.jpg)
Knjiga iz 1929 godine, a pod nazivom “Zapiši to,
Kiš! Ratni dnevnik”, izdanje koje sam upravo pročitala pre nekoliko dana, pre
neki dan, jeste iz 1983, a ta odbačena knjiga našla je mesta u mojoj kućnoj biblioteci.
Dok je Egon Ervin Kiš, otac moderne književne
reportaže, započinjao ispisivanje ove svoje knjige, a najpre svog ratnog dnevnika,
njegova ruka držeći mastiljavu olovku za pisanje drhtala je, tresla se, a u tom
daljem trepetu autorovog srca nastala je
knjiga koja se i dan danas još može čitati, nesmal posle jednog veka od svog
nastanka, a dakle samo tamo gde nije proglašena za višak.
Sve svoje događaje Egon Ervin Kiš beleži u beležnicu
koju nosi, koju nosa, svuda po frontu i ratištu. Nakon Velikog rata čak 16 godina
ova knjiga je čekala da ugleda svetlost dana. Egon Ervin Kiš u svakom svom trenutku
piše, zapisuje, uvek nešto beleži i ispisuje, čak i kad zadobije prvu ranu pisaće.
Imao je smelosti da ostavi ne samo nešto veoma karakteristično, a vredno
beleženja, već i da nam dadne svoje prognoze o ishodu ratovanja ili tek započetog
rata, kome se ne nazire kraj.
Za sebe Egon Ervin Kiš kaže da je posve običan vojnik
koji isto tako, a jako obično dane provodi vojujući, a svoju knjigu pod nazivom
“Zapiši to, Kiš!” posvećuje palim borcima Praškog korpusa.
Ratni dnevnki počinje u petak 31 jula 1914, a zavrašava
ovu knjigu u ponedeljak 22 marta 1915. Odmah na početu ispisivanja svog ratničkog
dnevnika Egon Ervin Kiš priznaje da je formom pisanja i vođenja dnevnika bio
opčinjen još kao desetogodišnji dečak. U času kada počinje ove svoje ratne
beleške on je 20 godina stariji, iskusniji.
Na ratištu je video sve i svašta, počev od dezerterstva,
samosakaćenja, samoranjavanja, izbegavanja vojne obaveze, pa do špijunaže,
izdaje. Kada je pošao u rat za sobom ostavlja svoju voljenu, a rodnu Češku, svoj
Prag, te jedino što još može da oseti bilo je da se osećao jako loše.
Početkom meseca avgusta, tačnije 5 avgusta 1914
krenuo je ka Srbiji, a kada je stigao u Dalji mao je 74 kg. Kroz dva dana obreo
se u Bijeljini, tamo gde je već počelo vešanje i puškaranje, kako sam zapisuje.
Dalje, piše o Srbima i Srpkinjama koji u toj okolini truju bunarsku vodu, te
zaključuje te teške 1914 godine Egon
Ervin Kiš: “Ratovanje protiv ovog sveta spremnog na smrt neće biti tako lako
kako se zamišlja!”.
Odmah po dolasku u te krajeve Egon Ervin Kiš
primećuje prisustvo velike srbofobije.Već 10 avgusta 1914 pominje prve žtve
rata, zatim opisuje prva unakažena tela, itd. Počele su pogibije na Drini. Počela
su prva ranjavanja. Svaki bosanski bunar bio je dakle zatrovan. Za austrijsku
vojsku u kojoj služi Egon Ervin Kiš počinju stanja prve gladi, nestašice, prvi
veći umor, prve ozbiljne hladnoće. Trebalo je gaziti preko hladne drinske vode.
Nastali su dani lišeni sna. Dani marševa, kretanja, pomeranja.
Krenuli su ka Lešnici. Našao se Egon Ervin Kiš na
ugroženoj poziciji. Pored ovih nevolja preti i epidemija kolere. Potom pominje
srpski top koji je srpska vojska zaboravila u povlačenju ili bekstvu. Zastali su
u selu Slatina. Tu je primetio Egon Ervin Kiš i dolazak srpskih dezertera.
Austrijanci su imali pak naređenje da do carevog
rođendana osvoje grad Valjevo, do 18 avgusta 1914. Ali, u nedelju 16 avgusta
1914 našli su se Austrijanci na cerskom uzvišenju. Tu je doživeo Egon Ervin Kiš
sve strahote ratovanja, i spoznao sva krkljanac teškog ljudskog jada i ljudske
patnje, premorenost i opasnost. U rovu
na Rajinom grobu ispisivao je svoje ratničke beleške. Dana 18 avgusta 1914 piše
da je više od 2 hiljade ranjeno u samo 3 dana Cerske bitke, ali da se broj umrlih
i ne zna. Posle Cerske bitke počelo je njihovo dalje povlačenje preko Drine.
U tim časovima povlačenja Egon Ervin Kiš ispisuje
svoje prisećanje na prethodni dan. Kod austrijskih vojnika javlja se bes, kivnost,
ljutina, žetsina na sve one koji njima rukovode, dakle bes na vođe rata, a onda
pominje veleizdajnika pukovnika Redla.
Vraćeni su ponovo u Janju, 21 avgusta 1914. I tu ih
je pokosila dijareja. Stižu im mnoge svetske vesti, ali Egon Ervin Kiš većinu
takvih primljenih i pročitanih vesti smatra nebitnim, te kaže kako ga ništa
više od svega toga ne uzbuđuje.
Dana 28 avgusta 1914 svoje ratničke dnevničke
beleške Egon Ervin Kiš ispisuje najpre na jednom starom koferu, a kada nema
kofera u blizini, onda metne sanduk pun municije i tu piše kao za najboljim radnim
astalaom. Bilo je i takvih dana u kojima je pisao podmetajući pod svoje rukopise
samo svoj ranac. Isto tako pisao je počesto i na zemlji. I tako je nastalo ono vojničko
dovikivanje ili krilatica upućena piskaralu njemu: ”Zapiši to, Kiš!”, iz čega
će se roditi i naslov buduće posleratne knjige “Zapiši to, Kiš!”.
Zapisuje Egon Ervin Kiš: ”Život je lep, ali
nesiguran”.
Kada je ispisao prvu beležnicu šalje je majci u Prag,
a bilo je tu samo reči o ratnim doživljajima u samo prvih mesec dana Prvog svetskog
rata. Nailaze dani puni očajavanja i rezignacije, posebno početkom septembra meseca
1914. Najviše je čeznuo Egon Ervin Kiš da noću ima dobre svetlosti pod kojom bi
ispisivao svoj ratnički dnevnik.
U utorak 8 septembra 1914 hteo je pre smrti, da pročita
novelu pod nazivom “Čovek na semaforu”, u času kad se moralo marširati po
naređenju, i možda negde usput slučajno biti ubijen. Uspeva da pročita pomenutu
novelu. Onda je napisao sledeće, a o tome da više ni sam ne zna šta bi napisao:
”Gde da započnem ako hoću da govorim o neviđenim strahotama? Ponovo preživljavam
sav taj užas dok ovo, tresući se, pišem između mrtvaca i pod kišom šrapnela.
Prema stvarnosti ostajem ravnodušan, kada pomislim na protekle sate”.
Teško mu je kad oseti žeđ, a nema čime da je utoli,
jer nema šta da popije. Srećom u toj muci Egon Ervin Kiš u svojoj torbi ima samo
malo čokolade, koju gubi kad u blizini negde tresne jedna rasprsla granata. Tu
čokoladu dobio je od svoje majke u jednom od pristiglih paketa, koja za njega
ima važnost amajlije. No, neko mu je nakon zatišja tu čokoladu ukrao.
Zapamtio je Egon Ervin Kiš slike mnogih utopljenika i
davljenika koji nisu bili vični da preplivaju ili pregaze Drinu. Više je čuvao
svoj dnevnik, svoje ispidane stranice, nego svoj život, a onda 9 septembra 1914
beleži mastiljavom olovkom sledeće: “Celog jutra plačem bez razloga i povoda, popodne
se smejem, podetinjio sam. Uprkos premorenosti i vrućini ne mogu da zaspim. Svi
su sličnog raspoloženja”…
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар