.jpg)
Rođenje mu je namenilo da postane takvo čudno stvorenje,
a onesposobljeno za vinuće u čiste visine, jer krila će mu spržiti sunce.
Stiven Dedalus napustiće mračne katakombe i tesne grobove rigidne pobožnosti,
te kao novi preporođen čovek ipak poleteti ka čistim sjajnim visinama, a za
slobode čistinama, sa ponosom izneti do kraja ime velikog konstruktora i izumitelja
Dedala, po kome je dobio im, te pokušati kao umetnik da sazda “nešto živo”, a nešto
“novo i uzvišeno i lepo, nedokučivo, neuništivo”.
Opet je sam, kao što je mlad, svojeglav, razuzdan, pomaman,
itd. Kada se nađe na potoku opaziće tamo jedno mlado žensko telo i neku devojku.
Taj susret opet će u njemu razgoreti stari plamen. Zatim će zapevati i pesmom pozdraviti
svoje novo rađanje, a rađanje novog života iz života. Bilo je to opijeno stanje
usled nove ekstaze, a njegov put biće od sada: ”Živeti, grešiti, padati,
trijumfovati, iznova stvoriti život iz života!”, a to je dalje značilo da mora
otvoriti nova vrata greha. Poći će što dalje od svega, te smiriti razbuktali plamen
svoje uskomešane krvi.
Majka mu proriče da će se jednom ipak pokajti za sve
ovo novo i promenljivo stanje u koje je zapao, da će možda zažaliti za svim onim
što namerava da pogazi i ostavi iza sebe. Ali, ne. Neće, nikad. Stiven Dedalus
postao je sada odvieš umoran od mnogih i mnogih sablazni, a njegov duh iskao je
novu suštinu lepote. Nije još našao ono za čime je uporno tragao, ni kod Aristotela,
a ni kod Tome Akvinskog. Dosta su padale optužbe na samo njegov račun da je samo
i nedruštveno, nedruželjubivo stvorenje.
I zato će baš sada Stiven Dedalus pokazati svima koliki je on zapravo demokrata
i koliko se zalaže “za društvenu slobodu i jednakost među svim klasama i polovima
u ujedinjenim državama buduće Evrope”.
Njgovo srce osetilo je oept veliki nemir, a bilo je
u metežu i postao je jako uvređen u času kada je shvatio šta jedino u ovakvom svetu rigidne discipline i licemerne
pobožnosti sam može postati: ”skromni gost na gozbi svetske kulture”. Njegov duh
bio je mnogo gladan i žedan ovih traženja, a težeći da otkrije i odgonetne šta
se sve nalazi na koncu “skrivenih puteva irskog života”.
Tragajući dalje, otkrivaće šta umetnost sve jeste, te
u čemu je njena korisnost i sloboda. Jedan profesor, asistent kazaće mu
prepoznavši u njemu baš tu umetničku crtu da je jedini cilj umetnika da stvori nešto
lepo, a posve je novo pitanje šta to lepo i jeste samo po sebi. Stiven Dedalus je
lepo pak definisao onim što je već naučio kod Tome Akvinskog, a koji je kazao da
je lepo samo ono što je dakle oku dopadljivo, a na drugom mestu još veli da je
dobro samo ono čemu se inače i teži, stremi.
Baviti se pitanjem estetike za Stivenovog profesora-asistenta
nešto je jako duboko, te će m ukazati: ”To je kao kad gledate sa stena Mohera u
dubine. Mnogi zarone u dubine, a nikad ne izrone. Samo izvežbani ronilac može
da zaroni u te dubine i da ih ispita i opet izroni na površinu”.
Na ovo Stiven Dedalus je kazao kako smatra da “nema slobodnog
mišlejnja pošto svako mišljenje mora da bude vezano sopstvenim zakonima”, i onda
dodade sledeće, a govoreći šta predstavlja teškoće pri estetskim diskusijama,
rekavši: ”da li se reči upotrebljavaju prema književnoj tradiciji ili prema
tradiciji svakodnevnog govora”.
Zatim je Irac Stiven Dedalus upitao Engleza
asistenta sledeće: ”Šta je ta lepota za koju se umetnik bori da je izrazi u
grumenu zemlje”. Asistent beše malo više pitanjem obeshrabren, ali kaza Stivenu
da najpre stekne diplomu, da mu to bude cilj, i da ga nakon toga sigurno čeka taj
neki njegov put. No, Stiven Dedalus je malodušan po tom pitanju.
Stiven Dedalus nije fasciniran ni studentskom ponudom
da potpiše jedan apel što mu ponudiše kolege studenti. Nije fasciniran ni potpisivanjem
apela za mri ili za ruskog cara. Tada će im svima reći u šta sve veruje: ”Ja
verujem u čoveka. Naravno, ja ne znam da li vi verujete u čoveka. Divim vam se,
gospodine. Divim se misli čoveka nezavisnog od svih vera. Je li to vaše
mišljenje o Isusovoj misli?... Moj potpis ne vredi ništa…Vi imate pravo da
idete svojim putem. Pustite mene da idem svojim”.
Za drugove i irske nacionaliste Stiven Dedalus je
užasan čovek, koji je uvek sam. I rekoše mu da je rođen samo da bi se ironično
podsmevao svemu i svačemu. Njih zapravo čudi zašto Stiven nećee da bude samo jedan
od njih složnih Iraca, jedan od naših i zašto je tako odviše preponosan, samo
svoj.
Stiven Dedalus im tada kaza, a upitavši ih sve: ”Hoćeš
da kažeš da sam čudovište… Ovaj narod, i ova zemlja, i ovaj život su me
stvorili… Izraziću se onako kakav sam… Moji preci su odbacili svoj jezik i
uzeli drugi… Oni su dozvolili šačici stranaca da ih potčini. Uobražavaš li ti
da ću ja sopstvenim životom i ličnošću plaćati njihove dugove?... Još vam ni jedan
častan i iskren čovek… nije dao svoj život još od vremena Touna do Parnela a da
ga vi niste prodali neprijatelju, izneverili u nevolji, ili ga oklevetali i napustili
zbog koga drugoga. I vi mene pozivate da budem jedan od vaših. Pre bih vas gledao
kako propadate nego što bi vam pristupio… Kada se duša jednog čoveka rodi u
ovoj zemlji, na nju bacaju mreže da bi je zadržali da ne uzleti. Govoriš mi o
nacionalnosti, jeziku, veri. Ja ću pokušati da u letu mimoiđem te mreže… znaš
li ti šta je Irska?... Irska je krmača koja jede svoju prasad”.
I dalje je Stiven Dedalus svojim kolegama i drugovima
kazao još i ovo: ”Aristotel nije definisao
sažaljenje i strah. Ja jesam… Sažaljenje je ono osećanje koje zaustavlja duh
pred svim što je teško i trajno u ljudskim patnjama i sjedinjuje ga s čovekom paćenikom.
Strah je ono osećanje koje zaustavlja duh pred svim što je teško i trajno u
ljudskim patnjama i sjedinjuje ga sa tajnim uzrokom… Žudnja nas nagoni da nešto
posedujemo, da idemo ka nečemu; gađenje nas nagoni da nešto napustimo, da odemo
od nečega. Umetnosti koje ih izazivaju, pornografske ili didaktične, jesu, prema
tome, nesavršene umetnosti. Estetska emocija (upotrebio sam opšti izraz) prema
tome je statična. Duh se zaustalja i uzdiže iznad žudnje i gađenja… Svi smo mi životinje.
I ja sam životinja… Naše telo uzmiče od onoga čega se plaši i odgovara na
nadražaj onoga što želi čistom refleksnom akcijom živčanog sistema… Lepota koju
je izrazio umetnik ne može u nama da probudi emociju koja je kinetička ili osećanje
koje je čisto fizičko. Ona budi, ili bi trebalo da budi, ili prouzrokuje, ili bi
trebalo da prouzrokuje, estetsku stagnaciju, jedno idealno sažaljenje, ili idealan
strah, stagnaciju koja se stvara, produžuje i na kraju rastače onim što ja nazivam
ritmom lepote”.
Odlazeći kazaće im: “ Govoriti o ovim stvarima i
pokušavati razumeti njihovu prirodu i razumevši je pokušavat ipolako i skromno i
stalno izraziti, istisnuti opet iz grube zemlje ili iz onog što nam ona pruža, iz
zvuka i oblika i boje koji su tamničke vratnice naše duše, sliku lepote koju smo
uspeli da razumemo – to je umetnost”.
Onda je Stiven Dedalus kazao još i ovo, a govoreći
šta je sve umetnost: ”… čovekova moć da materiju i duh uobliči za jedan estetski
cilj… Akvinski… kaže da je lepo ono što je prijatno kad se poima… Platon je,
mislim, rekao da je lepota veličanstvenost istine. Ja ne bih rekao da to ima nekog
smisla, ali istinito i lepo su bliski. Istinu opaža intelekt koga smiruju odnosi
duhovnog koji najviše zadovoljavaju; lepotu opaža mašta koju smiruju odnosi
konkretnog što najviše zadovoljavaju… Prvi korak u pravcu lepote jeste razumeti
okvir i prostiranje mašte, shvatiti sam čin estetskog poimanja”.
O estetskim predstavama i najuzvišenijim svojstima
Stiven Dedalus kaže sledeće, a govoreći o omađijanosti srca: ”… umetnsot (se)
nužno deli u tri oblika koji proizilaze jedan iz drugog. Ti oblici su: lirski oblik,
oblik u kome umetnnik daje svoju sliku u neposrednom odnosu prema sebi; epski oblik,
obliku kome on daje svoju sliku u posrednom odnosu prema sebi i prema drugima;
dramski oblik, oblik u kome on daje svoju sliku u neposrednom odnosu prema
drugima… Ja imam kod kuće jednu knjigu… u kojoj sam zapisao pitanja… Nalazeći odgovore
na njih, našao sam teoriju estetike koju pokušavam da objasnim… Lirski oblik je,
u stvari najjednostavniji verbalni izraz jednog trenutka emocije, ritmički poklič
takav kakav je vekovima ranije podsticao čoveka koji je potezao veslo ili vukao
kamenje uz strminu”.
Stiven Dedalus se konačno budi, sa slatkom
muzikom u svojoj duši. Raspoložen je i oseća
onu omađijanost srca o kojoj je govorio. Momenat njegove nove ekstaze. A počeo
je da piše stihove. Zamišlja kako na klaviru svira pesmu rastanka. Zamišlja sebe
u nekoliko razičitih, raznih situacija i u svokoj je on srećan. Raščistio je sa
crkvom, tom sudoperom hrišćanstva.Više neće morati da obavlja formalne obrede.
Pa, ipak on postaje sveštenik Stiven i to onaj koji “večne mašte” preobražava u
hleb nasušni u hleb nasušnog iskustva, a što je zapravo “svetlo telo života
koji večito živi”.
Stihove je posvetio devojci, koju naziva ona, a piše
ih za nju već 10 godina, i seća se njenog šala na glavi. I nije imao hrabrosti da
joj pošalje svoje stihove. Smatrao je to ludošću. I mučio ga je strah od
nepoznatog, kao i strah od simbola, ili strah od nagoveštaja. Osetio je opet i
umor. Onda je ugledao ptice selice laste, koje dolaze i odlaze, te tako će i on slično njima ubrzo otići,
da bi lutao tuđinama.
Njegovi prijatelji ravnodušno će ćutati, a on će im sve oprostiti, pošto u sebi nikad nije
nalazio grubost koju bi možda neko očekivao da je ima u njemu. Iz vazduha je najpre
došao mrak, a onda i sjaj. Prežalio je onu u koju je bio zaljubljen. Trebalo je
otići sa onog mesta, sa svakog mesta, sa koga više nije moguće ili na kome više
nije moguće razgovarati. I više neće učestvovati u duhovnim vežbama. I neće
služiti nikad crkvi. U pričest više ne veruje, a kazaće na kraju da je često bio
srećan, kao što je često bio i jako nesrećan.
Sada je postao neko drugačiji, neko nov, nek odrugi
(oportretisani umetnik u doba svoje mladosti). Postojao je trenutak u kome je
pokušao da voli boga i šta sad, kad nije uspeo, jer nije uspeo da svoju volju uskladi
sa voljom božjom. Poražen je. I nije ni preobraćenik, a nije ni otpadnik više.
I dalje traga za svojim ambicijama.
Stiven Dedalud je povređen, a povredila ga je
najviše rigidna pobožnost i slepa vera. Laž. Stvarnost je zloslutna. Ne može
više da se pretvara i klanja simbolima i idolima. Veru jeste izbugio, ali nije
izgubio svoje samopoštovanje, veru u sebe.
Stiven Dedalus odlazi bez ikakvog kajanja, jer zna
koja je njegova nova uloga sada, a odlazi tamo kuda može, a odlazi zato što mora.
Taj odlazak za njega jeste sloboda. Ako treba biće i prosjak. Stiven Dedalus
zna šta hoće, ali još više on zna šta neće i kaže svom drugu Krenliju: ”Neću služiti
onome u što više ne verujem, zvalo se to moj dom, moja otadžbina, ili moja
crkva: i pokušaću da se izrazim u nekom obliku života ili umetnosti što slobodnije
mogu i što potpunije mogu, služeći se u svoju odbranu jedinim oružjem koje sebi
dozvoljavam – ćutanjem izgnanstvom i lukavstvom… Ne plašim se da budem sam, ni
da budem odgurnut zbog nekog drugog, niti da napustim ono što moram napustiti. I
ne plašim se da počinim grešku, čak ni veliku grešku koja može potrajati čitav
život, a možda čak i večnost”.
Stiven Dedalus je neustrašivi bundžija, jer on je
pobunjeni mladlić. I sada ima konačno svu slobodu duše, kao i slobodu mašte, te
piše. I neće se nikad kajati. Noću će ima nemirne snove, ali ih se neće
otresati. Čitaće knjige. Zavirivaće u rečnike. Reči će mu se vrzmati po glavi.
Sretaće i onu koja mu se još dopada. I opet će mu se svideti, pa ipak, odlazi sa
polovnom odećom.
A kazaće na kraju svoje knjige ”Portret umetnika u
mladosti”, koju je započeo u Dablinu1904, a završio 1914 u Trstu, Džems Džojs
sledeće, a biće to reči Stivena Dedalusa: ”Dobrodošao, o živote! Ja idem da se po
milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše
iskujem još nestvorenu svest svog naroda”.
Нема коментара:
Постави коментар