NIJE LI ŽIVOT ČAROLIJA…

 

 

Jedna od pripovedaka Roberta Muzila, a pod nazivom ”Malo životno putovanje” govori o tome kako je zapravo život satkan od mnoštva čarolija. No, dalje nam ova priča govori da se za svaku životnu čaroliju mora platiti, a čarolije obično jesu samo svojina nekog sasvim ili nekog posve drugog.

Radnja ove  kratke pripovetke događa se u Simeringu u jednom do bečkih okruga, tačnije tamo na ulici gde je nepomično stajala jedna mala konjska zaprega, jedna mala vučna kolica, u koja  beše upregnut jedan mali poni. Naš pripovedač ugledavši tu čaroliju i taj mali slatki prizor, brzo pomisli kako ta čarolija života upravo jeste sada samo njegova svojina. I onda više ne zna, šta je u tom času za njega veća čarolija – to što baš gleda taj predivni ponijev čuperak, a potom njegove “zlobno ljubazne oči”, a sve na njemu tako sićušno i minijaturno, maleno, premaleno, a od svega ponajlepši jeste ponijev slatki repić.

Pripovedač nam dalje kaže da je on posve jedan odrastao čovek koji ne skriva svoje oduševljenje, a ovom i ovakvom bajkovitom čarolijom. A zatim je postao čak i svedok jedne nove i drugačije čarolije, dečjeg nestašluka, avanture. Naišla su iz škole se vraćajući dva malena dečaka, od 9-10 godina, koja kad videše da malog slatkog ponija niko živ ne čuva, zasedoše lepo sami u ta malena vučna kolica i poteraše ponija, te zafrknuše bičem i za njih u tom času nastade najlepša bajka, kao što nastaje ista takva bajkovitaa čarolija za našeg pripovedača koji sve ovo posmatra.

Na bečkim ulicama nastade krš i lom, a školarci su čak dobili na jednoj od raskrsnica i od saobraćajca prvenstvo prolaza. I već su uspeli da se domognu prvog brdašca koje se zvalo Laerberg, a onda su jurili do Istočne železničke stanice, projuril kroz trkalište i obreli se u otmenijem delu Beča. I onda se nazad vrgoše opet u Simering, svoju polaznu tačku, te potražiše livadu koja se nalazila odastrag febrike u kojoj su se proizvodili vagoni. I tu odvezaše ponija i pustiše ga da se napase trave.

Dva dečaka, dva mala kradljivca, potom nastaviše i poteraše svoju bajkovitu čaroliju još dalje, te kretoše ka Bremovom sokaku, a onda među njima dvojicom nastade prava svađa, te prestade svaka čarolija. Jedan je naginjao i vukao na levu stranu,  a drugi vukao i težio na desnu stranu. Bilo je to pravo natezanje snaga. I tu se sporečkaše i oko malog ponija. Jedan želi da prodaju ponija, a drugi traži da ga povedu sa sobom kući.

Pripovedač kao odrastao i mudriji daje na kraju priče, pouku ove bajkovite čarolije i kaže: ”… sve nevolje na svetu potiču uvek samo od toga što postoje leva i desna strana… ili, svi hoće isto, što svi ne mogu da dobiju, ili jedan hoće levo, a drugi desno, a tada je uvek jedan jači”.

Onda je njihovu svađu prekinuo dolazak policajca. Čarolija je tada postala samo svojina onoga koji je platio za ovu čaroliju. O svemu su zatim obavešteni najpre roditelji dva nestašna dečaka, a onda sa njima dalje treba da se mnogo više zabave i pobrinu njihovi vaspitači. Na većim mukama ostaće pak školski vaspitači, jer oni tek nešto ovim vragolastim dečacima treba da lepo kažu.

Dok vaspitači smisle šta dečacima treba kazati, pripovedač koji je ispratio njihovo malo životno putovanje od jednog do drugog kraja života, veli nam, pitajući sve nas: ”Treba li da im kažu: Jači grabi sebi? Svet pripada odvažnima? Sve što radiš radi svim srcem? Ili treba da im kažu: Ako ujutru nešto poželite svim srcem, u podne više nećete znati šta ćete s tim; ali, ako ujutru tu želju za nečim ne doživite svim srcem kao što bi je doživeo neko kome ste nešto ukrali, po podne ćete osetiti žarku želju za tim?”.

Pripovedač očekuje da će vaspitači dečacima podariti ipak mnogo manje mudar savet, te da će im najverovatnije uz osmejak kazati tek sledeće reči: ”Vas dvojica ste napravili pravu glupost”.