Dakle, prvo sam sa male parcele počupala sve one
slabe i požutele, nemoćne, a neuspele male svoje pokušaje da uzgajam plavi
patlidžan iz one moje samo malo porasle rasade…
Nije moglo apsolutno sve da mi ide za rukom, zar ne…
Oslobodim tako novi prostor, a kako bi tu moglo da
dođe odmah nešto drugo, nešto jače, nešto bolje, nešto življe…
I bez svake sumnje i žaljenja, oslobodim danas prostor
za sadnju najmanje 5-10 patlidžana, jer ako budu povoljni po moj večito prazan
džep, a prošle godine bili su 100 dinara, ali nisam peviše sa njih ni plodova nabrala…
Zato je nešto što nikad neće valjati, najbolje
počupati i baciti, a još pre nego se rodi i dogodi - iznikne…
Gde god sam oslobodila danas nove male i velike linije,
zasadila sam sav preostali moj rasad čerija iz one žardinjere, a neke tanje i
manje strukove čerija pobacala na kompost…
Čeri je zasađen prvo u maloj liniji, a tamo gde je rastao
moj neuspeli plavi patlidžan...
Zatim je naš čeri zasađen u veliku liniji uz paprike
šilje, a po levoj strani u zoni gde raste cveće – kadifica i bosiljak. Sada
čeriju koji je tu najmanji ostaje da seo kako zna i ume izbori da sve nadraste
i preraste, prestigne, jer nema mu druge u ovoj surovoj igri opstanka ili neka
nestane ako nema snage za više i dalje…
Sadim po 3-4 struka, jer je moj rasad, tako hoću i
mogu iako svima smeta kako radim, kako hoću, a nisam kupovala ništa osim onu
kesicu, neka rastu žbunovi, neka se drže zajedno jače, neka se sam izbori najjači ako želi
da bude sam i jedini, neka vide šta će, u tom gustišu, možda im je slađe, ali i
da se ne bace uspele biljke, pa neka raste kao hoće, kako može, a nemam više ni prostora...
Sav do sada rasađeni moj čeri eno ga preporođen
gruva i raste vidno, a samo čekam da primetime da li zameće i cvetove...
Za sada moj čeri obećava baš mnogo, ali neverni
Toma, mora da se uveri tek kad nabere prvih plodova...
Uvezala sam na preko 30 stepeni jutros sve paprike i
samo što nisam u toj gadnoj zapari od kiša pala u nesvest. Došlo mi po prvi od
užasa da sve počupam i polomim, samo hipotetički, jer sam to htela juče, tj. sinoć
kada je bilo u “Hirošimi” jako prijatno i hladno, ali majka nije htela, jer za
nju je to neki veliki i teški rad (a ništa se ne kopa), da se ne ogrešimo o
preteška crvena puka slova…
I zato sam se danas baš dosta namučila i napatila, ali
tako valjda samo meni uvek mora da se prelomi, a samo najteže, preko ovih mojih
leđa i ruku, onako baš dušmanski…
Od 7 krastavaca preostalih u čašicama tek 2 bacim, jer
mi na oko u onom mom umoru više nisu valjali estetski, te zasadim u jednoj
maloj liniji samo 5 čašica...
Meni ovo nije trebalo, ali da se ne baci baš sve…
Moj prokelj onako mali zasađen vidno se razrastao i
obećava baš mnogo…
U liniji kupusa dodam još čerija tamo gde nisu
uspeli oni moji krastavci iz druge ture setve, iz kadice, koje je dušmanski obrisao
onaj mraz…
I onda sam preostali sav čeri da se ne bi bacio
zasadila po sredini plave limene kutije ili boksa, a tamo u malo tikvište gde
inače nisu nikle sve kućice tikvica...
Druga setva bundeve počela je da izniče…
Bosiljak balzamiko polagano ide ka svom prvom šišanju
i branju, a uspelo je dakle iz prve, smaomalo od dve eksice, tako se to
namesti, upakuje uvek nešto sitno, loše, osrednje...
Paradajz sam ošišala još po neku donju granu i polagano
ga šišam sa dna idući ka vrhu, jer te grane ionako nemaju plodove, ne daju ništa,
a treba paradajz malo rasteretiti, prorediti, jer mene zanimaju zreli plodovi...
Na mnogim liskama, ne na svim, samo negde, ponegde
na nekim stabljikama nađem lisne zelene vaškice i ovo je dobar način da ih
bacim na compost i izbacim iz “Hirošime”...
Onda sam oplevila travu oko mojih suncokreta da malo
više progledaju, da im ništa ne otme njihovo sunce, da sve one travke prerastu
u nedogled, nadmaše, prešišaju...
Tako je jedna puna najveća kofa trave bačena na
kompost...
Trebalo se dakle danas baš dobro umoriti, oznojiti...
Polagano u “Hirošimi” sve buja, gruva, i pretvara se
neosetno u prašumu...
Na sve strane promiču i trče i juče i danas gušterčići
svih veličina, a dakle tu živi jedna obimna gušterska zajednica bez sumnje...
I onda majka primeti na krompiru bube zlatice i nakupi
jednu kanticu, tj. nekoliko buba, ali to nije ništa alarmantno, to je normalna
stvar zar ne i sada utamničnee držim bube zlatice do 30 maja ili do nove opadajuće
mene, a onda ću da ih sve spalim i tim pepelom koji pobacam po krompiru zauvek
eliminišem štetočine ili saveznice...
Isto ću da uradim sa liskama paradajza na kojima sam
danas našla vaškice, kao i sa peršunom na kome sam juče našla ali samo malo vaškica
(ono prskanje koprivom dalo je boljitka)...
Da probam i taj biodinamčki trik ili magiju – možda
uspe...
Ostavljeno u zamrzivač prvih ubranih, a 21 liska
mladog zelenog kupusa (ranog ditmar). I neke liske napadaju gusenice, ali i neki
list kupusa moraju i one dobiti, kao svoj neki očekivani udeo, da ne bude veće
štete, a ostaće i meni...
To je sudibna nezagađenog prostora, te mora da se
sve deli sa drugim bićima…
Onda očistim jedan od ulaznih setvenih boksova i
počupam svu jesenju setvu tršavog peršuna, koji nešto slabije raste, a imao je i
vaškice, pa tu planiram koji struk patlidžana da ukrcam ili nakrcam...
Iz tog boksa počupala sam i svu majsku salatu i tako
je osvanuo dobar prostor za patlidžan...
Od danas mogu da uživam, valjda nisam samo tako
rekla, već tako i zaista konačno postane, jer samo još malo praziluka, celera i patlidžana
da kupim i zasadim, a sve drugo danas je završeno i vieš nema ni onih naših
žardinjera sa rasadom, nema zalivanja čašica, jer prošlo je vreme naše rasade…
Sada brojim dane do prvih pobedničkih i trijumfalnih
plodova, da padnem od sreće na pod, kad uberem svoj prvi plod...
I sada samo pratim kako se ponašaju moji saveznici i
uljezi, i neke druge pojavnosti u bujnom eko sistemu...
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар