EGON ERVIN KIŠ (1885-1948)…

 

 

U “Australijskom rečniku biografija”, o Egonu Ervinu Kišu piše (prevod sa engleskog):

“Egon Erwin Kisch (1885-1948), novinar i komunista, rođen je 29 aprila 1885 u Pragu, Austro-Ugarska, kao drugi od pet sinova jevrejskih roditelja Hermanna Kischa, vlasnika trgovine tekstilom, i njegove supruge Ernestine, rođene Kuh. Egon je kratko pohađao Nemačku tehničku školu i Nemačko sveučilište u Pragu pre nego što je godinu dana služio u carskoj vojsci. Karijeru je započeo kao novinar, a školovanje je nastavio neformalno kao predavač-reporter za “Prager Tageblatt”. Od 1906, pa do 1913 radio je za glavne novine na nemačkom jeziku, “Bohemia”, razvijajući svoje veštine u reportaži - novinarstvu kao obliku društvene kritike s namerom da pobudi zabrinutost javnosti. Njegovo iskustvo kaplara na srpskom frontu tokom Prvog svetskog rata navelo ga je da traži sistematičniju analizu društvenih bolesti, što je rezultiralo doživotnom uključenošću u međunarodni komunizam.

U novembru 1918 Kisch je učestvovao u revoluciji u Beču. Ubrzo nakon toga odlazi u Berlin gdje se uključuje u organizaciju tela “Narodnog fronta” u ime Kominterne. Objavljivanje “Der Rasende Reportera” 1924, nakon čega slede izveštaji o putovanjima u Sovjetski Savez (1926), Sjedinjene Američke Države (1929) i Kinu (1933) – “sve napisano s komunističkog gledišta, ali iskričavo duhovitošću i bojama” - utvrdio je svoju reputaciju najznačajnijeg i najuspešnijeg pisca reportaža na nemačkom jeziku.

Nakon požara u Reichstagu 27 februara 1933, Kischa su nacisti zatvorili. Proterali su ga u Čehoslovačku, odakle je otišao u Pariz. Živeo je sa svojom ženom, “vernom, samozadovoljnom Giesl s konjskim zubima, koja je izgledala kao učiteljica i radila je za G.P.U.” (Sovjetska politička policija). Kischevo protivljenje ratu i fašizmu proizašlo je iz ličnog uverenja i iskustva, a ne samo iz njegovog angažmana u Komunističkoj partiji. Lagao je o svojoj komunističkoj pripadnosti kada ga je Pokret protiv rata i fašizma poslao da prisustvuje antiratnom kongresu koji se trebao održati u Melbourneu u novembru 1934. Australijski organizatori želeli su nekoga poznatijeg, ali su ubrzo saznali zašto je ovo uzavrelo, dobro -humorni čovek bio je jedan od “najpopularnijih likova” među prognanim komunističkim intelektualcima u Europi.

Postupajući prema savetu iz Londona, vlada u Lyonu proglasila je Kischa imigrantom pod zabranom i odbila mu dopuštenje da sleti u Fremantle, Zapadna Australija. Toplina i entuzijazam pristalica koji su ga posetili kad je njegov brod pristajao u Melbourneu, te niz pravnih aktivnosti preduzetih u njegovo ime, doveli su avanturistu u iskušenje da skoči na pristanište 13 novembra i slomi nogu. Žurno ukrcan i odveden u Sydney, onde se mogao iskrcati jer je sudac H. V. Evatt, koji je sedio sam, utvrdio da je naredba o zabrani nezakonita. Vlasti su Kischu dale “test diktata” na škotskom galskom; nakon što nije uspio, 28 je osuđen da je zabranjeni imigrant i osuđen na deportaciju.

Na sramotu savezne vlade, Visoki sud Australije presudio je 19 decembra da škotski galski nije evropski jezik u smislu Zakona o imigraciji (1901-25). Kisch je mogao slobodno vežbati svoju duhovitost i šarm nad velikim mnoštvom. Vladini nevešti pokušaji da ga zadrži podalje od Australije uspeli su u tome da ime dotad nepoznatog novinara postane poznata reč. Kisch je bio vrhunski propagandista, sklon ciničnosti, ali nedvosmisleno simpatičan. Bio je tamnoput, nizak i “debeo oko pete”, “živahan čovečuljak, tečnog govora, svetlucavih očiju, nemirna duha, brzih misli i djelovanja”. Njegova galantnost i dobro raspoloženje učinili su da se vladina osveta protiv njega čini još surovijom.

Dok je relativno mali broj Australijanaca imao simpatija za komuniste, “afera Kisch” stvorila je široko rasprostranjene strahove da je, korišćenjem Zakona o imigraciji za ograničavanje slobode govora, vlada pribegavala taktikama sličnim onima koje potkopavaju demokratiju u Evropi. Vlada je dala drugu deklaraciju, prevladavajući tehnički nedostatak koji je Evatt pronašao u prvoj, a 21januara 1935. Kisch je ponovo osuđen kao zabranjeni imigrant. Bez obzira na to, vlada mu je ponudila oslobađanje od kazne od tri meseca zatvora i plaćanje troškova ako odmah napusti Australiju. Učinio je to 11marta nakon poslednjeg plamena javnih nastupa, uključujući i bakljadu u Melbourneu u znak sećanja na požar u Reichstagu.

Za malu skupinu antiratnih boraca, Kischova poseta bila je podsticaj za podizanje morala. Taj je incident upozorio brojne Australijance na fašističku pretnju i načine borbe protiv nje, te doveo do osnivanja Lige australijskih pisaca. Kischov izveštaj o svojim iskustvima, “Australian Landfall” (London, 1937), bio je živahan, zabavan dodatak njegovom dugom popisu publikacija. U Evropi je učestvovao u Španskom građanskom ratu. Nakon što su Nemci okupirali Francusku 1940, pronašao je utočište u Meksiku dok se nije vratio u Čehoslovačku na kraju Drugog svetskog rata. Njegov nacrt velike knjige o rodnom kraju ostao je nedovršen. Umro je od moždanog udara 31marta 1948 u Pragu i kremiran je”.

“Wikipedia”, piše (prevod sa engleskog):

Egon Erwin Kisch (29 aprila 1885- 31 marta 1948) bio je austrijski i čehoslovački pisac i novinar koji je pisao na nemačkom jeziku. Prozvao se “Der Rasende Reporter” (Izveštač s trke) zbog svojih nebrojenih putovanja u daleke krajeve sveta i svojih jednako brojnih članaka nastalih u relativno kratkom vremenu (“Hetzjagd durch die Zeit”, 1925), Kisch je bio poznat po svom razvoju književnosti reportaža, njegovo protivljenje nacističkom režimu Adolfa Hitlera i njegov komunizam.

Kisch je rođen u bogatoj sefardskoj jevrejskoj obitelji koja je govorila nemački u Pragu, u to vreme delu Austro-Ugarskog Carstva, a započeo je svoju novinarsku karijeru kao izveštač za “Bohemia”, praške novine na nemačkom jeziku, 1906. Godine 1910, “Bohemia” je počela objavljivati sedmičnu kolumnu Kischovih eseja. “Praški pohodi” trajali su više od godinu dana i, zajedno s nekoliko knjiga koje su sadržavale reprintirane i originalne materijale, učinili su Kischa lokalnom slavnom osobom. Te feljtone, koji su se sastojali od, kako ih je nazvao, "malih romana" o gradu, karakterizirao je interes za zatvore, radne domove i život praške sirotinje. Njegov stil inspiriran je Janom Nerudom, Émileom Zolom i Bozovim skicama Charlesa Dickensa. Pre Prvog svetskog rata razotkrio je špijunski skandal u koji je bio upleten Alfred Redl, a koji je tada anonimno objavio.

Po izbijanju Prvog svetskog rata, Kisch je pozvan u vojnu službu i postaje kaplar u austrijskoj vojsci. Borio se na prvoj crti u Srbiji i na Karpatima, a njegova ratna iskustva kasnije su zapisana u “Schreib das auf, Kisch!” (“Zapiši to, Kiš! - ratni dnevnik, 1929). Bio je nakratko zatvoren 1916 zbog objavljivanja izveštaja s fronta koji su kritizirali ponašanje austrijske vojske u ratu, ali uprkos tome kasnije je služio u vojnoj novinskoj kući zajedno s kolegama piscima Franzom Werfelom i Robertom Musilom.

