Prvih sedam dana, a između svoje 4 i 5 nedelje, ćurani
su dobijali svoj zeleniš, tačnije blitvu iz “Hirošime”, ali svaki drugi dan, jer
su načinjali zelenilo tek sporadično i pomalo...
Ali, nakon isteka tih prvih 7 dana, peta nedelja u
kojoj su čak vidno jako porasli, a meni se bez trunke preterivanja samo čini da
su već duplo veći, nego što su doneti 26 aprila 2024…
I počeli su dakle jesti svoju dozu zeleniša, čak dnevno,
a istu onu količinu sa kojom je isprva započeto na svaki drugi dan. I sada nema
dileme – oni su konačno naviknuti na blitvu, na zelenilo, na zeleniš i jedu
dobro svaki dan, uz granule dvojku i pšenicu, dok za nekoliko nedelja ne uvedem
i po koje zrno kukuruza…
Ćurani su napunili 5 nedelja, a tovni pilići već
imaju 3pune nedelje, a prešli su na koncentrat mlevnu dvojku uz dodavanje zrna
pšenice...
Tog 27 aprila 2024 pripremala se sarmica od zelenih liski
(zadnja kesa ostavljena u zamrzivač iz zamrzivača, jer stižu i nove liske,
taman imamo pokriće za čitavu godinu dana), a pošto je malo zafalilo liski,
ostalo kaše, nabrane su i prve liske raštana, tačnije tek prve 4 liske, one najveće...
Šeboja više nema, ali zato dvorištem uz majske ruže
lepotom dominiraju turski karanfili u svim mogućim bojama i nijansama...
Pravilo se dosta toga, jer čovek je možda življi i
aktivniji kad zaćuti, kad umre, kad više ni o čemu ne mora da kaže, da ispriča,
da opiše ili da opeva, i tulumbe i sultanova sarma, kuglice od ostataka,
princes krofne, i keksići...
Dana 28 aprila 2024 na Cveti u dan nedeljni odmor i
izlet i malo fotografskog sakupljanja materijala za putopis, koji ipak nastati neće,
jer nekad je sve mnogo jače kad zaćuti, kad ništa ne kaže, a mnogo baš toga
dana doživi, jer neko je čudno vreme muka, i tišina, te nije ni za nemušte reči,
kao ni za opise, ni putopise, itd...
Dana 29 aprila 2024 nabrano je još bukovača, a ovoga
jutra ravno 200 g…
Toga istog dana zasađene su još 3 čašice nekog novog
cveća, čije ime ne znamo, ali mu se jako divimo i volimo ga...
Salata uveliko stigla, i sve prestigla, a stigla na veliko
branje i izraste za noć čudom svoje magije nicanja, a slično bukovačama tako da
je mnogo pre Vaskrsa 2024 ima u nikad većim količinama. A svaka zasađena čašica
samo buja i bokori se u nedogled, umnožava se, duplira, te već neke salate
čupam cele sa korenom da malo razredim taj nikad lepši prostor unutar ”Hirošime”
koja živi, diše i blista tako uredna i čista...
Dana 30 aprila 2024 pojavio se već prvi cvet plavog
maka i to one zajednice grodih samoniklica u cvetnoj liniji spoljašnjeg vrta...
Pored salate u “Hirošimi” beru se i liske rukole,
luk svih sorti, itd...
Pojaviše se i prvi cvetovi perunika...
Vreme za prvomajski uranak i roštilj, da polje malo
zamiriše i na neke drugačije melodije, note, itd…
Dan 1 maj 2024, a u fokusu novi cvetovi plavog maka,
a svelepota koja traje samo nekoliko dana i onda sve nestane i svene, opadne...
Toga dana, a prvog maja 2024 posejale smo, tj.
presejale one 4 kesice zelene boranije čučavice, ali dok smo sejale nigde nismo
našle tragove zrna prethodno zasejane boranije čučavice, a išle smo po istom tragu.
I samo jedna biljka je nikla i prosto je nelogično i nemoguće da su nam ptice nebeske
možda sve kljunovima povadile i pozobale, ako jesu, u šta veliko sumnjam, nije
mi krivo i nije mi žao. Ali, ima vazda neko ometanje, smetanje, ili neko grozno
čudo nenicanja i podbacivanja...
Onda su moje biljke i moje čašice rasade otišle na
poklon, čak 3 kutije, jer ja ionako više nemam prostora unutar ”Hirošime”…
Ostalo je još samo da čeri stasava u žardinjeri (i
tome moram naći mesto), i oko 6 čašica krastavaca, a čim naiđe prvi maj vreme
rasade dakle prolazi i treba da prođe, te šta je posađeno o proleću 2024 to je
što je, te nema još mnogo napora ni ulaganja ni u čemu, pa ni u svemu…
U “Hirošimi” dakle mnogo novih prijatnih iznenađenja,
kao i u avliji, i već se pojavio prvi zaštitnički cvet kadifice samoniklice...
I ne samo to - u “Hirošimi” je sve više cvetova
paradajza, kao i čerija, ali i paprika, pošto sve ide samo svojim prirodnim, a
nikad nadprirodnim tokom...
Prvoga maja 2024 ima kiše, ne jake, ali jako
potrebite kiše, ali i zalivanja ručno kanticama ima i malo je unutar “Hirošime”...
Zalivanje...
Zatim kiša...
Posadile smo par
čašica našeg čerija u prvoj liniji krastavišta...
Zakidanje zaperaka na
paradajzu i čeriju...
U zoni čerija
posadila sam tri veća zaperaka paradajza, i svaki put kad mi oku promakne neki
veći zaperak, pokušavam da ga zasadim direktno, te zalivam, te da vidimo hoće
li biti primljen i prilagođen tlu u koji ga možda suludo teram da poživi...
Dana 2 maja 2024, a pre kiše nastadoše jedne fotografije,
a nakon ili posle kiše opet neke druge i drugačije, one više tužne i uplakane...
Cvetovi plavog maka umiveni kišom, lepši od bisera,
ali ipak samo kristalno čiste suze...
Iz žardinjere
sam načupala čerija i zasadila još 12 kućica, a tamo na ulazu gde je rasla
rasada ranog kupusa ditmar, i nešto preostalih liski još raste...
Očišćen je sav preostali luk srebrenjak i na tom mestu
zasađena je još jedna novo oslobođena parcela pod ranim kupusom ditmar, ali iz
naše jako uspešne rasade…
Ovih nekoliko dana, a biće 7 dana, nisam čak ništa
pročitala (treba i takve teškoće sam sebi nabaciti na već one postojeće večite uroke ili ko zna
čija prokletstva), a stala sam na nekih sto prvih strana, onog jednog dnevnika
ratničkog i čekam sutra veliko vaskršnje jutro da nastavim tamo gde sam zastala
ili prestala…
Ošišana je makazama i prva izrasla mirođija i
ostavljene prve savijene lulice, ako potera šišaćemo, ako ne dovoljno već ima
za sve skuvane partije graška...
Toga istog dana primećen je i prvi cvet procvetalog
belog božura, dakle maj je ipak mesec prvih cvetova, a biće i najlepših
cvetova…
Onda neka jun, ako neće čak i maj da bude i mesec
prvih vidno ubranih plodova…
Tu su primećeni u blizini čak i prvi cvetovi jasmina...
Divim se ljubičastim cvetovima žalfije...
Takođe tu je prvi cvet kupine, dok pronalazim iza
cveta da su neke kupine već otrebile svoj plod, svoje plodove, dakle i to nikad
ranije...
Sve nikad ranije ili se samo čovek vara, ili
zaboravlja…
Bumbari obožavaju
cvetove gavezi...
Dana 3 maja 2024 cvetova plavog maka one zajednice samoniklica
ima još više, čak najviše. I tako je uhvaćen tek prvi bumbar, posetilac iz neke
višnje sfere, a odmah za njim i prva pčela. A danima sam vrebala da li će biti
insekata…
Ali, i njima je trebalo mnogo da otkriju ovu lepotu
nektara, polena, sokova, aroma, ukusa, jer ih je ometala i kiša, i hladnoća, i
vetar, i oblačnost, i zima, i jeza, i ko zna šta sve ne...
Kupovna 3 krastavca u “Hirošimi” žute se od cvetova
i već vidno izbacila prve cvetove, a uskoro
će biti prvih plodova, mada sitni mali plodovi se već danas naziru, ima ih…
No, i oni moji skoro svi krastavci samo što nisu vidno
procvetali i već imaju prve sitne plodve, i to pre cveta, a primetime sve danas
4 maja 2024 dok sam ih uvezivala, privezivala, da ne klonu, da se usprave i
krenu ka svom vinuću, cilju, vrhu, jer su konačno toliko izrasli, stasali, da
ih samo malo treba usmeriti ka svojim kočićima, a nikad ka nekom promašenom
cilju...
Nakon kiše, očitavam sve te suze, samo suze na
laticama cvetova, kao i neopisivu tugu...
U farbanju vaskršnjih jaja više nemam učešća, ne
uzima ga, jer tako se lepo osećam i bez svega toga, a osećam, došlo je do
zasićenja, a taj praznik kao i sav taj prateći folklor u meni više ne budi apsolutno
ništa, osim nepodnošljive tuge, crnila, užasa i bola. Meni je svaki dan praznik,
ako tako poželim, čak i kad radim, posebno kad radim i nešto sadim, ili stvorim,
čak ako bi to bila i vaskršnja izmišljena torta ili ćureće špikovano pečenje sa
belim lukom i majčinom dušicom...
