5 MAJ 2024…

 

 

Petog majskog dana, a na vaskršnje nedeljno jutro, nabrano je najpre 125 g novo izraslih bukovača…

A onda su za ručak izgrilovane na teflonu bez trunke ulja i sa malo sitne morske soli…

I ispale su pravi delikates, jer bukovače mogu da se pripreme na hiljadu i jedan način, a nikad da ne dosade…

Vratila sam se jutros čitanju započete knjige, te pročitala jednu manju dozu stranica, ali nisam još zadovoljna, jer znam koliko mogu, a mogla bih bar 10 puta više, ali nešto slabo mi ide, nešto me ometa, sputava, te me čitanje pre uspava, pa zaspim nešto malo, a trebala bih da ustanem i još nesustanem…

I nastavila tamo gde sam stala, ako je za utehu ličnu, a nije…

Onda pri ulazu u “Hirošimu” jutros novo veliko vaskršnje čudo ili iznenađenje…

Ne samo da naš paradajz izbacuje žute cvetove, on već ima i prve otrebljene zelene plodove, tako da će ova mala zelena loptica ili klikerčić od mog paradajza polagano da naraste, a onda da ubrzo i sazri...

Ja očekujem svoj prvi paradajz već u junu, što i nije neskromno, čak i da jeste...

Ove godine 2024 trebalo bi svega da bude u izobilju, da pretiče, da se preliva, da gruva i buja…

Trešnje su svakim danom sve slađe i sve zrelije, a danas su nekako posebno dobre i gode, da li što su blagodaću vaskršnjeg sunca okupane i umivene, Majkom Prirodom osveštane, verovatno da  je sve tako, baš tako, upravo tako...

I danas mogu da se divim maloj zajednici samoniklica plavoga maka koji izniče iz ničega…

I još se drže ponosno neki neuništivi cvetovi, dok su većinom neki već opali, propali i nestali u totalni zaborav samo svoj, kao i teški bol...

Bere se salata i rukola, i tako svakog dana,  a trenutno imam salate toliko da ne mogu da postignem da sve potrošim, ali sve što meni ne bude vajalo, daću svojim ćuranima…

Čim bacim zeleniš kao i jutros blitvu oni veselo potrče i kreću da kljucaju, jer navika je navika, posebno zdrava i dobra, svakodnevna navika…

Mnogi plodovi stigli na šišanje u “Hirošimi”, zeleniš začinski, čak i najnoviji prolećni peršun ubusio, a i onaj jesenji koji šišamo po ko zna koji put već...

A onda sebi za ovo vaskršnje jutro i čitav ovaj krasan i prekrasan dan (samo zbog toplote i sunca, vazduha), želim da naberem buket ruža…

I tako metnem vazu na astal i uživam čitav dan ispod svoje trešnje dok rešavam sa lakoćom i jako brzo ukrštene reči i nestajem u slovima, tamo negde najdublje moguće tako da me ništa spolja više ne zaboli i ne dotakne, nikad više ne pogodi…

Posle ruža krenula sam da istražujem svoje šljive da vidim šta mi kaže drvo, hoću li imati šta pojesti, cveće se nažalost ne jede…

I iznenađeno primetim da su moje šljive baš ubusile (iako im behar nisam nešto naročito, a pomnije ispratila) te da će ove godine biti šljiva da se pojede sveže, da se nabere, možda i skuva džem, ili ostave pune kese u zamrzivač za kompote i druge delikatese...

Moje šljive kroz granje posmatrane i oblake - pomislim da su lepše od masline, mada me na masline već podsećaju...

I misleći da vaskršnjim čudima jeste bar za  danas kraj, negde za kraj dana ostavljeno je da mi se podari baš najveće moguće čudo…

Takva sreća retko koga na planeti Zemlji može da pogodi…

Pošla sam levom svojom rukom da premestim poslužavnik sa svoje leve strane (desnom rukom držim čitav dan olovku i neću da je ispustim), jer ga je neko stavio sa moje desne strane, a na kojoj inače rešavah ukrštene reči, pa mi zasmeta...

I čim uhvatih za poslužavnik i premestih ga na stranu drugu, na moju ruku sleteo mali šareni leptir, te počeo da izvodi svoj predivan ples…

I dođe mi kosmički glasnik…

 Možda je pomislio da na meni još ima nekakvih tragova polena, a možda pomisli da sam cvet, ili čitav njegov svet, te je igrao i titrao, skakutao, a ja sam nepomično uživala posmatrajući šta takav mali insekt zapravo meni nečujno govori bez reči...

I nikoga nije bilo da mi pomogne da zabeležim bolje fotografije, zapravo bilo je, ali ko obraća pažnju na bube i insekte, bude leptire ili bude cvetove…

Prvo nisam verovala da će trajati sve tako dugo, i mislila sam da će brzo da odleti mali šareni leptir, i da će se uplašiti od mene kao svaki leptir…

Ali, gle čuda, nije. Osetio je nešto neodbojno ili dobro ili čak bezopasno kod mene, kao  što sam i ja osetila koliko je ovaj leptir živ i okretan, spretan…

Uspevam ipak slobodnom desnom rukom da zgrabim aparat i načinim ne baš uspele fotografije, ali ipak se nazire, i  zamagljeno kako mi čudo kosmičko na ruku danas posla leptira...

Kasnije kad pođoh u suton ponovo u “Hirošimu” da proverim, razgledam, zagledam, te obiđem šta još ima novo, na katancu nađem istog tog leptira i zaista danas su me neka višnja stvorenja, nečije duše,  kroz ovog leptira dakle pohodile...

U  “Hirošimi” zagledam moje kupovne krastavce i očekujem da ću ih već brati u maju, nadam se, bar koncem maja, zašto da ne bude upravo tako i logično sve...

Onda otkrijem da je kopriva opet nabujala i narasla (što je više šišam, sve više raste) i obuzela je opet paprike ljutačice te po treći put ošišammoje koprivište za čaj, da se osuši, a onda teglicu po teglicu brzo ispijem i potrošim, svakog dana...

Itd…