Prvo je jutros nabrano dosta liski raštana, i
skuvala se za ručak najdivnija sarmica...
Onda je nabrano u “Hirošimi” i jedan dobar svežanj mladih
liski ranog kupusa ditmar koje su ostavljene u zamrzivač, a malo preko 20-ak liski…
Vredni mravi sakupljaju čak i danas, a na vreme,
svoje zalihe hrane, sve do idućeg proleća 2025…
Moji krastavci, ona moja prva setva, moja uspela rasada, onih 51 komada čašica, puni žutih cvetova i puni plodova i sve više i bliže dostižu ona 3 kupovna. I neće biti razlike, ili pak hoće, istraživaćemo sa najvećim apetitom…
Onda sam napolju brala svoje cveće i napravila dve
nove ikebane ili dva nova cvetna aranžmana...
Prvo sam nabrala buket belih mirisavih božura koje
sam udružila sa ljubičastim perunikama, i obavila sve zelenim liskama...
Spektar boja, da oživim čakre…
U drugu manju vazicu (vazice su inače moje kreacije
sa obaveznim crvenim trakama ili crvenim mašnama, a protiv uroka) stavila sam samo
majske divne ruže...
Dok režem ruže, zakidam one precvetale i opale, primetim
okom sokolovim kako jedan mali skakavac čući skrit u središtu ili smaoj srži jedne
patuljaste bele ruže i tamo loše kamufliran pije sokove i nektar, a ne gricka
lišće. Zbunjenost prirode ili pak nešto sasvim drugo…
Ali, onda jedan drugi prizor, manje lep i fatalan. Zla
kob udara mučki na ono najvrednije na celom svetu, na marljivu pčelu...
Na roze ruži
primetim jedan stravičan, dramatičan događaj, i gle zla, jedna lepa krupna medonosna
pčela ubijena, mrtva, sasušena, beživotna, a paralisana otrovom belog pauka,
koji se pomera, i ovu pčelu ubijenu polagano podiže uvis, te proždire ili otrovima
svojim i dalje balzamuje…
Volim pauka u “Hirošimi” ugledati, i tamo mu sve opraštam,
osim da mi takne pčelu. Ali, kad uživo gledam smrt tuđu, ili kako pauk danas
proždire i razara pčelu to nikad ne opraštam niti zaboravljam…
Belog pauka sa roze jarkom šarom po leđima ili
trbuhu, ne znam, kad je i on sam izokrenut nekako, koja verovatno opominje na
jačinu njegovog otrova, još nisam u svom rajskom vrtu srela. Beli pauk ubica sa
roze štraftom podseća na neku otrovnicu guju, na zlo, koje atakuje na medonosne
vredne pčele zar ne…
Pauk mi ovaj liči na belu kobru, a čak takve šare
vidim mu svuda u otisku prirode njegove čiste ili nečiste kad nečije živote
odnosi i preseca...
Onda mi danas
kod sedim pod najmudrijim korenom svete trešnje i rešavam ukrštene reči, pažnju
odvuče gore ka nebu, a nekakvo lupkanje i kljucanje na mojoj terasi…
I gle, u moje dve viseće žardinjere sa patuljastim
ružama uselili se siroti dživdžani, njih 4 ili 5, a tamo isčeprkali su zemlju i
došli kljunovima i nožicama svojim sve do korena malih ruža. A onda su odleteli,
a samo je jedan odvažan dživdžan, možda baš kao ja, ostao sam da smotri, da
osluškuje najdublje glasove unutrašnjeg zdravog razuma…
I ispela sam se i crevom sve zalila i vodom oprala
(suncokreti sveli i posušli se, klonuli, a kriva sam jer nemam snage, vremena,
da trčim i raspinjem se gore-dole, tamo-vamo, levo-desno, i zalivam tolike
saksije, ali nisam kirva, jer će moji suncokreti oživeti već sutra), a tragove izbačene
zemlje, tragove njihovog znatiželjnog
čeprkanja, jer mora da su potražili skriveni kamen mudrosti, u mojoj
visećoj žardinjeri. I oprostila sam im sve ove nestašluke, a onda su opet dotrčali
u te slivane male barice da se okrepe, osveže i okupaju siroti dživdžani...
Taj mali siroti dživdžan to je moja duša, to sam ja...
Onda još zanimljiviji nastavak moje današnje priče.
U moje dve ikebana cvetne, opojne, aromatične, ili u moja tek dva napravljena
nova sveža buketa doleti najpre medonosna mudra pčela, i napi se na belim laticma
majske ruže nektara...
I sve danas što mi tu doleće okreće mi leđa ili s
etu želi skariti ili zariva svoju mudru glavu u dubine, u tajne, u daljine, u širine,
u visine. I neću da pomislim da je sve to pokunjeno i uništeno, uplašeno,
progonjeno....
Onda je na iste te bukete doleteo jako krupan i
bučan bumbar. Svi ti insekti i ptice danas izvode svoj ples ili ritualnu predstavu
samo za mene i daju mi neku veliku poruku i pouku, kosmičke znake, predznake, podznake, a ja ću
da razmišljam, dumam, a tako mnogo sve dok dišem i živim, neću čak ni da spavam
kao mnogi akoluti, i hoću samo da se svemu tome divim…
A možda su oni progonjeni ili odbačeni od horror sveta,
možda su kosmičke senke, slatki sitni zombiji, kao i ja, negde nepostojeći,
izbrisani, precrtani, pa došli da se skriju ispod belog božura kao ovaj bumbar
na slici...
Onda mi zle sile i još opakije sve te tete i žene,
ujne, snaje, strine, nikad nisu mogle uzeti
sve, ili na mrtve čvorove zavezati baš sve, posebno ne veštinu mog kuvanja i
umeća nekog drugog, kao recimo vođenja domaćinstva, održavanje higijene,
vođenje kokošinjca i negovanje povrtne baštice, podizanje plastenika, dakle
nečeg trećeg, pedesetog, te sam danas imala volje i snage ali zbog onog velikog
rumenog svetog slova sutra, koji sve zlo od mene satire, raspršuje, poništava,
tera, zauvek proklinje, a snage da izimšljam, mutim, kuvam, savijam, mesim, šta
mi god padne na moj izmajmunisani um...
Prvo mi pade da izmislim jednu tortu za sutra
prazničnu, radosnu, za dan velikih obistinjenja i čuda, dan u koji sama osveštala
moju palatu, moju kuću (treba li mi jača amajlija i zaštita do onoga što se zove
sveto sutra), moj prag i moj dom…
Recept o mojoj izmišlejnoj torti tek sutra, kad načnem
sve te radosti svoje i blagoslove opet i opet...
Ostalo je nešto rolata, od te jedne izmišljene nove
torte...
Onda sam napravila nešto novo,a jedan delicates, a po receptu Džejmija Olivera
jedne neobično predivne tortilje, a recept već usledio...
Kuvala sam i lekoviti potaž od mojih tikvica sa dosta
lišća celera...
Danas mi je bio jako divan i kreativan dan, u kome sam
ispunila sve ukrštene reči, te rešila mnoge enigme…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар