BAJKA SA OSTRVA MEN ili PRIČA SOVE NAUČNICE POTOKA…

 

 

Nekada davno, u sumračnoj dolini Balakoana, gde šapat vetra vijuga kroz drvo leske i jele, sedela je sova. Ovo nije bila obična sova, jer je često čitala iz knjige koju je držala u udubljenju starog hrasta. Zvala se Sova, naučnica potoka, i svako stvorenje u dolini ju je poštovalo zbog njene mudrosti i priča.

Te večeri, dok je poslednja sunčeva svetlost plašljivo plesala po vodama Nikesena, Sova je čitala naglas, a njen glas bio je dubok i umirujući, provlačeći se kroz lišće i preko nežnog žuborenja potoka.

„Dragi prijatelji“, poče ona nameštajući svoj ogrtač gracioznim krilom, „okupite se, a ja ću vam ispričati priču baš iz ove doline, iz vremena kada je magija šaputala još glasnije nego sada”.

Sova je progovorila, glasom bogatim tonovima starog drveta i šuštavim lišćem: „Večerašnja priča je uronjena u magli sećanja i senkama Nikesenovog, tog dubokog, mračnog bazena bez dna“.

„Pre mnogo, mnogo godišnjih doba, pre nego što su ove stare oči manje videle i ova stara krila sporije letela, bila je devojka po imenu Alin. Bila je lepa kao jutarnja rosa koja je blistala na paučini i živahna kao vetar koji pleše kroz jele“.

„Jednog dana, jadna Alin lutala je u blizini strašnih Nikesenovih u potrazi za njenim izgubljenim teladima. 'Kebeg! Kebeg!' povikala je, a glas joj je odzvanjao po dolini kao eho ptice pevačice. I zaista, glas joj je bio sladak, ali ne tako sladak kao odgovor iz magle, 'Kebeg je ovde!'.

Sova je zastala, pogled joj se izgubi u treperavim senkama, šuštanje lišća je zvučalo kao daleki šum vode ili možda šapat sićušnih, vilinskih glasova.

„Ali, prijatelji moji“, nastavi Sova, glasom koji joj je sada bio sumorna nota usred cvrkuta noći, „na taj slatki poziv nisu odgovarala njena telad. To su bile vile Nikesena, pametne i lukave, koje su zvale Alin u sudbinu izvan doseg smrtnika“.

Uzdahnula je tiho, pernati zvuk koji kao da je nosio težinu svih neizrečenih priča. „Alin je povikala: „Dolazim! Dolazim!“. I tek tako, u zagrljaju puzeće magle, zakoračila je u carstvo vila, da je nikada više ne vide u ovom našem svetu“.

Sova je nežno zatvorila knjigu. „Dakle, dragi moji, neka nas ova priča podseti na misterije koje žive na neviđenim mestima i glasove koji nas zovu u nepoznate avanture. Čuvajte se slatkih poziva iz dubina Nikesenovih, jer oni možda neće odvesti kući.“

Mudro klimnuvši glavom, Sova je stavila knjigu pod svoje krilo, a oči su joj odražavale svetlost zvezda. “Zapamtite, svaki šapat vetra, svaki žubor potoka, nosi priču. Slušajte dobro, ali gazite mudro”.

Dok su zvezde nečujno kružile iznad glave, Sovine reči su se zadržale u hladnom noćnom vazduhu. Slušaoci, nevidljivi, ali osećajni u srcu doline, uzburkani su magijom njene priče, zauvek promenjenom mudrošću sove i trajnom misterijom Nikesenovog dubokog, mračnog bazena bez dna.

Ovu priču je za vas sa ljubavlju osmislila Viktorija Beata, inspirisana očaravajućim svetom bajke sa ostrva Men. Nadam se da ste uživali u ovom putovanju u carstvo gde su granice između magičnog i svakodnevnog zamagljene.

 

(prevod sa engleskog)