I tek od 3 maja 2024 moji ćurani su počeli da onako svojski
ili kako treba jedu sav ubačeni im zeleniš u boks, tačnije svu hirošimsku
blitvu...
Dana 4 maja 2024, kada se trebalo vratiti opet stvaranju
samo svojih zapisa i opisa iz “Hirošime”, o oživljavanju i preživljavanju, a
neću reći vaskrsavanju iz mrtvila, čak neću reći ni ustajanju iz pepela, jer
vatre nema, jer ničeg više nema, iako je moglo da se to više nikad i ne
nastavi, a ne bi bila katasrofa, kao katastrofe neke druge i dublje i druge,
itd...
To jutro 4 maja 2024 prvo sam ugledala predivan cvet,
ogroman žuti cvet tikivce, otvoren kao mozak koji čita, a one dobijene tikvice na
poklon, ali ne samo cvet, već i prvi plod koji bi kroz nekoliko dana već mogao
da se ubere ako sve bude kako treba, ako zli usudi, uroc ili proroštva, ne
umešaju svoje prste, pa mi plodovi stanu truliti i propadati, nestajati...
Iz malog limenog plavog boksića počupala sam 4
drvceta što znači da samo 4 kućice nisu iznikle tikvica. Ali, ako se posmatra svih
ovih 7 dana unazad izraslih budućih bundeva i tikvica ima dovoljno da samo to
opstane i donese bar po 5 plodova po vreži, ja ću imati opet tovar bundeva, kao
bar dva puta do sada u ovih 5 prohujalih setvenih sezona...
Svako jutro očima kupim i upijam prvu jutarnju rosu
ili ponoćnu kišu ili samo suze sa svih mojih predivnih cvetova i svetova...
Jutros nikad više insekata u obletu i naletu oko samo
jednog cveta zajednice samonikle plavog maka. I medonosna pčela i pčela crna
krupna drvarica, i bumbar, a sve troje obleću i sitniji i oni krupniji, svi u
jednom malom krhkom prostoru bez da su se pobili ili svadili...
Jednu kantu travki i grančica što smetaju nečem
drugom sitnijem ispod njih sam nasekla, sasekla, te bacila na compost, malo da
se naradi čovek, jer idu dani nerada, sve do srede, a treba jakih nerava, a to je
tako daleko baš...
I danas su sve moje ruže pune prve jutanje rose i ponoćne
kiše, a dakle samo kosmičkih suza i ništa više...
Trešnje stižu, ali treba sunca da bude sve slađe i
da manje bude trulih, opalih, ali ih ima i takvih, mada moram da ih čuvam, da
bdijem, stražarim, večito čovek u svom mora da čuva samo svoje trudove i radove,
bolove, i muke, kao i svoje bolove i svoje suze, jer uvek spolja vrebaju otimači,
huligani, uništitelji nečeg tvoga, itd...
Konačno moj prvi vidni saveznik danas u “Hirošimi”,
nepljašljiv gušter, dozvoljava mi tek danas dok se sunča na suncu da ga iz
najbliže moguće blizine i posmatram i fotografišem, da mu malo zavirim u sve
prirodne pojavnosti i oblike i šare i gestikulacije. I na kraju odlazi u moj visoki
peršun, kao u šumu, da se tamo skrije ili tamo poživi...
Danas je nabrano oko 20 liski raštana, već druga
berba, ali prva velika i ozbiljna, jer ima li išta lepše nego ručati sutra sarmice
od raštana i čašu kiselog mleka...
Uvezale smo po drugi put paradajz i krastavce, i
zalile, te pokidale zaperke, i opet malo poradile sve što je trebalo...
Jedan smeđi, a jako krupan pauk sav napumpan ili
naduven na jednom kanapu iznad mojih krastavaca visi, razapeo malu mrežu…
I primetime po neki listak krastavca napale i skorvčile
crne lisne vaške, ali nije to ništa, idemo dalje…
A takođe, kad sam ošišala prve dve donje grane na čeriju
i paradajzu već nađem zelene vaškice i sve bacim na kompost. No, to ništa nije
ugrožavajuće, sputavajuće, jer moj čudo paradajz izgleda nikad bolje, kao uostalo
i sve unutar i naokolo “Hirošime”. Dakle, nikad nije bilo bolje, pa opet iz
nekih razloga ne mogu da se radujem uopšte. A možda će radost doći sa velikim
zakašnjenjem svojim...
Ne mogu da se radujem, jer u meni živi neki večiti
veliki petak. I ne samo veliki večiti petak, to je pre nepregledno prostranstvo
najdublje pustoši i mrtvila, svega što nije moralo da užasno biva, a bivalo i udaralo
te jeste…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар