ROBERT MUZIL (1880-1942)…

“Wikipedia”, prevod sa engleskog, kaže:

Robert Musil (6 novembar 1880 — 15 april 1942) bio je austrijski filozofski pisac. Njegov nedovršeni roman “Čovek bez kvaliteta” (“Der Mann ohne Eigenschaften”), generalno smatra se jednim od najvažnijih i najuticajnijih modernističkih romana.

Porodica

Musil je rođen u Klagenfurtu, Koruška, kao sin inženjera Alfreda Edlera Musila (1846, Temišvar – 1924) i njegove supruge Hermine Bergauer (1853, Linc – 1924). Orijentalista Alojz Musil („Češki Lorens“) bio je njegov drugi rođak.

Ubrzo po njegovom rođenju, porodica se preselila u Čomutov u Češkoj (kraljevina Bohemija), a Musilov otac je 1891 godine postavljen na katedru za mašinstvo na Nemačkom tehničkom univerzitetu u Brnu, a kasnije je dobio nasledno plemstvo u Austrougarskoj imperiji. Kršten je kao Robert Matijas Musil i zvanično se zvao Robert Matijas Edler fon Musil od 22 oktobra 1917, kada mu je otac oplemenjen (proglašen Edlerom), do 3 aprila 1919, kada je upotreba plemićkih titula bila zabranjena u Austriji.

Rani život

Musil je bio niskog rasta, ali snažan i vešt u rvanju, a u ranim tinejdžerskim godinama pokazao se više nego što su njegovi roditelji mogli podneti. Poslali su ga u vojni internat u Ajzenštatu (1892–1894), a zatim u Hranice (1894–1897). Školska iskustva ogledaju se u njegovom prvom romanu “Die Verwirrungen des Zoglings Torless” (“Zbrke mladog Torlessa”).

Omladina i studije

Nakon diplomiranja, Musil je u jesen 1897 studirao na vojnoj akademiji u Beču, ali je potom prešao na mašinstvo, pridruživši se očevom odseku na Tehničkom univerzitetu u Brnu. Tokom univerzitetskih studija danju, a noću studirao je mašinstvo, čitao književnost i filozofiju i išao na pozorišne i umetničke izložbe. Fridrih Niče, Fjodor Dostojevski, Ralf Valdo Emerson i Ernst Mah bili su posebna interesovanja njegovih univerzitetskih godina. Musil je završio studije za tri godine i, 1902–1903, radio je kao neplaćeni asistent profesoru mašinstva Karlu fon Bahu u Štutgartu. Za to vreme je počeo da radi na Young Torlessu.

Takođe je izumeo Musilscher Farbkreisel, Musil color top, motorizovani uređaj za proizvodnju mešanih boja aditivnim mešanjem boja sa dva različito obojena, sektorska, rotirajuća diska. Ovo je bilo poboljšanje u odnosu na ranije modele, omogućavajući korisniku da menja proporcije dve boje tokom rotacije i da precizno očita te proporcije.

Musilov seksualni život na prelazu veka, prema njegovim sopstvenim zapisima, uglavnom je bio sa prostitutkom, koju je delimično tretirao kao eksperimentalno samoiskustvo. Ali takođe je bio zaljubljen u pijanistkinju i planinarku Valeri Hilpert, koja je poprimila mistične crte. U martu 1902 Musil je bio podvrgnut lečenju sifilisa živinom mašću. Za to vreme, njegova višegodišnja veza počela je sa Hermine Dietz, “Tonkom” iz njegovog romana, objavljenog 1923. Herminin sifilički pobačaj 1906 i njena smrt 1907 možda su bili posledica infekcije od Musila.

Musil se umorio od inženjeringa i onoga što je doživljavao kao ograničeni pogled na svet inženjera. Krenuo je u novi krug doktorskih studija (1903–1908) iz psihologije i filozofije na Univerzitetu u Berlinu kod profesora Karla Štumpfa. Godine 1905 Musil je upoznao svoju buduću ženu Martu Markovaldi (rođenu Hajman, 21 januar 1874 – 6 novembar 1949). Bila je udovica i preudala se, sa dvoje dece, i bila je sedam godina starija od Musila. Njegov prvi roman, “Young Torless”, objavljen je 1906.

Autor

Godine 1909 Musil je završio doktorat, s tezom o filozofu Ernstu Mahu, a profesor Aleksius Majnong mu je ponudio poziciju na Univerzitetu u Gracu, koju je odbio da bi se koncentrisao na pisanje. Tokom naredne dve godine napisao je i objavio dve priče, („Iskušenje tihe Veronike“ i „Usavršavanje ljubavi“) prikupljene u Vereinigungenu (Unions) objavljene 1911. Tokom iste godine, Martin razvod je završen, a Musil je ženi. Pošto je bila Jevrejka a Musil rimokatolik, oboje su prešli na protestantizam kao znak svoje zajednice. Do tada je Musila izdržavala njegova porodica, ali se sada zaposlio prvo kao bibliotekar na Tehničkom univerzitetu u Beču, a zatim kao urednik u berlinskom književnom časopisu “Die neue Rundschau”. Radio je i na predstavi pod naslovom “Die Schvarmer” (“Entuzijasti”), koja je objavljena 1921 godine.

Kada je počeo Prvi svetski rat, Musil se pridružio vojsci i bio stacioniran prvo u Tirolu, a zatim u austrijskoj Vrhovnoj komandi armije u Bozenu (ital. Bolzano). Godine 1916 Musil je posetio Prag i upoznao Franca Kafku, čije je delo veoma cenio. Nakon završetka rata i sloma Austrougarske, Musil se vratio svojoj književnoj karijeri u Beč. Objavio je zbirku kratkih priča “Drei Frauen” (“Tri žene”) 1924. Takođe se divio boemskom pesniku Rajneru Mariji Rilkeu, koga je Musil nazvao „velikim i ne uvek shvaćenim“ na njegovom parastosu 1927 u Berlinu. Prema Musilu, Rilke „nije uradio ništa osim što je usavršio nemačku pesmu po prvi put“, ali se do njegove smrti Rilke pretvorio u „nežan, dobro sazreo liker pogodan za odrasle dame“. Međutim, njegov rad je „previše zahtevan“ da bi se „smatrao opuštajućim“.

Godine 1930 i 1933 objavljeno je njegovo remek-delo “Čovek bez kvaliteta” (“Der Mann ohne Eigenschaften”) u dva toma koji se sastoje od tri dela, iz Berlina, koji obuhvata 1074 stranice. Neka vrsta uvoda i drugi deo: kao što se sada dešava) i nedovršeni tom 2 od 605 stranica (III deo: U milenijum (Zločinci)). Deo III nije uključio 20 poglavlja povučenih iz toma 2 iz 1933 godine u štamparskim ogledima. Roman se bavi moralnim i intelektualnim padom Austrougarske imperije kroz oči glavnog junaka knjige, Ulriha, bivšeg matematičara koji nije uspeo da se bavi svetom oko sebe na način koji bi mu omogućio da poseduje kvalitete. Radnja se odvija u Beču uoči Prvog svetskog rata.

“Čovek bez kvaliteta” doneo je Musilu samo osrednji komercijalni uspeh. Iako je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, osećao je da nije dobio zasluženo priznanje. Ponekad je izražavao ljutnju zbog uspeha poznatijih kolega kao što su Tomas Man ili Herman Broh, koji su se duboko divili njegovom radu i pokušavali da ga zaštite od ekonomskih poteškoća i podsticali njegovo pisanje iako je Musil u početku bio kritičan prema Manu.

Početkom 1920-ih Musil je uglavnom živeo u Berlinu. U Beču je Musil bio čest posetilac salona Eugenie Schwarzwald (model za Diotimu u “Čoveku bez kvaliteta”). Godine 1932 u Berlinu je na inicijativu Mana osnovano “Društvo Robert Musil”. Iste godine, Man je zamoljen da navede izuzetne savremene romane, a on je citirao samo jedan, “Čovek bez kvaliteta”. Godine 1936 Musil je doživeo prvi moždani udar, dok je plivao.

Misao

Osnovni problem sa kojim se Musil suočava u svojim esejima i fikcijama jeste kriza prosvetiteljskih vrednosti koja je zahvatila Evropu tokom ranog XX veka. On podržava prosvetiteljski projekat emancipacije, dok u isto vreme ispituje njegove nedostatke sa upitnom ironijom. Musil je verovao da je kriza zahtevala obnovu društvenih i individualnih vrednosti koje bi, prihvatajući nauku i razum, mogle da oslobode čovečanstvo na blagotvoran način. Musil je napisao:

“Posle prosvetiteljstva većina nas je izgubila hrabrost. Manji neuspeh je bio dovoljan da nas odvrati od razuma, i dozvolili smo svakom jalovom entuzijastu da se suprotstavi namerama jednog d'Alambera ili Didroa kao pukog racionalizma. Udarali smo u bubnjeve zbog osećanja protiv intelekta i zaboravili da je bez intelekta ... osećanje je gusto kao glupan (dick wie ein Mops ist)”.

Ciljao je na ideološki haos i pogrešne generalizacije o kulturi i društvu koje su promovisali nacionalistički reakcionari. Musil je napisao iscrpljujuću kritiku Osvalda Špenglera pod naslovom „Um i iskustvo: beleška za čitaoce koji su izbegli pad Zapada (Geist und Erfahrung: Anmerkung fur Leser, welche dem Untergang des Abendlandes entronnen sind)“, u kojoj demontira potonje pogrešno razumevanje nauke i zloupotrebu aksiomatskog mišljenja, da pokuša da razume ljudsku složenost i promoviše determinističku filozofiju.

On je osudio društvene prilike pod Austrougarskom carevinom i predvideo njen nestanak. Istražujući prevrate 1910-ih i 1920-ih, Musil se nadao da bi Evropa mogla da pronađe internacionalističko rešenje za „slepu ulicu imperijalnog nacionalizma“. Godine 1927 potpisao je deklaraciju o podršci Austrijskoj socijaldemokratskoj partiji.

Musil je bio uporni individualista koji se suprotstavljao autoritarizmu i desnice i levice. Tema koja se ponavlja u njegovim govorima i esejima tokom 1930-ih je odbrana autonomije pojedinca od autoritarnih i kolektivističkih ideja koje su tada preovladavale u Nemačkoj, Italiji, Austriji i Rusiji. Učestvovao je na antifašističkom Međunarodnom kongresu pisaca za odbranu kulture 1935 godine na kome se zalagao za umetničku nezavisnost protiv zahteva države, klase, nacije i vere.

Kasniji život

Poslednjim godinama Musilovog života dominirali su nacizam i Drugi svetski rat: nacisti su zabranili njegove knjige. On je iz prve ruke video rani nacizam dok je živeo u Berlinu od 1931 do 1933. Godine 1938, kada je Austrija pripojena nacističkoj Nemačkoj, Musil i njegova jevrejska supruga Marta otišli ​​su u izbeglištvo u Švajcarsku, gde je umro u 61-oj godini života. Marta je pisala Francu Teodoru Čokoru da je doživeo moždani udar.

Njegovoj kremaciji prisustvovalo je samo osam ljudi. Marta je bacila njegov pepeo u šumu Mont Saleva. Od 1933 do svoje smrti, Musil je radio na trećem delu “Čoveka bez kvaliteta”. Godine 1943 u Lozani, Marta je objavila zbirku materijala od 462 stranice iz njegovih književnih ostataka, uključujući 20 poglavlja galija povučenih iz III dela pre nego što se drugi tom pojavio 1933,  kao i nacrte poslednjih nepotpunih poglavlja i beleške o razvoj i pravac romana. Umrla je u Rimu 1949 godine.

Nasleđe

Posle njegove smrti Musilov rad je skoro zaboravljen. Njegovi spisi su ponovo počeli da se pojavljuju tokom ranih 1950-ih. Prvi prevod “Čovek bez kvaliteta” na engleskom objavili su Ernst Kajzer i Ejtne Vilkins 1953, 1954 i 1960. Ažurirani prevod Sofi Vilkins i Bartona Pajka, koji sadrži opsežne izbore iz neobjavljenih nacrta, pojavio se 1995 godine. Musilov rad je od tog vremena dobio više pažnje, uključujući i filozofske aspekte njegovih romana. Prema Milanu Kunderi, „Nijedan romanopisac mi nije draži“. Jedan od najvažnijih filozofskih časopisa, “The Monist”, objavio je 2014 specijalno izdanje o filozofiji Roberta Musila, koji je uređivao Bens Nanaj. Dok autor Tomas Bernhard izjavljuje da je bio “zavisnik” od Musila.

Tako nam o ovom velikom čoveku, piscu, esejisti, književniku, filozofu kaže “Wikipedia”. Kod nas je 1986 godine  u ediciji “Reč i misao”, (izdavač beogradski “Rad”) izašla knjiga Roberta Muzila pod nazivom “Kos i druge priče”, u prevodu Milorada Sofronijevića, koji je napisao i pogovor, a čitajući pogovor o Muzilu saznajemo sledeće:

Bio je ne samo izuzetan pripovedač, već i svestrani intelektualac, jedan od najobrazovanijih ljudi svoga doba, a smatra se pronalazačom i konstruktorom žiroskopa boja, koji je poznat danas pod njegovim imenom. Kada je osetio nezadovljstvo, a pošto je prethodno već prošao sve vojne škole, i tehniku i inženjerstvo, odlazi na studije filozofije, logilke i eksperimentalne psihologije. Kada je stekao doktorat nije bio opet zadovoljan, niti je postao naučnik, a ni univerzitetski profesor, jer naprosto sve to odbacuje, sva ta laskava mesta i tutule, te se posvećuje samo književnosti. Postaje slobodan umetnik. Znao je da poseduje ogroman talenat, te nije moglo ništa da ga pokoleba na tom putu prepunom rizika. Proslaviće ga nezavršeni roman “Čovek bez svojstva”. Pored priča pisao je i eseje. U švajcarskom egzilu neće završiti svoj najbolji roman “Čovek bez svojstva” iz 1931, a živiće u krajnoj bedi, zaboravljen čak i od prijatelja, pa i od svojih čitalaca. I pored loše materijalne situacije ostaje do smrti jako ponosan.

Pored ovog romana napisao je pre toga, još 1905 i roman “Zablude pitomca Terlesa”, a 1911 objavljuje delo ”Sjedinjavanje”, a 1924  “Tri žene”. Gdoine 1936 objavio je svoje priče pod nazivom “Zaostavština za života”, a od svih tih priča – za priču pod nazivom “Kos” kaže se da je to njegova najbolja priča. Kroz mnoge Muzilove priče da se uvideti kakvi su sve bili njegovi etički stavovi, pogledi, a jedan od njih kaže da čovek jeste svako onaj ko najpre upozna samoga sebe, i to samoupoznavanje čini ga čovekom. Čovek se po njemu sam vaspitava, sam postavlja mnoštvo pitanja i sam svako svoje iskustvo itekako ume da podvrgne kritici, samokritici. Pošto se Muzil koristi mnoštvom zagonetaka, a ne samo mnoštvom metafora i ironije, njegove priče kažu nije lako pročitati, čitati, ali uz mnogo budne pažnje i koncentracije i to postaje dakle moguće.

Od 21 priče, iz pomenute knjige “Kos i druge priče”, za prvo čitanje treba odabrati bar jednu večeras, koja nije nužno po redosledu od početka do kraja, a treba uzeti po želji, recimo priču koja nosi naslov “Čovek bez karaktera”, jednu od “priča koje to nisu”.

Poput Diogena sa fenjerom idući usred dana tražiće čoveka sa karakterom, a neće ga naći tako olako, te shodno poteškoći želi da nam sada ispriča priču o čoveku koji nije imao  nikada karaktera. Poznavao ga je još od ranog detinjstva, a pamti ga kao lupeža, kako su ga uostalom oslovljavali njegovi roditelji. Takvo dete dobijalo je često batine, prolazeći kroz sve to jako plačno, dramatično, traumatično. Nazivan je beskarakterno dete (budići sigurno beskarakterni čovek), a kažnjavan je batinama, što je za to doba bila posebna vsta nekakve teške nepravde. Svaki roditelj tada zahtevao je od svog deteta dosta mesta za postizanje karaktera. Deca su često rasla bez dobrog oslonca. U takvoj vrsti kažnjavanja nije moglo biti ničega, čak ni ponosa, a ni dostojanstva. Postojao je samo bes kod te kažnjavane dece koji nije smeo da se ispoljava i pokazuje. Nije smelo ni da se laže, a deca su ipak lagala jako podlo, ali i nespretno. Ko je mogao da laže roditelje baš iskreno.

U vreme njihovog odrastanja postojao je dakle nekakav dvostruki moral (sugubi moral), po kome nije smelo da se laže, a onda se kaže - ako već dete mora da laže, onda neka bar laže iskreno. Kod neke dece nedostatak karaktera postao je tako upadljiv i uočljiv, primetan, kao kod druga iz detinjstva. Roditelji su utuvili deci u malu glavu da će im karakter jednom jako zatrebati u životu posebno kad odrastu.

Kada su imali po 16-17 godina  počeli su da posećuju pozorište, da gledaju predstave, upoznaju lepezu šarolikih likova i njihove karaktere, te da se sa njima identifikuju (posebno drug iz detinjstva), a nakon toga počinju da gutaju i čitaju romane. Njegov drug posebno se stavio i tako mlad savio pod uticajem svih tih pročitanih romana. A šta je svetska književnost pripovedač ove priče kaže: ”… ogroman magacin miliona duša odenutih plemenitošću, srždbom, ponosom, ljubavlju, porugom, ljubomorom, otmenošću i prostaklukom… u takvim zaista bitnim slučajevima književnost će nas uvek ostaviti na cedilu; možda će za nekoliko stotina godina, kad bude još više knjige, situacija biti bolja. Zato je za jedan načitan karakter, kad se nađe u nekoj od takozvanih delikatnih životnih situacija, ona uvek i posebno neprijatna”.

Njegov drug iz detinjstva brzo je spoznao kako je baš teško nemati svoj karakter, svoj lični i svoj sopstveni karakter, a kad je to otkrio i spoznao, pošao je u potragu za svojim karakterom. To ga odvodi dalje u mnoge avanture.

Opet su se susreli nakon što je prohujao određeni niz godina. Drug iz detinjstva postao je uspešan advokat. Pri tom susretu pripovedač kaže svom beskarakternom drugu sledeće: “Stekao si profesionalni karakter!”. Odgovoriće mu drug da lični karakter nikada nije stekao, te kaže: ”Kad se odraste, dobiju se još karakterne osobine pola, nacionalnosti, države, klase, podneblja, kao i rukopisa, linije života na šaci, oblika lobanje i, ukoliko je moguće, još i one koje proizilaze iz konstelacija zvezda u trenutku rođenja… Nikada ne znam kom od svojih karaktera da dam za pravo… Srećom, imam verenicu, koja trvrdi da sam sasvim bez karaktera, jer još nisam ispunio obećanje da ću se njom oženiti”.

Na svaki odgovor drug iz detinjstva samo se uvaženo smeškao, osmehivao, a zapravo iz svakog svog postupka on je nešto otkrivao, pokazivao, a znao kako da izvuče neku svoju debelu korist, uspeh, položaj, progres, napredak, ali strogo uzevši samo za sebe.

Kada su se sreli nekog idućeg puta, ovaj drug iz detinjstva imao je čak i auto, a stekao je čak položaj i veliki ugled, ali se i ugojio, nabacio slojeve sala i masti. Postao je nabusit. Na svakom svom koraku ostavljao je utisak nekave važnosti, pokazujući tako kako se pak dostiže životni cilj.Više nije imao ništa od onog svog starog, a nekadašnjeg sjaja iz mladosti. Izgubio je dakle dosta od te svoje pređašnje ličnosti. Za njega mladost je postala samo vreme jedne ludosti i ništa više.

Kada su ponovo načeli temu karaktera drug iz detinjstva veli: ”Uveren sam da postojanje karaktera stoji u vezi sa načinom vođenja rata… i da se karakter, stoga, danas može na čitavom svetu naći još sam među necivilizovanim ljudima. Jer onaj ko ratuje sekirom i kopljem mora da ga poseduje da ne bi izvukao deblji kralj. Koji bi to karakter, ma koliko bio odlučan, mogao da se odupre tenkovima, bacačima plamena i oblacima otrovnih gasova!? Zato ono što nam je danas potrebno nisu karakteri, već disciplina!”.

Pripovedač nije želo da mu ničim protivreči, ali sam sebi kasnije doušta da ovo svoje prisećanje pretoči u još jednu od priča, koje to možda i nisu. Dok ga je posmatrao kako tako razmišlja i sve govori, oseti nekakvu veliki jezu. A takav osećaj nastaje u njemu baš svaki novi i svaki naredni, idući put kada ga iznova susretne negde.