EGON ERVIN KIŠ PIŠE: ”ŽIVOT JE LEP, ALI NESIGURAN”…

 

 

Knjiga iz 1929 godine, a pod nazivom “Zapiši to, Kiš! Ratni dnevnik”, izdanje koje sam upravo pročitala pre nekoliko dana, pre neki dan, jeste iz 1983, a ta odbačena knjiga našla je mesta u mojoj kućnoj biblioteci.

Dok je Egon Ervin Kiš, otac moderne književne reportaže, započinjao ispisivanje ove svoje knjige, a najpre svog ratnog dnevnika, njegova ruka držeći mastiljavu olovku za pisanje drhtala je, tresla se, a u tom daljem trepetu autorovog srca  nastala je knjiga koja se i dan danas još može čitati, nesmal posle jednog veka od svog nastanka, a dakle samo tamo gde nije proglašena za višak.

Sve svoje događaje Egon Ervin Kiš beleži u beležnicu koju nosi, koju nosa, svuda po frontu i ratištu. Nakon Velikog rata čak 16 godina ova knjiga je čekala da ugleda svetlost dana. Egon Ervin Kiš u svakom svom trenutku piše, zapisuje, uvek nešto beleži i ispisuje, čak i kad zadobije prvu ranu pisaće. Imao je smelosti da ostavi ne samo nešto veoma karakteristično, a vredno beleženja, već i da nam dadne svoje prognoze o ishodu ratovanja ili tek započetog rata, kome se ne nazire kraj.

Za sebe Egon Ervin Kiš kaže da je posve običan vojnik koji isto tako, a jako obično dane provodi vojujući, a svoju knjigu pod nazivom “Zapiši to, Kiš!” posvećuje palim borcima Praškog korpusa.

Ratni dnevnki počinje u petak 31 jula 1914, a zavrašava ovu knjigu u ponedeljak 22 marta 1915. Odmah na početu ispisivanja svog ratničkog dnevnika Egon Ervin Kiš priznaje da je formom pisanja i vođenja dnevnika bio opčinjen još kao desetogodišnji dečak. U času kada počinje ove svoje ratne beleške on je 20 godina stariji, iskusniji.

Na ratištu je video sve i svašta, počev od dezerterstva, samosakaćenja, samoranjavanja, izbegavanja vojne obaveze, pa do špijunaže, izdaje. Kada je pošao u rat za sobom ostavlja svoju voljenu, a rodnu Češku, svoj Prag, te jedino što još može da oseti bilo je da se osećao jako loše.

Početkom meseca avgusta, tačnije 5 avgusta 1914 krenuo je ka Srbiji, a kada je stigao u Dalji mao je 74 kg. Kroz dva dana obreo se u Bijeljini, tamo gde je već počelo vešanje i puškaranje, kako sam zapisuje. Dalje, piše o Srbima i Srpkinjama koji u toj okolini truju bunarsku vodu, te zaključuje te teške 1914 godine  Egon Ervin Kiš: “Ratovanje protiv ovog sveta spremnog na smrt neće biti tako lako kako se zamišlja!”.

Odmah po dolasku u te krajeve Egon Ervin Kiš primećuje prisustvo velike srbofobije.Već 10 avgusta 1914 pominje prve žtve rata, zatim opisuje prva unakažena tela, itd. Počele su pogibije na Drini. Počela su prva ranjavanja. Svaki bosanski bunar bio je dakle zatrovan. Za austrijsku vojsku u kojoj služi Egon Ervin Kiš počinju stanja prve gladi, nestašice, prvi veći umor, prve ozbiljne hladnoće. Trebalo je gaziti preko hladne drinske vode. Nastali su dani lišeni sna. Dani marševa, kretanja, pomeranja.

Krenuli su ka Lešnici. Našao se Egon Ervin Kiš na ugroženoj poziciji. Pored ovih nevolja preti i epidemija kolere. Potom pominje srpski top koji je srpska vojska zaboravila u povlačenju ili bekstvu. Zastali su u selu Slatina. Tu je primetio Egon Ervin Kiš i dolazak srpskih dezertera.

