8 MAJ 2024…

 

 

Dakle, prvo sam sa male parcele počupala sve one slabe i požutele, nemoćne, a neuspele male svoje pokušaje da uzgajam plavi patlidžan iz one moje samo malo porasle rasade…

Nije moglo apsolutno sve da mi ide za rukom, zar ne…

Oslobodim tako novi prostor, a kako bi tu moglo da dođe odmah nešto drugo, nešto jače, nešto bolje, nešto življe…

I bez svake sumnje i žaljenja, oslobodim danas prostor za sadnju najmanje 5-10 patlidžana, jer ako budu povoljni po moj večito prazan džep, a prošle godine bili su 100 dinara, ali nisam peviše sa njih ni plodova nabrala…

Zato je nešto što nikad neće valjati, najbolje počupati i baciti, a još pre nego se rodi i dogodi - iznikne…

Gde god sam oslobodila danas nove male i velike linije, zasadila sam sav preostali moj rasad čerija iz one žardinjere, a neke tanje i manje strukove čerija pobacala na kompost…

Čeri je zasađen prvo u maloj liniji, a tamo gde je rastao moj neuspeli plavi patlidžan...

Zatim je naš čeri zasađen u veliku liniji uz paprike šilje, a po levoj strani u zoni gde raste cveće – kadifica i bosiljak. Sada čeriju koji je tu najmanji ostaje da seo kako zna i ume izbori da sve nadraste i preraste, prestigne, jer nema mu druge u ovoj surovoj igri opstanka ili neka nestane ako nema snage za više i dalje…

Sadim po 3-4 struka, jer je moj rasad, tako hoću i mogu iako svima smeta kako radim, kako hoću, a nisam kupovala ništa osim onu kesicu, neka rastu  žbunovi, neka se drže  zajedno jače, neka se sam izbori najjači ako želi da bude sam i jedini, neka vide šta će, u tom gustišu, možda im je slađe, ali i da se ne bace uspele biljke, pa neka raste kao hoće, kako može, a nemam  više ni prostora...

Sav do sada rasađeni moj čeri eno ga preporođen gruva i raste vidno, a samo čekam da primetime da li zameće i cvetove...

Za sada moj čeri obećava baš mnogo, ali neverni Toma, mora da se uveri tek kad nabere prvih plodova...

Uvezala sam na preko 30 stepeni jutros sve paprike i samo što nisam u toj gadnoj zapari od kiša pala u nesvest. Došlo mi po prvi od užasa da sve počupam i polomim, samo hipotetički, jer sam to htela juče, tj. sinoć kada je bilo u “Hirošimi” jako prijatno i hladno, ali majka nije htela, jer za nju je to neki veliki i teški rad (a ništa se ne kopa), da se ne ogrešimo o preteška crvena puka slova…

I zato sam se danas baš dosta namučila i napatila, ali tako valjda samo meni uvek mora da se prelomi, a samo najteže, preko ovih mojih leđa i ruku, onako baš dušmanski…

Od 7 krastavaca preostalih u čašicama tek 2 bacim, jer mi na oko u onom mom umoru više nisu valjali estetski, te zasadim u jednoj maloj liniji samo 5 čašica...

Meni ovo nije trebalo, ali da se ne baci baš sve…

Moj prokelj onako mali zasađen vidno se razrastao i obećava baš mnogo…

U liniji kupusa dodam još čerija tamo gde nisu uspeli oni moji krastavci iz druge ture setve, iz kadice, koje je dušmanski obrisao onaj mraz…

I onda sam preostali sav čeri da se ne bi bacio zasadila po sredini plave limene kutije ili boksa, a tamo u malo tikvište gde inače nisu nikle sve kućice tikvica...

Druga setva bundeve počela je da izniče…

Bosiljak balzamiko polagano ide ka svom prvom šišanju i branju, a uspelo je dakle iz prve, smaomalo od dve eksice, tako se to namesti, upakuje uvek nešto sitno, loše, osrednje...

Paradajz sam ošišala još po neku donju granu i polagano ga šišam sa dna idući ka vrhu, jer te grane ionako nemaju plodove, ne daju ništa, a treba paradajz malo rasteretiti, prorediti, jer mene zanimaju zreli plodovi...

Na mnogim liskama, ne na svim, samo negde, ponegde na nekim stabljikama nađem lisne zelene vaškice i ovo je dobar način da ih bacim na compost i izbacim iz “Hirošime”...

Onda sam oplevila travu oko mojih suncokreta da malo više progledaju, da im ništa ne otme njihovo sunce, da sve one travke prerastu u nedogled, nadmaše, prešišaju...

Tako je jedna puna najveća kofa trave bačena na kompost...

Trebalo se dakle danas baš dobro umoriti, oznojiti...

Polagano u “Hirošimi” sve buja, gruva, i pretvara se neosetno u prašumu...

Na sve strane promiču i trče i juče i danas gušterčići svih veličina, a dakle tu živi jedna obimna gušterska zajednica bez sumnje...

I onda majka primeti na krompiru bube zlatice i nakupi jednu kanticu, tj. nekoliko buba, ali to nije ništa alarmantno, to je normalna stvar zar ne i sada utamničnee držim bube zlatice do 30 maja ili do nove opadajuće mene, a onda ću da ih sve spalim i tim pepelom koji pobacam po krompiru zauvek eliminišem štetočine ili saveznice...

Isto ću da uradim sa liskama paradajza na kojima sam danas našla vaškice, kao i sa peršunom na kome sam juče našla ali samo malo vaškica (ono prskanje koprivom dalo je boljitka)...

Da probam i taj biodinamčki trik ili magiju – možda uspe...

Ostavljeno u zamrzivač prvih ubranih, a 21 liska mladog zelenog kupusa (ranog ditmar). I neke liske napadaju gusenice, ali i neki list kupusa moraju i one dobiti, kao svoj neki očekivani udeo, da ne bude veće štete, a ostaće i meni...

To je sudibna nezagađenog prostora, te mora da se sve deli sa drugim bićima…

Onda očistim jedan od ulaznih setvenih boksova i počupam svu jesenju setvu tršavog peršuna, koji nešto slabije raste, a imao je i vaškice, pa tu planiram koji struk patlidžana da ukrcam ili nakrcam...

Iz tog boksa počupala sam i svu majsku salatu i tako je osvanuo dobar prostor za patlidžan...

Od danas mogu da uživam, valjda nisam samo tako rekla, već tako i zaista konačno postane,  jer samo još malo praziluka, celera i patlidžana da kupim i zasadim, a sve drugo danas je završeno i vieš nema ni onih naših žardinjera sa rasadom, nema zalivanja čašica, jer prošlo je vreme naše rasade…

Sada brojim dane do prvih pobedničkih i trijumfalnih plodova, da padnem od sreće na pod, kad uberem svoj prvi plod...

I sada samo pratim kako se ponašaju moji saveznici i uljezi, i neke druge pojavnosti u bujnom eko sistemu...

Itd…