.jpg)
Enciklopedija “Britannica”, o Hansu Helmutu Kirstu,
pak veli ukratko ovako (prevod sa engleskog):
Hans Helmut Kirst (rođen 5 decembra 1914, Osterode,
Nemačka — umro 23 februara 1989, Bremen, Zapadna Nemačka) bio je zapadnonemački
romanopisac koji je napisao više od 40 popularnih romana, uglavnom političkih
trilera i vojnih satira.
Kirst je služio u nemačkoj vojsci (1933–45), popevši
se do čina prvog poručnika tokom Drugog svetskog rata. Razočaran svojim vojnim
iskustvima, okrenuo se fikciji s antinacističkim romanom “Wir nannten ihn
Galgenstrick (1951; “The Lieutenant Must Be Mad”). Kirst je stekao međunarodno
priznanje za satiričnu trilogiju “Null-acht fünfzhen” (1954–55; “Zero Eight Fifteen”),
nastavak priče o vojniku, artiljercu Aschu (Ašu), i njegovoj ličnoj borbi s
apsurdima nemačkog vojnog sistema. Bio je možda najpoznatiji po romanu “Die
Nacht der Generale” (1962, “Noć generala”), po kome je snimljen holivudski film
(1967). Mnogi od njegovih romana prenosili su kolektivni osjećaj krivice zbog
nemačkog samozadovoljstva pod nacizmom. Kirstova posleratna popularnost donekle
je izbledela 1970-ih godina.
Tek, ovoliko može se dakle saznati, na pomenutoj stranici
enciklopedije “Britannica”, ali o ovom piscu treba tragati dalje i saznati pak malo
više, posebno posle pročitanog romana od 9 glava, a pod nazivom “Osuđen na
uspjeh”, kojije kod nas izašao u prevodu
sa nemačkog kao “Prosvetino” izdanje na hrvatskom jeziku, daleke 1987 u 5 hiljada
primeraka. Da bi više moglo da se sazna o pomenutom piscu Hansu Helmutu Kirstu
sa kojim se čovek po prvi put kroz književnost sretne, treba pročitati nakon
pročitanog romana za 9 jutara, te istražiti sve ono što je kazano u “Pogovoru” ovog
pomenutog romana.
Čim sam došla u posed ove knjige, koju je neko odbacio
kao suvišak, ili smetnju, na nekoliko stranica neki čitalac zamišljam jako davno,
ali po rodu u kome se izjašnjava vidim bila je čitateljka, žena ili devojka, a
napisala je tako upečatljivo čas crnom, a čas plavom olovkom hemijskom, a na više
stranica sledeće: ”Odvratna knjiga!!!”, odmah na prvoj početnoj strani, a onda
na kraju te iste strane dodala velikim krupnim slovima: “FUJ!”, i odmah ispod
naslova knjige napisala: ”Najgora knjiga koju sam ikad pročitala!!!”, a na prvoj
strani, tamo gde počinje tekst ili radnja dešavanja romana, piše: ”Knjiga je
sranje!!!”. I na kraju knjige, ali pre “Pogovora” napisala je ili je napisao: ”Najgluplja
knjiga na svetu!!!”, i opet jedno veliko: ”FUJ!” i na kraju: “Odvratna knjiga”.
Možda je ova osoba iz male varoši postala i književni kritičar u međuvremenu.
Danima sam uzimala ovu knjigu, koja me je zbog
nečega, a verovatno zbog naslova jako zainteresovala, a sve u nekoj vrsti šoka,
i zgranutosti, ganutosti, te sam bila baš paralisana, te pomislim možda ovo
nije vredno čitanja (iako je svaka knjiga pa i najlošija vredna čitanja, a kamo
li jedan ovakav pisac i tema koje se sve dotiče). Ali, nisam htela da me uplaši
jedan ovakav loš trag u prostakluku ili prostakluk u tragu lošega, te sam pre 9
dana rešila da sama spoznam da li je ovaj ili ova neko zaista tako “mudar” ili
konačno jako glup i jadan kad ovim merama
uništavanja knjiga pribegava. I otkrila sam savršenstvo neke jako bitne
literature, itd. Otkrila sam čak i našu današnjicu ili upravo svu ovu horror sadašnjicu
u malom, tj. čitav jedan svet u rušenju (sa namerom da roman već od sutra, pa
kad stignem i prepričam, a u nekoliko bar malih navrata, jer otvara tako mnogo
uglova sagledavanja, pitanja).
I tako dok čitam roman, pažljivo, polagano, bez
umora, od početka verujući da lažno optuženi ni u čemu nema krivice, a brzo
namirišem stvarne krivce, podlace, kad na jednoj stranici neki čitalac jeste pocepao
samo malo pri dnu knjigu na strani 247 i 248, tak oda sam lišena da doznam na
svega dve strane šta piše u tih nekoliko zadnjih redova. No, uspela sam da
pojmim detektivski sve do konca i kraja romana.
Najpre treba izvući sve ono što je sam Hans Helmut
Kirst kazao o sebi samom, a kroz jednu belešku autobiografske prirode, a napisao
je o sebi sledeće:
“Godine 1933 bio sam glupi dječak”. Zatim je kazao
da ni 1945 sa svojih 30 godina života nije odviše pametniji, čak ni kao
stariji, a onda je dodao: “Tek sam kasnije počeo razmišljati o svemu što se u
međuvremenu dogodilo, i tada me je obuzeo fatalan osjećaj kako mora da sam bio
prava komična pojava. U svojim knjigama ne pričam o sebi, zato moj život nije
bio dovoljno interesantan; izvještavam o ljudima koje sam sretao i o ostalim za
koje bih želio da sam ih sreo”.
Iz njegove autobiografije da se videti da je po mestu
rođenja pripadao stranama Istočne Pruske, ali da su njegovi preci po majčinoj liniji
bili iz Holandije, dok po ocu vuče svoje poreklo iz Salcburga. O svemu tome dalje
Hans Helmut Kirst piše ovako:
“… prvi su bili obrtnici, drugi seljaci. Sam sam
veoma želio da budem učitelj – a neko
sam vrijeme to i bio na ratnoj školi zrakoplovstva… kažu da sam bio
veoma lijen ali i nadaren učenik… u matematici
nas je poučavao neki krvopija; i upravo se on izdavao za socijalista. Ali
je naš učitelj njemačkog jezika bio zanesenjak i uz to nacionalista. A jer su
svi, dobri Istočni Prusi načelno bili patrioti. I ja sam ponekad fantazirao o
tome da se borim za domovinu i, ako to mora biti, da umrem”.
Ali, Hans Helmut Kirst, kako dalje sam priznaje nije
znao šta će postati ili biti, te tako počinje da obavlja mnoge, razne, a sledeće
poslove, te najpre radi na imanju jednog plemića kao pomoćni blagajnik, a do
1945 bio je, kako sam za sebe kaže kao svaki
pravi Prus “dobar vojnik”, i doterao do čina natporučnika. Onda je radio još
kao “cestivni radnik” i na kraju kao baštovan. I tek nakon svih ovih raznih
poslova i zanimanja, počinje da se bavi spisateljskim radom, i dostiže
međunarodnu slavu, i postaje jedan od najprodavanijih pisaca, sudeći po
milionskom broju ukupno prodatih tiraža.
Ovoliko je kazao sam o sebi Hans Helmut Kirst, a u “Pogovoru”
dalje, mada dopunjenije, o njemu je kazanao još i sledeće:
Njegov otac bio je policijski činovnik, koji je
dosta menjao mesta službovanja, te je tako i sam Hans Helmut Kirst morao da
pođaha razlite škole, od gimnazije, do više trgovačke. Zatim je bio nezaposlen,
a onda je počeo da radi na imanju Milen kod jednog plemića kao pomoćnik
blagajnika. U Kenigsbergu bio je profesionalni vojnik od 1933, pa sve do 1945,
a stigaoje u toj službi do Poljske, Francuske, Rusije. Od 1944 dobija čin
natporučnika i bio je “rukovodilac organizacije NS”. Potom je 9 meseci kod
Amerikanaca proveo u internaciji u Garmišu. Potom je radio kao “cestovni
radnik”, i kao baštovan, i na kraju postao dramaturg, a onda i filmski kritičar
od 1947-72. Radio je u redakciji dva lista “Minhener Mitag” i “Minhener
Merkur”. Onda je postao i član PEN kluba Savezne Republike Nemačke Linhenštajn
1979. Živeo je u Feldafingu kod Minhena, u Kaslanu, Tisin. Bostonski univerzitet
je 1967 priredio “Kirstovu antologiju”, kada je kazano da je to “Dokumente za
savremenu historiju”. Bio je televizijski saradnik do 1969, gde pravi priloge za
sve posetioce Kine, a radio je i kao kolumnista “Abendcajtunga” od 1972-75.
Dobitnik je više nagrada: 1964 “Zlatna palma
Bodigera”, 1965 “Edgar Alna Po”, a onda je dobio titulu “Vitez od Marka Tvena” koju
mu dodeljuje “Udruženje Marka Tvena”, za roman “Vukovi”. Hans Helmut Kirst bio
je prvi nemački pisac koji postaje član Američkog udruženja književnika.