Austrijanci su imali pak naređenje da do carevog rođendana osvoje grad Valjevo, do 18 avgusta 1914. Ali, u nedelju 16 avgusta 1914 našli su se Austrijanci na cerskom uzvišenju. Tu je doživeo Egon Ervin Kiš sve strahote ratovanja, i spoznao sva krkljanac teškog ljudskog jada i ljudske patnje, premorenost i  opasnost. U rovu na Rajinom grobu ispisivao je svoje ratničke beleške. Dana 18 avgusta 1914 piše da je više od 2 hiljade ranjeno u samo 3 dana Cerske bitke, ali da se broj umrlih i ne zna. Posle Cerske bitke počelo je njihovo dalje povlačenje preko Drine.

U tim časovima povlačenja Egon Ervin Kiš ispisuje svoje prisećanje na prethodni dan. Kod austrijskih vojnika javlja se bes, kivnost, ljutina, žetsina na sve one koji njima rukovode, dakle bes na vođe rata, a onda pominje veleizdajnika pukovnika Redla.

Vraćeni su ponovo u Janju, 21 avgusta 1914. I tu ih je pokosila dijareja. Stižu im mnoge svetske vesti, ali Egon Ervin Kiš većinu takvih primljenih i pročitanih vesti smatra nebitnim, te kaže kako ga ništa više od svega toga ne uzbuđuje.

Dana 28 avgusta 1914 svoje ratničke dnevničke beleške Egon Ervin Kiš ispisuje najpre na jednom starom koferu, a kada nema kofera u blizini, onda metne sanduk pun municije i tu piše kao za najboljim radnim astalaom. Bilo je i takvih dana u kojima je pisao podmetajući pod svoje rukopise samo svoj ranac. Isto tako pisao je počesto i na zemlji. I tako je nastalo ono vojničko dovikivanje ili krilatica upućena piskaralu njemu: ”Zapiši to, Kiš!”, iz čega će se roditi i naslov buduće posleratne knjige “Zapiši to, Kiš!”.

Zapisuje Egon Ervin Kiš: ”Život je lep, ali nesiguran”.

Kada je ispisao prvu beležnicu šalje je majci u Prag, a bilo je tu samo reči o ratnim doživljajima u samo prvih mesec dana Prvog svetskog rata. Nailaze dani puni očajavanja i rezignacije, posebno početkom septembra meseca 1914. Najviše je čeznuo Egon Ervin Kiš da noću ima dobre svetlosti pod kojom bi ispisivao svoj ratnički dnevnik.

U utorak 8 septembra 1914 hteo je pre smrti, da pročita novelu pod nazivom “Čovek na semaforu”, u času kad se moralo marširati po naređenju, i možda negde usput slučajno biti ubijen. Uspeva da pročita pomenutu novelu. Onda je napisao sledeće, a o tome da više ni sam ne zna šta bi napisao: ”Gde da započnem ako hoću da govorim o neviđenim strahotama? Ponovo preživljavam sav taj užas dok ovo, tresući se, pišem između mrtvaca i pod kišom šrapnela. Prema stvarnosti ostajem ravnodušan, kada pomislim na protekle sate”.

Teško mu je kad oseti žeđ, a nema čime da je utoli, jer nema šta da popije. Srećom u toj muci Egon Ervin Kiš u svojoj torbi ima samo malo čokolade, koju gubi kad u blizini negde tresne jedna rasprsla granata. Tu čokoladu dobio je od svoje majke u jednom od pristiglih paketa, koja za njega ima važnost amajlije. No, neko mu je nakon zatišja tu čokoladu ukrao.

Zapamtio je Egon Ervin Kiš slike mnogih utopljenika i davljenika koji nisu bili vični da preplivaju ili pregaze Drinu. Više je čuvao svoj dnevnik, svoje ispidane stranice, nego svoj život, a onda 9 septembra 1914 beleži mastiljavom olovkom sledeće: “Celog jutra plačem bez razloga i povoda, popodne se smejem, podetinjio sam. Uprkos premorenosti i vrućini ne mogu da zaspim. Svi su sličnog raspoloženja”…

 

(nastaviće se)