Rat je radikalizirao Kischa. Dezertirao je u oktobru 1918 kad se rat približio kraju i odigrao je vodeću ulogu u neuspeloj levoj revoluciji u Beču u novembru te godine. Werfelov roman “Barbara oder die Frömmigkeit” (1929) prikazuje događaje iz tog razdoblja, a Kisch je bio inspiracija za jednog od likova romana. Iako je revolucija propala, Kisch je 1919 godine postao član Austrijske komunističke partije i ostao komunista do kraja života.

Između 1921 i 1930 Kisch je, iako državljanin Čehoslovačke, uglavnom živeo u Berlinu, gde je njegov rad naišao na novu i zahvalnu publiku. U knjigama sabranog novinarstva kao što je “Der rasende Reporter” (“Izvještač koji se vrti”, 1924), negovao je imidž duhovitog, odvažnog, smelog izveštača uvek u pokretu, s cigaretom čvrsto stisnutom među usnama. Njegov rad i njegova javna ličnost našli su odjeka u umetničkom pokretu “Neue Sachlichkeit”, glavnoj struji u kulturi Weimarske Republike.

Od 1925 Kisch je bio govornik i operativac komunističke internacionale te visoka osoba u izdavačkom carstvu zapadnoevropskog ogranka Kominterne kojim je upravljao komunistički propagandist Willi Münzenberg. Godine 1928 Kisch je bio jedan od osnivača Udruženja proletersko-revolucionarnih pisaca.

Tokom kasnih dvadesetih i ranih tridesetih, Kisch je napisao niz knjiga u kojima opisuje svoja putovanja u Rusku SFSR, SAD, sovjetsku središnju Aziju i Kinu. Ova kasnija dela snažnije su obaveštena Kischevom komunističkom politikom. Dok je u svojim ranijim zbirkama reportaža izričito tvrdio da reporter treba ostati nepristran, Kisch je došao do osećaja da je neophodno da se pisac politički angažuje oko onoga o čemu izveštava.

Dana 28 februara 1933, dan nakon požara u Reichstagu, Kisch je bio jedan od mnogih istaknutih protivnika nacizma koji su uhapšeni. Kratko je bio zatvoren u zatvoru Spandau, ali je kao čehoslovački državljanin proteran iz Nemačke. Dela su mu zabranjivana i spaljivana u Nemačkoj, ali je nastavio pisati za češki i emigrantsku nemačku štampu, svedočeći o strahotama nacističkog preuzimanja vlasti.

U godinama između Machtergreifunga i izbijanja Drugog svetskog rata, Kisch je nastavio mnogo putovati kako bi izveštavao i javno govorio o antifašističkoj stvari.

Protivsuđenje protiv požara u Reichstagu i isključenje iz Britanije

Nakon suđenja za požar u Reichstagu koje je organizovala nacistička vlada kako bi se za požar pripisao komunističkim protivnicima, 1933 godine u Londonu je organizovano protivsuđenje od strane skupine advokata, demokrata i drugih antinacističkih skupina pod okriljem nemačkih komunista emigrés. Kisch je trebao biti svedok na protivsuđenju, ali mu je odbijeno da sleti u Ujedinjeno Kraljevstvo zbog njegovih "poznatih subverzivnih aktivnosti".

Pokušaj isključenja iz Australije

Glavni članak: “Pokušaj isključenja Egona Kischa iz Australije”

Kischova poseta Australiji kao delegata na Sveaustralijskom kongresu protiv rata i fašizma 1934 kasnije je zapisana u njegovoj knjizi “Landung in Australien” (Australian Landfall) (1937).

Desničarska australijska vlada odbila je Kischu ulazak s broda “Strathaird” u Fremantleu i Melbourneu zbog njegovog prethodnog isključenja iz Ujedinjenog Kraljevstva. Kisch je tada preuzeo stvari u svoje ruke. Skočio je pet metara s palube svog broda na pristanište u Melbourneu i pritom slomio nogu. Vratili su ga natrag na brod, ali je ova dramatična akcija mobilisala australijsku levicu u podršci Kischu. Kad je Strathaird pristao u Sydneyu, protiv kapetana je pokrenut postupak na temelju toga što je nezakonito držao Kischa u pritvoru. Sudac H. V. Evatt naredio je da se Kisch pusti na slobodu. Prema Zakonu o ograničenju imigracije iz 1901, posetiteljima se može uskratiti ulazak ako padnu na testu diktiranja bilo kojeg evropskog jezika. Čim je Kisch pušten, ponovno je uhapšen i bio je jedan od retkih Evropljana koji su prošli test; testiran je iz škotskog galskog jer se mislilo da bi mogao proći ako se testira iz drugih evropskih jezika. Policajac koji ga je testirao odrastao je u severnoj Škotskoj, ali nije posebno dobro razumeo škotski galski. U predmetu Visokog suda R v Wilsona; ex parte Kisch, sud je utvrdio da škotski galski nije unutar poštenog značenja Zakona, te je poništio Kischove presude da je bio ilegalni imigrant.

Dana 17 februara 1935 Kisch se obratio masi od 18 000 ljudi u Sydney Domainu upozoravajući na opasnosti Hitlerovog nacističkog režima, još jednog rata i koncentracionih logora.

Španija, Francuska, Sjedinjene Države i Meksiko

Godine 1937 i 1938 Kisch je bio u Španiji, gde je Španski građanski rat dovukao levičare iz celog sveta. Putovao je po celoj zemlji, govoreći za republikance, a njegovi su izveštaji s prve linije bili naširoko objavljivani.

Nakon Münchenskog sporazuma 1938 i nacističke okupacije Bohemije koja je usledila šest meseci kasnije, Kisch se nije mogao vratiti u zemlju svog rođenja. Nakon što je izbio rat, Pariz, koji mu je bio glavni dom od 1933, takođe je postao preopasan za otvorenog jevrejskog komunistu čija domovina više nije postojala. Krajem 1939 Kisch i njegova supruga Gisela otplovili su za New York gdje mu je, još jednom, ponovo odbijen ulazak. Naposletku je sleteo na otok Ellis 28 decembra, ali kako je imao samo tranzitnu vizu, premešten je u Meksiko u oktobru 1940.

Sledećih pet godina ostao je u Meksiku, jedan iz kruga evropskih komunističkih izbeglica, među kojima su značajni Anna Seghers i Ludwig Renn, te nemačko-češka spisateljica Lenka Reinerová. Nastavio je pisati, izdavši knjigu o Meksiku i memoare,” Marktplatz der Sensationen” (“Sajam senzacija”, 1941). U tom razdoblju egzila, Kischov se rad redovno vraća temama njegovog doma u Pragu i njegovim jevrejskim korenima, a u martu 1946 (nakon problema s dobijanjem čehoslovačke vize) uspeo se vratiti u svoje rodno mesto. Odmah nakon povratka počeo je putovati po zemlji i ponovno raditi kao novinar.

Kisch i njegova rodna kuća prikazani su na poštanksoj markici koju je DDR izdao povodom stote godišnjice njegovog rođenja.

Kisch je umro od moždanog udara dve godine nakon povratka u Prag, ubrzo nakon što je Komunistička partija preuzela potpunu vlast. Kisch je pokopan na groblju Vinohrady u Pragu, Češka.

Nakon njegove smrti, Kischov život i delo smatrani su uzorima u DDR-u. Odnos prema oboje u Zapadnoj Njemačkoj bio je komplikovan zbog njegovog komunizma. Ipak, kada je 1977 godine časopis “Stern” utemeljio prestižnu nagradu za nemačko novinarstvo, ona je njemu u čast nazvana “Nagrada Egon Erwin Kisch”.

Kischov rad kao pisca i komunističkog novinara nadahnuo je australijske leve intelektualce i pisce poput Katharine Susannah Prichard, E. J. Bradyja, Vancea i Nettie Palmer te Louisa Essona. Ta je grupa činila jezgro onoga što je kasnije postalo Liga pisaca, oslanjajući se na primer vlastite novinarske posvećenosti Egona Kischa reportaži.

Kisch se pojavljuje kao lik u romanima australijskih autora. Ne navodeći njegovo ime, njegova poseta Australiji, iskakanje s broda i sudski slučaj kojim se osporava valjanost jezičnog ispita spominju se u romanu “Ride on Stranger” (1943) Kylie Tennant. On je sporedni lik u filmu Franka Hardyja “Power Without Glory” (1950), koji je snimljen za televiziju (1976), i igra središnju, iako fikcionaliziranu, ulogu u filmu Nicholasa Haslucka “Our Man K” (1999). Pojavljuje se u detektivskom romanu Sularija Gentilla “Paving the New Road” (2012) zajedno s drugim stvarnim osobama kao što su Nancy Wake i Unity Mitford.