12 MAJ 2024…

 

 

Upravo danas procvetao je i božur u roze boji…

Isto tako, a danas još više ima rascvetalih belih božura…

Među današnjim majskim ružama najlepša jeste samo jedna i to ona nikad lepša žuta ruža, koja do sada nije iz sebe ispustila ovakav kolorit…

Neke vrhove ruža “napale” su ili “okupirale” ponovo lisne vaši, ali jako malo, te bih sutra zaista mogla ponovo da to malo vaškica eliminišem koprivom, valjda neću zaboraviti…

Sutra treba načiti još nekoliko važnih i raznih, a novih radnih poteza…

Na jednoj beloj ruži primetim neobičnog novog crnog insekta sa veoma krupnim antenama ili prijemnicima ko zna čega sve iz ove Vasione, zar ne…

Šta sve može ova bubica sa svojim antenama samo treba posmatrati i diviti se…

Dugo sama posmatrala kako ovaj crnii nsekt istražuje tu belinu i čistinu bele ruže, i zašto tako prekopava i rovi po njenom središtu, po njenoj duši i srcu…

Onda sam ustanovila da je ničim nije povredio, da je nije ničim unišio, razorio, ni oštetio ili pak jeste, ko to pouzdano zna u ovoj Vasioni…

Na jednoj drugoj beloj ruži primetim danas dosta sitnijeg i takođe jako upadljivog insekta na prugice. Bio je nepomičan, statičan, te pomislih da nije mrtav, te sam ga zatim dodirnula, i naterala da se malo pomeri iz svoje zakovansoti u mestu ne bi li uslikala više njegovih protezanja ili potezanja…

I vrlo se danas pitam zašto sve što je crno i prošaranao sleti da bi napalo i okupiralo samo ono što je čisto i belo, nedužno u Vasioni...

Na jednoj drugoj, ali žutoj ruži jedva primetno ja primetime što malo ko vidi, a jako sitnog skakavčića-bebu skakavca…

Ali, je jako čudan taj mali skakavčić i on je šaren i prugast, te nije uobičajeno čist i zelen, malo je mutan, možda tmuran…

Onda nemerno odem na ono mesto užasnog proždiranja od juče, a odem do kobne roze ruže i tamo nađem istog onog belog, a nadutog pauka, odomaćio se – samo danas on nema svoje naivne žrtve, nema šta da parališe, nema šta da otruje, nema šta da usmrti, ili ubije...

Sam je i pokretan, a obilazim ga očima iz svih mogućih uglova, čak ga i dodirnem ga da pomerim, da mu pokažem da se ne plašim  njega tako sitnog, a možda i opako otrovnog. I vidim na leđima samo sa jedne bočne strane nosi tu roze opominjuću štraftu-šaru...

Iako je beo ne uliva poverenje uopšte (ko veruje pauku lud je), a s obzirom kako je juče onoliko puta veću pčelu od sebe ubio i uništio zauvek…

I pre mi liči na nekog raka ili škorpiju - sve u svemu osećam u njemu nešto opako i otrovno, ništa dobro i pitomo, taman i da grešim, nije mi važno, tako mi došlo da zaključim…

Ali, šta ako ne grešim…

Šaru roze nosi i sa levog boka…

Onda ga pomerim dodirom i on promeni svoju belu pozu na roze ruži te otkrijem da ima istu šaru i po desnom boku...

Obeležn je iz nekih pobuda sa dva bočna belega…

U “Hirošimi” na jednom listu mojih krastavaca otkrijem svog omiljenog insetka, ali samo posle pčele, a reč je o insektu koji se zove svitac i jedva čekam da dođu letnje žege, da sazri julska pšenica za žetve i da ovaj svitac svojim fenjerima zasvetluca i to obznani Vasioni…

Najlepše od svega danas u “Hirošimi” jeste upravo to što sam primetila da se otrebila prva šilja paprika i vidno se nazire prvi budući jestivi plod…

Danas je trebalo tresti trešnju, ali neko nije hteo (sve će propast i struliti, a nismo ni 3 puta čestito pojeli; tako je pod trešnjom strulio ne samo ovaj naš dan, već i naši životi mnogi i mnogi u nepovrat), te nisam danas uspela da skuvam punu šerpu džema, kako je trebalo, a džema od trešanja, jer nije danas za nas bilo napretka, već večite neke, a ničim objašnjive teške blokade i nazadka, nenapretka, itd…

Neka saboterima svim mojih sve ovo služi na čast ako je imaju…

Itd…