PONOVNO STVARANJE ŽIVOTA IZ ŽIVOTA STIVENA DEDALUSA ili RAZMIŠLJANJE O ESTETICI UMETNOSTI…

 

Rođenje mu je namenilo da postane takvo čudno stvorenje, a onesposobljeno za vinuće u čiste visine, jer krila će mu spržiti sunce. Stiven Dedalus napustiće mračne katakombe i tesne grobove rigidne pobožnosti, te kao novi preporođen čovek ipak poleteti ka čistim sjajnim visinama, a za slobode čistinama, sa ponosom izneti do kraja ime velikog konstruktora i izumitelja Dedala, po kome je dobio im, te pokušati kao umetnik da sazda “nešto živo”, a nešto “novo i uzvišeno i lepo, nedokučivo, neuništivo”.

Opet je sam, kao što je mlad, svojeglav, razuzdan, pomaman, itd. Kada se nađe na potoku opaziće tamo jedno mlado žensko telo i neku devojku. Taj susret opet će u njemu razgoreti stari plamen. Zatim će zapevati i pesmom pozdraviti svoje novo rađanje, a rađanje novog života iz života. Bilo je to opijeno stanje usled nove ekstaze, a njegov put biće od sada: ”Živeti, grešiti, padati, trijumfovati, iznova stvoriti život iz života!”, a to je dalje značilo da mora otvoriti nova vrata greha. Poći će što dalje od svega, te smiriti razbuktali plamen svoje uskomešane krvi.

Majka mu proriče da će se jednom ipak pokajti za sve ovo novo i promenljivo stanje u koje je zapao, da će možda zažaliti za svim onim što namerava da pogazi i ostavi iza sebe. Ali, ne. Neće, nikad. Stiven Dedalus postao je sada odvieš umoran od mnogih i mnogih sablazni, a njegov duh iskao je novu suštinu lepote. Nije još našao ono za čime je uporno tragao, ni kod Aristotela, a ni kod Tome Akvinskog. Dosta su padale optužbe na samo njegov račun da je samo i nedruštveno, nedruželjubivo  stvorenje. I zato će baš sada Stiven Dedalus pokazati svima koliki je on zapravo demokrata i koliko se zalaže “za društvenu slobodu i jednakost među svim klasama i polovima u ujedinjenim državama buduće Evrope”.

Njgovo srce osetilo je oept veliki nemir, a bilo je u metežu i postao je jako uvređen u času kada je shvatio šta jedino  u ovakvom svetu rigidne discipline i licemerne pobožnosti sam može postati: ”skromni gost na gozbi svetske kulture”. Njegov duh bio je mnogo gladan i žedan ovih traženja, a težeći da otkrije i odgonetne šta se sve nalazi na koncu “skrivenih puteva irskog života”.

Tragajući dalje, otkrivaće šta umetnost sve jeste, te u čemu je njena korisnost i sloboda. Jedan profesor, asistent kazaće mu prepoznavši u njemu baš tu umetničku crtu da je jedini cilj umetnika da stvori nešto lepo, a posve je novo pitanje šta to lepo i jeste samo po sebi. Stiven Dedalus je lepo pak definisao onim što je već naučio kod Tome Akvinskog, a koji je kazao da je lepo samo ono što je dakle oku dopadljivo, a na drugom mestu još veli da je dobro samo ono čemu se inače i teži, stremi.

Baviti se pitanjem estetike za Stivenovog profesora-asistenta nešto je jako duboko, te će m ukazati: ”To je kao kad gledate sa stena Mohera u dubine. Mnogi zarone u dubine, a nikad ne izrone. Samo izvežbani ronilac može da zaroni u te dubine i da ih ispita i opet izroni na površinu”.

Na ovo Stiven Dedalus je kazao kako smatra da “nema slobodnog mišlejnja pošto svako mišljenje mora da bude vezano sopstvenim zakonima”, i onda dodade sledeće, a govoreći šta predstavlja teškoće pri estetskim diskusijama, rekavši: ”da li se reči upotrebljavaju prema književnoj tradiciji ili prema tradiciji svakodnevnog govora”.

Zatim je Irac Stiven Dedalus upitao Engleza asistenta sledeće: ”Šta je ta lepota za koju se umetnik bori da je izrazi u grumenu zemlje”. Asistent beše malo više pitanjem obeshrabren, ali kaza Stivenu da najpre stekne diplomu, da mu to bude cilj, i da ga nakon toga sigurno čeka taj neki njegov put. No, Stiven Dedalus je malodušan po tom pitanju.

Stiven Dedalus nije fasciniran ni studentskom ponudom da potpiše jedan apel što mu ponudiše kolege studenti. Nije fasciniran ni potpisivanjem apela za mri ili za ruskog cara. Tada će im svima reći u šta sve veruje: ”Ja verujem u čoveka. Naravno, ja ne znam da li vi verujete u čoveka. Divim vam se, gospodine. Divim se misli čoveka nezavisnog od svih vera. Je li to vaše mišljenje o Isusovoj misli?... Moj potpis ne vredi ništa…Vi imate pravo da idete svojim putem. Pustite mene da idem svojim”.

Za drugove i irske nacionaliste Stiven Dedalus je užasan čovek, koji je uvek sam. I rekoše mu da je rođen samo da bi se ironično podsmevao svemu i svačemu. Njih zapravo čudi zašto Stiven nećee da bude samo jedan od njih složnih Iraca, jedan od naših i zašto je tako odviše preponosan, samo svoj.

Stiven Dedalus im tada kaza, a upitavši ih sve: ”Hoćeš da kažeš da sam čudovište… Ovaj narod, i ova zemlja, i ovaj život su me stvorili… Izraziću se onako kakav sam… Moji preci su odbacili svoj jezik i uzeli drugi… Oni su dozvolili šačici stranaca da ih potčini. Uobražavaš li ti da ću ja sopstvenim životom i ličnošću plaćati njihove dugove?... Još vam ni jedan častan i iskren čovek… nije dao svoj život još od vremena Touna do Parnela a da ga vi niste prodali neprijatelju, izneverili u nevolji, ili ga oklevetali i napustili zbog koga drugoga. I vi mene pozivate da budem jedan od vaših. Pre bih vas gledao kako propadate nego što bi vam pristupio… Kada se duša jednog čoveka rodi u ovoj zemlji, na nju bacaju mreže da bi je zadržali da ne uzleti. Govoriš mi o nacionalnosti, jeziku, veri. Ja ću pokušati da u letu mimoiđem te mreže… znaš li ti šta je Irska?... Irska je krmača koja jede svoju prasad”.

I dalje je Stiven Dedalus svojim kolegama i drugovima kazao još  i ovo: ”Aristotel nije definisao sažaljenje i strah. Ja jesam… Sažaljenje je ono osećanje koje zaustavlja duh pred svim što je teško i trajno u ljudskim patnjama i sjedinjuje ga s čovekom paćenikom. Strah je ono osećanje koje zaustavlja duh pred svim što je teško i trajno u ljudskim patnjama i sjedinjuje ga sa tajnim uzrokom… Žudnja nas nagoni da nešto posedujemo, da idemo ka nečemu; gađenje nas nagoni da nešto napustimo, da odemo od nečega. Umetnosti koje ih izazivaju, pornografske ili didaktične, jesu, prema tome, nesavršene umetnosti. Estetska emocija (upotrebio sam opšti izraz) prema tome je statična. Duh se zaustalja i uzdiže iznad žudnje i gađenja… Svi smo mi životinje. I ja sam životinja… Naše telo uzmiče od onoga čega se plaši i odgovara na nadražaj onoga što želi čistom refleksnom akcijom živčanog sistema… Lepota koju je izrazio umetnik ne može u nama da probudi emociju koja je kinetička ili osećanje koje je čisto fizičko. Ona budi, ili bi trebalo da budi, ili prouzrokuje, ili bi trebalo da prouzrokuje, estetsku stagnaciju, jedno idealno sažaljenje, ili idealan strah, stagnaciju koja se stvara, produžuje i na kraju rastače onim što ja nazivam ritmom lepote”.

Odlazeći kazaće im: “ Govoriti o ovim stvarima i pokušavati razumeti njihovu prirodu i razumevši je pokušavat ipolako i skromno i stalno izraziti, istisnuti opet iz grube zemlje ili iz onog što nam ona pruža, iz zvuka i oblika i boje koji su tamničke vratnice naše duše, sliku lepote koju smo uspeli da razumemo – to je umetnost”.

Onda je Stiven Dedalus kazao još i ovo, a govoreći šta je sve umetnost: ”… čovekova moć da materiju i duh uobliči za jedan estetski cilj… Akvinski… kaže da je lepo ono što je prijatno kad se poima… Platon je, mislim, rekao da je lepota veličanstvenost istine. Ja ne bih rekao da to ima nekog smisla, ali istinito i lepo su bliski. Istinu opaža intelekt koga smiruju odnosi duhovnog koji najviše zadovoljavaju; lepotu opaža mašta koju smiruju odnosi konkretnog što najviše zadovoljavaju… Prvi korak u pravcu lepote jeste razumeti okvir i prostiranje mašte, shvatiti sam čin estetskog poimanja”.

O estetskim predstavama i najuzvišenijim svojstima Stiven Dedalus kaže sledeće, a govoreći o omađijanosti srca: ”… umetnsot (se) nužno deli u tri oblika koji proizilaze jedan iz drugog. Ti oblici su: lirski oblik, oblik u kome umetnnik daje svoju sliku u neposrednom odnosu prema sebi; epski oblik, obliku kome on daje svoju sliku u posrednom odnosu prema sebi i prema drugima; dramski oblik, oblik u kome on daje svoju sliku u neposrednom odnosu prema drugima… Ja imam kod kuće jednu knjigu… u kojoj sam zapisao pitanja… Nalazeći odgovore na njih, našao sam teoriju estetike koju pokušavam da objasnim… Lirski oblik je, u stvari najjednostavniji verbalni izraz jednog trenutka emocije, ritmički poklič takav kakav je vekovima ranije podsticao čoveka koji je potezao veslo ili vukao kamenje uz strminu”.

Stiven Dedalus se konačno budi, sa slatkom muzikom  u svojoj duši. Raspoložen je i oseća onu omađijanost srca o kojoj je govorio. Momenat njegove nove ekstaze. A počeo je da piše stihove. Zamišlja kako na klaviru svira pesmu rastanka. Zamišlja sebe u nekoliko razičitih, raznih situacija i u svokoj je on srećan. Raščistio je sa crkvom, tom sudoperom hrišćanstva.Više neće morati da obavlja formalne obrede. Pa, ipak on postaje sveštenik Stiven i to onaj koji “večne mašte” preobražava u hleb nasušni u hleb nasušnog iskustva, a što je zapravo “svetlo telo života koji večito živi”.

Stihove je posvetio devojci, koju naziva ona, a piše ih za nju već 10 godina, i seća se njenog šala na glavi. I nije imao hrabrosti da joj pošalje svoje stihove. Smatrao je to ludošću. I mučio ga je strah od nepoznatog, kao i strah od simbola, ili strah od nagoveštaja. Osetio je opet i umor. Onda je ugledao ptice selice laste, koje dolaze  i odlaze, te tako će i on slično njima ubrzo otići, da bi lutao tuđinama.

Njegovi prijatelji ravnodušno će ćutati,  a on će im sve oprostiti, pošto u sebi nikad nije nalazio grubost koju bi možda neko očekivao da je ima u njemu. Iz vazduha je najpre došao mrak, a onda i sjaj. Prežalio je onu u koju je bio zaljubljen. Trebalo je otići sa onog mesta, sa svakog mesta, sa koga više nije moguće ili na kome više nije moguće razgovarati. I više neće učestvovati u duhovnim vežbama. I neće služiti nikad crkvi. U pričest više ne veruje, a kazaće na kraju da je često bio srećan, kao što je često bio i jako nesrećan.

Sada je postao neko drugačiji, neko nov, nek odrugi (oportretisani umetnik u doba svoje mladosti). Postojao je trenutak u kome je pokušao da voli boga i šta sad, kad nije uspeo, jer nije uspeo da svoju volju uskladi sa voljom božjom. Poražen je. I nije ni preobraćenik, a nije ni otpadnik više. I dalje traga za svojim ambicijama.

Stiven Dedalud je povređen, a povredila ga je najviše rigidna pobožnost i slepa vera. Laž. Stvarnost je zloslutna. Ne može više da se pretvara i klanja simbolima i idolima. Veru jeste izbugio, ali nije izgubio svoje samopoštovanje, veru u sebe.

Stiven Dedalus odlazi bez ikakvog kajanja, jer zna koja je njegova nova uloga sada, a odlazi tamo kuda može, a odlazi zato što mora. Taj odlazak za njega jeste sloboda. Ako treba biće i prosjak. Stiven Dedalus zna šta hoće, ali još više on zna šta neće i kaže svom drugu Krenliju: ”Neću služiti onome u što više ne verujem, zvalo se to moj dom, moja otadžbina, ili moja crkva: i pokušaću da se izrazim u nekom obliku života ili umetnosti što slobodnije mogu i što potpunije mogu, služeći se u svoju odbranu jedinim oružjem koje sebi dozvoljavam – ćutanjem izgnanstvom i lukavstvom… Ne plašim se da budem sam, ni da budem odgurnut zbog nekog drugog, niti da napustim ono što moram napustiti. I ne plašim se da počinim grešku, čak ni veliku grešku koja može potrajati čitav život, a možda čak i večnost”.

Stiven Dedalus je neustrašivi bundžija, jer on je pobunjeni mladlić. I sada ima konačno svu slobodu duše, kao i slobodu mašte, te piše. I neće se nikad kajati. Noću će ima nemirne snove, ali ih se neće otresati. Čitaće knjige. Zavirivaće u rečnike. Reči će mu se vrzmati po glavi. Sretaće i onu koja mu se još dopada. I opet će mu se svideti, pa ipak, odlazi sa polovnom odećom.

A kazaće na kraju svoje knjige ”Portret umetnika u mladosti”, koju je započeo u Dablinu1904, a završio 1914 u Trstu, