21 MART 2024…

 

 

I dok sa velikim nestrpljenjem čekam divnu osunčanu subotu ili dan prekosutra, da sve zasejem, smišljam, iako to nisu nažalost stihovi, šta mogu do tada još da unapredim na ovaj svetski dan poezije…

I tako danas još mnogo toga novog, urađeno, unapređeno poboljšano, čak dosta toga još ne planiranog juče…

A urađeno je sve očas posla, a između svake dve urađene male sitnice, avlijske trice, mnogo vremena za sedenje, razmišljanje, pričanje, planiranje, kao i za ispijanje čaja od najomiljenije koprive (čaj od koga ne samo biljke, već i čovek postaje pametniji), kao i gorke kafe, pa i samo vode...

Još jedan divan dan prepun sunca, poezije, sa malo vetra i mnogo zujanja pčela, cvrkuta ptica, itd...

Jutros nisam htela da počnem ni jedan novi roman (jer nisam još napustila stranice pročitanog romana “Vetar”) niti kakvu drugu knjigu, prozu, jer jutros sam namerno, unapred smišljeno,  na ovaj svetski dan poezije počela duhovima i poezijom mrtvih pesnika, a čitanjem jedne od knjiga punih revolucionarnih pesama, a raznih autora širom sveta, te dalje u rukama prelistavam i čitam “Poeziju velikog oktobra”, još od prošle godine i otežem namenro, pošto neću brzo da je završim, bar ne sve do ovog proleća...

Postoje dakle knjige od kojih ne moež duša čoveka olako da se otrgne, jer prosto zalepiš se za neke neverovatne stihove, a mnogi bi mogli da se najponosnije pevaju čak i danas. Možda bolje oslikavaju sve ovo danas, nego sve ono od pre jednog veka ili malo manje (bar pola veka), itd...

Dve veće gume postavim na novo mesto, a onda ih napunim po dnu suvim grančicama, a zatim do vrha kompostom. I tu ću dobiti jedno novo, a lepo setveno bujno mesto, za bar dve vreže bundeve...

Razmišljam da sve gume, kojih sada ima 5, na dva mesta ofarbama u subotu u mastilo plavu boju. Moje oči baš ne trpe da zure u crne proste gume. Odvratno i sve štrči, ne uklapa se u moje setvene i koloritne pejzaže. I neko je beživotno…

Onda je u “Hirošimu” uneto još oko 7-8 kofa komposta svuda gde je moglo i gde je eliminisana salata…

Onda sam presma prikovala šipkama armature, udarala macolom, te tako proširim svoje buduće veliko mesto za kompost i malo se lepše  od svega ogradim…

Onda sam uz već postojeći veliki i glavni boks za kompost napravila uz njega, jedan mali boks, uzani boks, pomoćni boks, u koji će se prikupljati optad neistruljen dovoljno da bi se uneo, a već prilikom sledećeg unosa i raskopavanja kamare komposta opet na sedmo naše setveno  proleće 2025…

Odbačena presma sa “Hirošime” više neće smetati i ovako dobiće svoju novu korisnu ulogu ili funkciju u procesu prikupljanja biorazgradivog otpada i ekološkog materijala od koga nastaje ovaj predivni kompost prepun najživljih glista...

Danas u “Hirošimi” najtoplije, preko 32 stepena u plusu, a to je rekordni iznos danas...

Tamo u one 3 gume gde ću sejati hokaido bundevu koja inače mora uz nešto da se vere i penje, ka nebu i suncu da stremi, postavimo 4 leskove pritke ili 4 motke. I onda ih na dva mesta kleštima uvežem žicom. Sada imam nešto što malo podseća na moje indijansko selo...

Napolju je u spljašnjem vrtu mama iskopala 3 linije za 3 kesice keleraba, a ja sam ih dobro nađubrila balegom, i već u potrošila 3 pune kese. Spremne smo za subotu, za dan najpogodnije setve. Tako da ako sutra bude možda kiše, neće mi mnogo nauditi kaljavošću...

Jedna kesa balege ubačena u “Hirošimu” i dobro je nađubren setveni boksić, uz posejan peršun lišćar, gde ćemo u subotu iz uspelih čašica zasaditi onih samo uspelih 18 struka raštana…

Počela je bojažljivo na terasi da izniče nigela. Ali, ne smem mnogo da se radujem, nije ubusilo previše, tako da već počinjem da sumnjam u kvalitet mnogih i mnogih kupljenih semenki…

Pojavila se i nova šatirana boja lale...

Ljubičice su ubusile...

Itd…