11 MART 2024…

 

Dan novih, a opet povećih ulaganja u prolećnu šestu setvenu sezonu, dakle kupovina sitnog repromaterijala, nabavka kesica semena, voćnih sadnica, cveća, ruža, itd…

Jutro dakle vetrovito, prohladno, a osetilo se da će popodne doneti nikad veću ovogodišnju dobru kišu. Srećom vreme bi naklonjeno jutarnjim pešacima, a posle kad su se domogli svoje divne “Hirošime” martovski blagi potop im nije mogao ništa…

Nabavljen kalem konca za vezivanje, tanji od 345 dinara, zatim kesice semena u rasponu od 50 i 60, pa sve do 95 dinara. Za 8 kesica potrošeno 400 dinara: rukola, krastavac Eva, krastavac dugi zeleni, jer krastavca Darine nema u prodaji nigde danas, a kažu nema ni u nabavci (jutros je luk čak 380, tamo gde je prošli put bio sitan, a po 330, i nikad krupniji, dakle luka ima, samo su neki hteli da utrpaju svoju možda bajatu robu, te smisle kako luka neće biti; kako je nas poljoprivrednike lako preveslati preko vode), a neki kažu biće krastavca Darine. Bilo ga, ne bilo, nama više ne trebaju nikkave kesice do jeseni, pod uslovom da sve do  sada baš uspe...

 Zato izaberem krastavac Eva danas, da bude nešto novo, a što do sada nismo sejele. I kupim još dve kesice omiljene muskatne bundeve, a nikad ne znam zašto piše na kesici tikivice. Kesice su te po 60 dinara svaka. Ali, tragajući za zelenom tikvicom i onom prošaranom, a šatiranom, platim za dve kesice 60 i  95 dinara...  Dokupim  i još jednu kesicu beogradske tikvice od 50 dinara. Zatim kupim i salatu marulu po 50 dinara kesica te zasejem, je danas celu, ali imam utisak da je ta kesica semenki počela da se crva, ili kako se kaže užižljava, jer u njoj ima neke paučine. To nisam videla nikad u kesicama kupljenih semena…

Da mi na jesen ne bi nudili za zimu prolećne vrste salate, ja već sada u martu mislim na jesenju setvu te kupim da imam u zalihama bar 3 kesice Nansen salate. Druge zimi salate neće moći da gruvaju kao ova Nansen. A svaka kesica klasika, a po 50 dinara...

Već 4 godine od kako gajim žbun crne ribizle, a uporedo tragam za žbunom i crvene. I nađem crvenu ribizlu konačno, i danas zasadim pe ceni od 250 dinara. Jeftinije  nego na pijaci, a ima i sertifikat. Neko mi je godinama obećavao doneti mnogo crvene ribizle, i ništa od prazne priče. Ko ume da kupi, taj i ima…

Mama i ja svaki svoj osmi mart, a malo sa zakašnjenjem, same sebi kupimo divne ruže i neko cveće, te zasadimo koji dan nakon prohujalog praznika. Naše praznike ovekovečimo opipljivo u dugotrajnu lepotu. I tako kupimo sebi 3 ruže po 200 dinara svaka, od toga 2 čajevke i jedna  polijanta, koja je nešto niža ili srednjeg rasta...

Onda nabasamo na gladiole, čitavo jutro nepuna dva sata lutamo i ne slutimo kako ćemo posle imati divan dan prepun sadnje. I kupimo 9 lukovica te zasadimo sve danas, a pre obilate kiše. I ruže i gladiole. Svaka gladiola u drugačijom boji, te jedva čekamo leto da nam izgruvaju  gladiole. Obeleženo drvcima gde smo zasejale lukovice, i sada čekamo da se pojavi sva ta naša lepota…

Tamo gde je jednom rasla na čošku povrtnog vrta borovnica koja nije htela da buja, ni da mrdne, već je sva propala i osušila se, došla je ova divna crvena ribizla...

Obe potkovice sreće očistila sam antirostom (boca 190 dinara). Čekam lepše vreme da načnem farbu i ofarbam uz klupe i potkovice duple sreće...

Mladina je nastal dakle juče, tako da danas slobodno može da se seje, ali samo zeleno lišće peršun lišćar, mirođija, i krastavac koji je izuzetak od svih pravila u setvi…

Prvo sam posejala dve organske sorte salate endeviju i crvenu koje do sada nisam uzgajala, a za njom i salatu marulu. Ona prva setva salate od 22 februara nije uspela, ama ni jedna jedina čašica od ukupno 3 gajbice. I videćemo šta li će ova druga današnja setva doneti. Ja očekujem bujnost i iznicanje, dakle salate kao kiše. Očekujem nicanje. Uskoro ću ostati bez salate i ove godine ću opet kasniti (ja uvek kasnim skoro u svemu, a onda svo svoje kašnjenje jednom prestignem, i nadmašim, samo ne znam kad), ali najlon je ove godine bio prioritet...

Dogodine ću biti mudrija i imati salate mnogo više, da ne presuši na mom astalu nikad...

U “Hirošimi” živi i jedna mala saksija čuvarkuće, moja rasad od prošle godine, otpala sa drvene posečne dunje skulpture…

Zasejane su 2 kesice mirođije i 2 kesice peršuna lišćara. Iako na kesici piše da se mirođija seje tek u aprilu, možda misle napolju, na otvorenom, ja ove godine kažem,  može i u martu ukraj najlona, u plasteniku, jer neće ništa da fali, a kad uhvate majske vrućine našišam makazama manje aromatičnih začina, jer se nekako sve brzo zasuši i još brže prođe...

I treba eksperimentisati, nema pravila, i svaki put ono što ne uspe da nikne, presejaću iznova…

Sa bosiljkom balzamiko čekam bar još mesec dana, pošto on čeka neko toplije vreme, nekako je na sve preosetljiv…

Peršun iz jesenje setve i spanać i blitva, mašala, opet su stigli na branje i šišanje, ili zakidanje rukama, te sutra treba ubirati i pakovati svoje zdrave plodove...

Peršun je zasejan u prvo, a ono jedno desno  polje, gde je rastao luk srebrenjak, onaj prvi boks, ona sitnilež...

I dok smo sejale u “Hirošimi” napolju pravi mali potop, te sitne poplavice po avliji, ali nama unutar “Hirošime”  sve bezbedno, pitomo, fino, suvo i predivno, a takva kišna arija bila je pravo uživanje i kosmička muzika glasna, glavna...

Ja kažem mami, da će biti i biće naših krastavaca kao kiše ove godine 2024...

Ukinemo  toplu leju, leskove grane isečemo na kočiće, i sve počupamo, sve što se neki dan gradilo, jer ne volim tu estetsku gužvu u savršenoj “Hirošimi”. I tako napunim sudove balegom konjskom, da podignem krastavce bar malo, i zasejem 5 vrsta i 5 kesica, a onda ih ušuškam najlonom (isečem najlon na manje komade, da bude lakše pri manipulisanju, otkrivanja i pokrivanja). Topla leja ima smisla samo napolju. I ostala je ona mala lejica…

Sve na 15-18 stepeni danas, a setva po pljusku, a pre pljuska i do 25 i 28 stepeni u plusu. Neću otkrivati krastavce, sve dok ne otopli. I uspeću opet, što da ne. Jer, moram. Ali, i da ne uspem nije neka šteta samo 5 kesica ili 250 dinara. No, to se ne zna. I šta ako uspem, pa svega bude kao kiše metaforično...

Krastavce sam sejala u svaku čašicu po 3 semenke, tako se seje i u kućice, piše na kesici, ali neke su prepolovljene, slomljene, te možda su ćorak, jalove...

Moj rasadnik danas izgleda masivno, a prelepo, biće prva slatka gužva od čašica i gajbica, i ja neću da se strašim hladnoće i pada T preko noći. Prosto od svega će biti ne nešto, nego posve dovoljno, sve potaman...

Ako se želi imati sve na vreme, onda je mart taj krajni rok da se sve počne podizati svoje iz nule ili od nule, iz ničega, iz haosa, do svelepote…

Kišnicom  zaliven grašak i lukovi, ručno kanticama, da bude veći gušt i šetnja. Današnje zalivanje bilo je blagodatno, dakle pravi mali poklon s visine. Ima i zaliha u kačicama, a ima mesta i za nove prilive kišnice…

Samo da se ja pitam, meni i biljkama i svemu sada treba mnogo sunca, da sve ovo isuši, da ne istruli…

Moja zasejana cvetna paleta je danas kao mala Nojeva barka, jer sam je dobro ogradila drvenim daščicama, pa je preživela neoštećena svaki potop, a izgleda jedina...

Nikad moj lepši dan u “Hirošimi” još nisam imala, a možda uopšte, dakle već dugo lepši dan nisam imala...

Moji krastavci, ima da ih bude kao kiše, nema sumnje, a nikad više - moja današnja mantra...

Čitav dan se divim, te ne znam šta mi je sve lepše ili lakše...

Moj kupus Ditmar gruva...

Dok sve čuči zatvoreno u kesici, ja ništa do toga nemam, a kad načnem kesicu i sve pobacam, ja imam nečemu da se divim i nadam…

Raštan, i nije mnogo nikao, ali biće ga bar nešto...

Moj šeboj, kao što slika kaže, a ne laže - nicanje ne 100% već 1000%., a moje sitno seme...

Moje kadifice pobacane u dnu “Hirošime” već bujaju, a bačene bez zatrpavanja, i to je slično kao što je onaj divni Japanac Masanobu Fukoaka radio sa svojim blatnjavim kuglicama, kad sve smeša i pobaca, pa gruva i niče. I ja jednom nameravam da tako eksperimentišem, ali za sada ćutim, bolje je…

Kruška nije prestigla trešnju, iako to potajno možda želi, ali će za njom da otvori svoj prvi cvet, možda već sutra...

Prvi cvetovi pripali su danas trešnji, ali sam u najtamnije vreme, posle potopa, tek dobila slobodnu priliku da ih uslikam...

Jedva čekam sunce i prvi lov na svoje behare. Kako sve rano ide izgleda da će majska trešnja da se bere koncem aprila…

Tri 3 voćke sa sertifikatom, sutra ću da zasadim, a svaka po 300 dinara, i to je 900 dinara, a kupila sam ih tek uveče, inače sam mogla i danas da ih zasadim, ali te stabljike nisam mogla peške da nosim. Treba imati neko zanimanje i sutra, makar opet pljuštalo…

Kupljena je žuta  kruška malo poznija, kajsija mađarska najbolja i šljiva čačanska rodna. Ovo ispade čak i moja nova poezija. I sutra sečem jednu staru jabuku (onu žutu flekavu od koje sam prethodnih godina cedila mngo divnog svežeg soka), moram delimično ručno, sve što mogu, jer neko ne stiže pola minuta da to odradi motorkom, jer u toj liniji podižem novi podmladak voća...

Šta ako mi sve kajsije uspeju, ala ću imati jednom kajsija kao kiše…

Kupljene su i dve kadice po 450 dinara, a to je 900 dinara, da u njih ušuškam za 15 dana pred Uštap, ostale čašice koje budem zasejala, a budući moj rasad čerija, paprika, patlidžana, prokelja, itd...

Kupila sam ipak zelenu mušemu za astal ispod trešnje, jer crvene nema, a i neću sve u crveno da ogreznem, pošto hoću nešto i lepše do crvene, a to je odmarajuće zeleno, u dosluhu sa ambijentom…

Danas  utrošeno 3940 dinara u poljoprivredu, a do sada sam uložila 34990 dinara bez rasade. Sa rasadom bogme ima da premašim 50 hiljada, ali ko zna kako ću da prođem dalje. Mogu malo više da maštam…

Danas  ne bih stigla da farbam klupe, samo se tako vremenski namestilo da to nije prioritet, ali i to ću ovih dana obaviti, čim bude lepše vreme. Važno jeste da imam farbu i novu mušemu. I sutra ima da se raditakođe, ali radi samo onaj ko sve svoje voli.  I danas je urađeno mnogo i sve fantastično, uz onaj gromoglasni pljusak...

I ne mora da se radi samo orno po suncu, jer je idealno raditi i po kiši kad ne kisne. Mada bilo je i sunca i kiše u isti čas, tj. tonje...

Da nije bilo pljuska i kiše danas bi jednu količinu preostalog komposta unele unutar “Hirošime”…

Pola džaka piljevine posula sam opet unutar “Hirošime”, a po centralnoj kružnoj stazici…

Kupila sam i dva para novih radničkih rukavica, jedne od 60, a jedne od 100 dinara. koje koliko radim jako brzo potrošim, te na sve treba dodati još 160 dinara. A te sitnice nekad preskoči, te ih ne ubeležim...

Ali ne kao u izreci, u ratara crne ruke, a bela pogača. U mene ratara kaljave rukavice, a pogača beskvasna i integralna, sirova...

Posle kiše potop je brzo nestao, a sve one bare moja divna zemlja je dobro propustila i upila, apsorbovala...

Sinoća sam pročitala u jednom dahu ne mnogo obimnu knjigu od malo preko 80 stranica, i započela drugu novu knjigu koju jutros nisam čitala, jer preskočila sam svoj obavezni jutarnji ritual, jer je trebalo ići u nabavku divnog cveća i kesica semena, a onda raditi, a onda opet nabavljati voćke, da bi i sutra imalo šta da se napravi još bolje...

Itd…