestseller pisac, a o tome kaže se još i ovako: ”… Kirstu kao piscu bestselera nije toliko ni stalo do “prave” literature nego do toga da se knjige prodaju i čitaju”, a sam Hans Helmut Kirst kaže dalje ovako, pojašnjavajući nam zašto piše: “Pišem zato da razorim jeftine ideale. Pišem da dadnem nadu, nadu u to da bi pak mogao pobijediti zdrav ljudski razum”.

Hans Helmut Kirst sam za sebe kaže još i ovako: ”Tipičan sam njemački pisac koji piše o onome što se u Njemačkoj događa”.

Itd…