Njegov cilj bio je da godišnje napiše makar jednu
knjigu, roman. I bio je pisac i čovek neiscrpne energije i snage. Njegovi romani
i knjige su: “Pobuna u jednom malom gradu” 1953, “08/15” (“Neobična pobuna
kaplara Aša”) roman koji doživljava čak 4 filmske adatacije, “Noć generala”,
“Svi ćemo izginuti” gde se bavi problemima nuklearnog rata i vojevanja u
središtu Evrope, “Blicmedl”, “Fabrika oficira” 1960, knjiga koju je pisao mladima
i posvećivao je upravo njima na veliku opomenu, jer je smatrao da Nemačku nije
upropastila armija, već političke nacističke vođe; “Pobuna vojnika”, ”Junak u
tamnici”,onda tu slede i tzv. “zavičajni romani, kao što su: “Bog spava u Mazuriji”,
“Vukovi”, ”Ratni drugovi”, “Osuđeni na uspjeh” (roman koji donosi sliku Minhena na kraju 60-ih godina
XX veka, milionskom gradu koji je ogrezao u criminal, građevinarstvo,
bankarstvo, politikanstvo, elitizam, bedu, koji je usko povezan sa ondašnjom
politikom i političarima sklonih mitu i korupciji, ubistvu, dakle najjezivija
slika kapitalističkog sveta, koja se recimo upravo kod nas dešava danas i sada sa
mnogo istog i sličnog nasilja, skandala, prevara, malverzacija, ubistava, nameštenih
tendera, itd. Ovaj roman govori o mitu, korupciji, podmićivanju, podilaženju, incestu,
moralu, nemoralu, politici, kriminalu, policiji, sistemu. Nakon ovog romana napisao
je Hans Helmut Kirst i knjige: “Sve ima svoju cijenu”, “Neugodni prijatelj”.
Njegovo pisanje obuhvata dva razdoblja, jer do1971 u
prvom mučnijem i tegobnijem svom ličnom razdoblju, Hans Helmut Kirst piše o temama
rata, kao i o posledicama koje rat za sobom donosi. Nije skrivao da je do kraja
Drugog svetskog rata, tj. do nemačke kapitulacije ostao “vjeran Firerov
vojnik”, a onda u višemesečnoj internaciji kod Amerikanaca postaje mu odjednom sve
mnogo jasnije, bistrije. Tu je progledao Hans Helmut Kirst posle jednog
višegodišnjeg slepila. Počeo je da oseća ličnu krivicu, a u vojsku je stupio sa
18 godina, za mnoge zločine nije ni znao, ni čuo, i zato je tako dugo, uporno, istrajno,
a sve do 1971 morao da pobedi i pobeđuje svu svoju prošlost u sebi samom. Dve njegove najomiljenije
književne teme bile su - ”čovjekoljublje i preziranje ljudi, ljubav i mržnja,
humor i surova stvarnost”. Svojim romanima i knjigama hteo je da pokaže kako
rat “deformira ljude i pretvara ih u psihopatološka čudovišta”. Od 1971 Hans
Helmut Kirst nalazi se u drugoj književnoj razvojnoj fazi ili razdoblju svoga
pisanja, čas u kome je konačno raskrstio
sa ratom i prošlošću, te sada najviše i jedino kritički piše o moralu, o
nemačkom urušenom i poljuljanom, potkopanom društvu kapitalističkog blagostanja
koje je potonulo i ogrezlo u beznađu droge i kriminala, gde više ne važe čovečna
i humana moralna načela, a gde su dve najveće razvratne stvari ”seks i novac”
što pokvariše sav taj “narodni moral”, i zato je svaka njegova kritika ravna vrsti
osuđivanja jednog takvog društva, a društva
lažne slike sreće, lažnog morala, lažnog uspeha i blagostanja.
Bio je Hans Helmut Kirst jako uspešan kao književnik,
koji uspeva da za 33 godine stvaranja i rada napiše preko 40 romana, koji su prevedeni
na 28 jezika (bar do 1987 tako se govorilo, a možda je danas to i mnogo više),
a 1983 njegov tiraž iznosio je 12 miliona primeraka, te postaje bestseller pisac,
a o tome kaže se još i ovako: ”… Kirstu kao piscu bestselera nije toliko ni stalo
do “prave” literature nego do toga da se knjige prodaju i čitaju”, a sam Hans
Helmut Kirst kaže dalje ovako, pojašnjavajući nam zašto piše: “Pišem zato da
razorim jeftine ideale. Pišem da dadnem nadu, nadu u to da bi pak mogao
pobijediti zdrav ljudski razum”.
Hans Helmut Kirst sam za sebe kaže još i ovako: ”Tipičan
sam njemački pisac koji piše o onome što se u Njemačkoj događa”.
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар