Petog majskog dana, a na vaskršnje nedeljno jutro,
nabrano je najpre 125 g novo izraslih bukovača…
A onda su za ručak izgrilovane na teflonu bez trunke
ulja i sa malo sitne morske soli…
I ispale su pravi delikates, jer bukovače mogu da se
pripreme na hiljadu i jedan način, a nikad da ne dosade…
Vratila sam se jutros čitanju započete knjige, te
pročitala jednu manju dozu stranica, ali nisam još zadovoljna, jer znam koliko
mogu, a mogla bih bar 10 puta više, ali nešto slabo mi ide, nešto me ometa,
sputava, te me čitanje pre uspava, pa zaspim nešto malo, a trebala bih da
ustanem i još nesustanem…
I nastavila tamo gde sam stala, ako je za utehu
ličnu, a nije…
Onda pri ulazu u “Hirošimu” jutros novo veliko
vaskršnje čudo ili iznenađenje…
Ne samo da naš paradajz izbacuje žute cvetove, on već
ima i prve otrebljene zelene plodove, tako da će ova mala zelena loptica ili
klikerčić od mog paradajza polagano da naraste, a onda da ubrzo i sazri...
Ja očekujem svoj prvi paradajz već u junu, što i
nije neskromno, čak i da jeste...
Ove godine 2024 trebalo bi svega da bude u izobilju,
da pretiče, da se preliva, da gruva i buja…
Trešnje su svakim danom sve slađe i sve zrelije, a
danas su nekako posebno dobre i gode, da li što su blagodaću vaskršnjeg sunca
okupane i umivene, Majkom Prirodom osveštane, verovatno da je sve tako, baš tako, upravo tako...
I danas mogu da se divim maloj zajednici samoniklica
plavoga maka koji izniče iz ničega…
I još se drže ponosno neki neuništivi cvetovi, dok su
većinom neki već opali, propali i nestali u totalni zaborav samo svoj, kao i
teški bol...
Bere se salata i rukola, i tako svakog dana, a trenutno imam salate toliko da ne mogu da
postignem da sve potrošim, ali sve što meni ne bude vajalo, daću svojim ćuranima…
Čim bacim zeleniš kao i jutros blitvu oni veselo
potrče i kreću da kljucaju, jer navika je navika, posebno zdrava i dobra, svakodnevna
navika…
Mnogi plodovi stigli na šišanje u “Hirošimi”, zeleniš
začinski, čak i najnoviji prolećni peršun ubusio, a i onaj jesenji koji šišamo
po ko zna koji put već...
A onda sebi za ovo vaskršnje jutro i čitav ovaj krasan
i prekrasan dan (samo zbog toplote i sunca, vazduha), želim da naberem buket ruža…
I tako metnem vazu na astal i uživam čitav dan ispod
svoje trešnje dok rešavam sa lakoćom i jako brzo ukrštene reči i nestajem u slovima,
tamo negde najdublje moguće tako da me ništa spolja više ne zaboli i ne dotakne,
nikad više ne pogodi…
Posle ruža krenula sam da istražujem svoje šljive da
vidim šta mi kaže drvo, hoću li imati šta pojesti, cveće se nažalost ne jede…
I iznenađeno primetim da su moje šljive baš ubusile (iako
im behar nisam nešto naročito, a pomnije ispratila) te da će ove godine biti šljiva
da se pojede sveže, da se nabere, možda i skuva džem, ili ostave pune kese u zamrzivač
za kompote i druge delikatese...
Moje šljive kroz granje posmatrane i oblake - pomislim
da su lepše od masline, mada me na masline već podsećaju...
I misleći da vaskršnjim čudima jeste bar za danas kraj, negde za kraj dana ostavljeno je
da mi se podari baš najveće moguće čudo…
Takva sreća retko koga na planeti Zemlji može da
pogodi…
Pošla sam levom svojom rukom da premestim poslužavnik
sa svoje leve strane (desnom rukom držim čitav dan olovku i neću da je ispustim),
jer ga je neko stavio sa moje desne strane, a na kojoj inače rešavah ukrštene
reči, pa mi zasmeta...
I čim uhvatih za poslužavnik i premestih ga na stranu
drugu, na moju ruku sleteo mali šareni leptir, te počeo da izvodi svoj predivan
ples…
I dođe mi kosmički glasnik…
Možda je pomislio
da na meni još ima nekakvih tragova polena, a možda pomisli da sam cvet, ili čitav
njegov svet, te je igrao i titrao, skakutao, a ja sam nepomično uživala posmatrajući
šta takav mali insekt zapravo meni nečujno govori bez reči...
I nikoga nije bilo da mi pomogne da zabeležim bolje
fotografije, zapravo bilo je, ali ko obraća pažnju na bube i insekte, bude leptire
ili bude cvetove…
Prvo nisam verovala da će trajati sve tako dugo, i
mislila sam da će brzo da odleti mali šareni leptir, i da će se uplašiti od
mene kao svaki leptir…
Ali, gle čuda, nije. Osetio je nešto neodbojno ili
dobro ili čak bezopasno kod mene, kao što
sam i ja osetila koliko je ovaj leptir živ i okretan, spretan…
Uspevam ipak slobodnom desnom rukom da zgrabim aparat
i načinim ne baš uspele fotografije, ali ipak se nazire, i zamagljeno kako mi čudo kosmičko na ruku danas
posla leptira...
Kasnije kad pođoh u suton ponovo u “Hirošimu” da
proverim, razgledam, zagledam, te obiđem šta još ima novo, na katancu nađem
istog tog leptira i zaista danas su me neka višnja stvorenja, nečije duše, kroz ovog leptira dakle pohodile...
U “Hirošimi” zagledam
moje kupovne krastavce i očekujem da ću ih već brati u maju, nadam se, bar koncem
maja, zašto da ne bude upravo tako i logično sve...
Onda otkrijem da je kopriva opet nabujala i narasla (što
je više šišam, sve više raste) i obuzela je opet paprike ljutačice te po treći
put ošišammoje koprivište za čaj, da se osuši, a onda teglicu po teglicu brzo
ispijem i potrošim, svakog dana...
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар