I dok sa velikim nestrpljenjem čekam divnu osunčanu subotu
ili dan prekosutra, da sve zasejem, smišljam, iako to nisu nažalost stihovi, šta
mogu do tada još da unapredim na ovaj svetski dan poezije…
I tako danas još mnogo toga novog, urađeno,
unapređeno poboljšano, čak dosta toga još ne planiranog juče…
A urađeno je sve očas posla, a između svake dve
urađene male sitnice, avlijske trice, mnogo vremena za sedenje, razmišljanje,
pričanje, planiranje, kao i za ispijanje čaja od najomiljenije koprive (čaj od
koga ne samo biljke, već i čovek postaje pametniji), kao i gorke kafe, pa i samo
vode...
Još jedan divan dan prepun sunca, poezije, sa malo vetra
i mnogo zujanja pčela, cvrkuta ptica, itd...
Jutros nisam htela da počnem ni jedan novi roman (jer
nisam još napustila stranice pročitanog romana “Vetar”) niti kakvu drugu knjigu,
prozu, jer jutros sam namerno, unapred smišljeno, na ovaj svetski dan poezije počela duhovima i poezijom
mrtvih pesnika, a čitanjem jedne od knjiga punih revolucionarnih pesama, a raznih
autora širom sveta, te dalje u rukama prelistavam i čitam “Poeziju velikog oktobra”,
još od prošle godine i otežem namenro, pošto neću brzo da je završim, bar ne sve
do ovog proleća...
Postoje dakle knjige od kojih ne moež duša čoveka
olako da se otrgne, jer prosto zalepiš se za neke neverovatne stihove, a mnogi bi
mogli da se najponosnije pevaju čak i danas. Možda bolje oslikavaju sve ovo
danas, nego sve ono od pre jednog veka ili malo manje (bar pola veka), itd...
Dve veće gume postavim na novo mesto, a onda ih napunim
po dnu suvim grančicama, a zatim do vrha kompostom. I tu ću dobiti jedno novo,
a lepo setveno bujno mesto, za bar dve vreže bundeve...
Razmišljam da sve gume, kojih sada ima 5, na dva mesta
ofarbama u subotu u mastilo plavu boju. Moje oči baš ne trpe da zure u crne proste
gume. Odvratno i sve štrči, ne uklapa se u moje setvene i koloritne pejzaže. I neko
je beživotno…
Onda je u “Hirošimu” uneto još oko 7-8 kofa komposta
svuda gde je moglo i gde je eliminisana salata…
Onda sam presma prikovala šipkama armature, udarala
macolom, te tako proširim svoje buduće veliko mesto za kompost i malo se lepše od svega ogradim…
Onda sam uz već postojeći veliki i glavni boks za kompost
napravila uz njega, jedan mali boks, uzani boks, pomoćni boks, u koji će se prikupljati
optad neistruljen dovoljno da bi se uneo, a već prilikom sledećeg unosa i raskopavanja
kamare komposta opet na sedmo naše setveno proleće 2025…
Odbačena presma sa “Hirošime” više neće smetati i
ovako dobiće svoju novu korisnu ulogu ili funkciju u procesu prikupljanja biorazgradivog
otpada i ekološkog materijala od koga nastaje ovaj predivni kompost prepun najživljih
glista...
Danas u “Hirošimi” najtoplije, preko 32 stepena u
plusu, a to je rekordni iznos danas...
Tamo u one 3 gume gde ću sejati hokaido bundevu koja
inače mora uz nešto da se vere i penje, ka nebu i suncu da stremi, postavimo 4
leskove pritke ili 4 motke. I onda ih na dva mesta kleštima uvežem žicom. Sada
imam nešto što malo podseća na moje indijansko selo...
Napolju je u spljašnjem vrtu mama iskopala 3 linije
za 3 kesice keleraba, a ja sam ih dobro nađubrila balegom, i već u potrošila 3 pune
kese. Spremne smo za subotu, za dan najpogodnije setve. Tako da ako sutra bude možda
kiše, neće mi mnogo nauditi kaljavošću...
Jedna kesa balege ubačena u “Hirošimu” i dobro je
nađubren setveni boksić, uz posejan peršun lišćar, gde ćemo u subotu iz uspelih
čašica zasaditi onih samo uspelih 18 struka raštana…
Počela je bojažljivo na terasi da izniče nigela. Ali,
ne smem mnogo da se radujem, nije ubusilo previše, tako da već počinjem da
sumnjam u kvalitet mnogih i mnogih kupljenih semenki…
Pojavila se i nova šatirana boja lale...
Ljubičice su ubusile...
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар