Taman su pristigle ponovo liske raštana, u pravo vreme,
kad poželim ponovo sarmicu za ručak sutra…
I ja sam jutros prvo sve velike liske isekla, a
čuvam ih do sutra u frižideru, a sutra ponovo kuvam od raštana svoju omiljenu sarmicu...
Ove sezone još nijednom nisam kuvala sarmicu od
ranog kupsa, jer nos-stop stižu mi liske raštana (a šta bih imala da su sve one
čašice raštana ubusile, kad imam ovoliko od onako malo uspelih čašica), a one
se uvek lepše kao sarmica, oduvek subile, ali liske kupusa iz zamrzivača dobro
će doći idućeg proleća kad nestane svog zelenila…
Onda sam načupala i definitivno iščupala svu preostalu
crvenu salatu i odnela ćuranima, a nešto i kokama nosiljama, i na krjau nešto je
otišlo i nama danas za ručak, za salatu...
Crvene salate dakle više nema u “Hirošimi”. Počupana
je sva crvena salata koja je rasla iza prve linije krastavac i okolo raštana, kao
i između peršuna prolećnog i raštana...
Kao i juče, a na samom ulazu u “Hirošimu” ili u plavoj
paletici zuje pčele, navalile na cvetove plavog maka i tamo izvode prave akrobacije,
ili pre rečeno one tamo jako mnogo rone...
Mama potom obere jutarnje maline...
A ja odberem prvu tikvicu (ona što je dobijena na
poklon), da bi je danas potrošila u izmišljenim špagetama i da bih napravila preukusan
ručak...
Za ručak u “Hirošimi” još berem sveže začine: celer
lišćar, bosiljak balzamiko i majčinu dušicu...
Kada sam ustala sačekalo me u zoni komposta mnogo isečenih
grana onih koje su smetale od jednog drenjka, a to sam sve isekla posle prve
užine...
To sam zajedno sa majkom najpre sve iseckala i selektovala,
ali nisam ni slutila da ću još u 2-3 navrata sve do 19 sati ili skoro čitav dan
krčiti i selektovati mnoge grane (kao jednu malu šumu), ali i da ću izgubiti dve
letnje jabuke, koje su inače ove godine jako slabo rodile...
Pre seckanja grana imala sam divnu priču sa mačićima
i njhovom brižnom mamom...
Posle prvog sređivanja granja, sela sam u drvaru da predahnem
uz crni cejlonski čaj, a onda čula u živoj ogradi mjaukanje, ne sluteći da se
tu krila jedna brižna mama mačka i njena dva mačeta, koja su se omacila pre oko
mesec dana...
Oni su ostali u živoj ogradi da se u brlogu igraju,
da skaču, a ona ih je dozivala da krenu za njom, da je slede, a trebala je da
ih prevede preko moje avlije…
Bila je odvažna i prilazila je svima, bacili smo joj
hleba, misleći da je gladna, a onda kad smo shvatili šta ona sve vreme
pokušava, pokušali smo da izmamimo vabljenjem “mac, mac” ona njena dva neposlušna mačeta, da je konačno
slede...
I zaista povede ih preko avlije, iza moje drvare, a onda
jedno mače zaostade te se zagubi oko naše marele, i poče da se zavlači po travi,
te ode u neki tuđi krš i brlog…
U tom nesnalaženju počelo je mače da trči samo posvuda
i tako su nastale ove njegove lepe fotografije, na kojima se vidi kako ima
prekrasne oči, i lud je svako ko pomisli da ga je majka mačka napustila ili zaboravila
ili ostavila…
Ona je prvo kući preko ulice bezbedno prevela, i odvela
ono poslušnije mače, a onda…
Onda se majka mačka vratila po svoje zagubljeno malo
mače, i ponovo ga povela kući, na sigurno, i tada shvatim, da je ovo predivna i
premudra životinja, samohrana majka, jer ne zaboravlja nikad svoje mačiće, ali
baš nikad…
Neke majke i žene trebale bi da se zastide, zar ne…
Ova mačka održala im je danas dobru moralnu i poučnu
lekciju o brižnosti…
I dok se brinem kako da ga domamim iz tuđeg brloga, strah me da ga nešto tamo ne
povredi, i kako da mu dozovem majku da ga za sobom ponovo povede, primetime da
su mi već ucvetala prva dva ljiljana danas...
Onda primetim da se majka vraća po svoje malo izgubljeno
mače…
Posle ručka primećeno je da je letnja jabuka
petrovača završila svoj životni vek, te je posečna načisto, a od njenih panjeva
ubrzo nastaju dva mesta za dve saksije u
koje odmah zasadih čuvarkuću...
Kada smo to raskrčili i sve selektovali, onda smo
primetili da su još dva stabla druge letnje jabuke, one ukraj česme takođe suvi
i da završavaju svoj vek, te je i to posečno…
I onda opet nova selekcija, novo čišćenje,
raščišćavanje, a na kraju svih poslova postavljene su još dve saksije, koje su
za sada nezasejane, ali pune šumske zemlje, u koje nameravam da zasadim
petuniije (ako uspe rasada koja raste u “Hirošimi”)...
U suton u “Hirošimi” ošišala sam dosta lišća na paradajzu,
prepunu kofu…
I već je sve progledalo i već se bolje nazire sav budući,
a potencijalni paradajz i jedva čekam prvi zreli plod paradajza...
Malo sam ošišala pored staze i liske krastavaca one
koje mi smetaju...
Malo sam zalila šta je trebalo...
Odsečeno lišće krastavaca bacila sam večeras i kokama
nosiljama i ćuranima, da do ujutru istestiram ko ih više voli, te ću tome i
davati i to zdravo zelenilo...
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар