MUZILOVA “PRIČA ZA DECU”…

 

Jedne jeseni pošla su 3 lovca po imenu gospodin Pif, Paf i Puf, u lov na zeca. Kad su ga ugledali sva trojica zapucaše, a onda potrčaše da presude čiji je on plen. I pošto zecu nepomičnom priđoše jako blizu, nisu mogli da ustanove, procene, gde su mu odstrelne rane. I zbog svega toga nastade između ove trojice jako velika svađa, jer nije se dalo precizno utvrditi čiji je zec zapravo plen. Na opšte čuđenje mrtav zec ustade, te stade da im besedi ovako:

“Draga gospodo, kad već ne možete da se složite, biću tako slobodan da još poživim! Ja sam se, izgleda, srušio sam od straha”.

Zec nije prestajao da lovcima govori, a od histerije svoje, iskolačio je oči svoje, jer je doživeo šta znači kad te smrtonosno tane okrzne, i to ne jedno već 3 istovremeno. I onda je nastavio da im ovako besedi, a poput kakvog proroka:

“Mogu da vam proreknem kraj, draga gospodo… ako me ostavite u životu!”.

Svakom lovcu posebice kazaće zec kakav ga završetak sačekuje, a krenuo je ovako da im govori:

“Vas će, gospodine Pif, već za sedam godina i tri meseca pokositi smrt u vidu rogova jednog bika; gospodin Paf će, doduše, doživeti duboku starost, ali na kraju vidim nešto krajnje neprijatno, nešto što nije moguće tako lako kazati… A gospodin Puf će se zadaviti od koštice breskve, bar se to lepo vidi”.

Kad su sve ovo šokantno čuli lovci, pobeleše u licu kao kreč i svi mu rekoše isto: ”Lažljivče jedan, kako možeš da znaš ono što se još nije desilo!”.

Gospodin Pif zecu tada kaza: ”Bik koji za sedam godina treba da me probode rogovima… danas se još nije ni rodio; kako će on nekoga da probode, kad se možda uopšte neće ni roditi!?”.

 Gospodin Puf zecu reče: ”Dovoljno je samo da prestanem da jedem breskve i ti si se onda već prevario u računu!”.

Gospodin Paf kratko zecu veli: ”Živi bili pa videli!”.

Zec je svoj trojici lovaca kazao i sledeće: ”Gospoda mogu da misle šta hoće; ništa im to neće pomoći”.

Lovci su bili toliko podli, da su u sebi pomislili kako će zeca uhvatiti i izgaziti čizmama, na mrtvo će ga zgnječiti i samleti svojim nogama, a onda su mu viknuli: ”Misliš da ti verujemo!”.

Njihovu viku prikide ružna starica koja je prolazila uprvao tuda, a na leđima noseći breme pruća, ali da ne bi podlegli njenim urocima, oni počeše da pljuju. Kad starica opazi šta oni rade ona im svima samo reče:

“I ja tak ranše bi lepa!”.

U tom istom trenu zec je utekao, netragom nestao, a lovcima se  u srce, u dušu uvuče neka tiha jeza, hladnoća, strah. I pošli su kući, a na putu do kuće opet su prošli pored onog kamenog krsta, gde zastadoše.

Gospodin Puf reče ostaloj dvojici lovaca: ”Sve nam se to samo učinilo… to je ipak bio jedan sasvim običan zec”.

Gospodin Paf reče: ”Ali, on je govorio”.

Ostala dvojica gospodin Pif i Puf rekoše mu: ”To je mogao da bude samo vetar, ili nam je krv od hladnoće udarila u uši”.

I onda sva trojica začuše kako im onaj sa kamenog krsta govori ove reči: ”Ne ubij!”.

Lovci osetiše ogroman strah, te ustuknuše, i požuriše nazad svojim kućama.

 Gospodin Paf reče: ”Od nečega se, najzad, mora umreti”.

Gospodin Pif kaza: ”Ako ja ne budem smeo da ubijam, tada ni mene niko neće smeti da ubije, zar ne? Dakle, kažem, tu jedno isključuje drugo!”.

Gospodin Puf veli, ali pre toga dobro čizmom ugnječi jednog malog crva: ”Mi ne ubijamo samo životinje, već ih štitimo i održavamo red u prirodi”.

Dođagaj iz lova za svu trojicu lovaca bio je nalik snu iz koga su se odjednom, naglo probudili, a ono što su tamo videli nije ni tajna, a nije ni čudo, a može biti samo kakva obmana čula. Gospodin Pif i Puf zahvališe se onome koji im je govorio sa kamenog krsta. Samo treći lovac gospodin Paf mislio je ovako: ”Danas smo pili rakiju na prazan stomak; to lovci nikada ne bi trebalo da čine”.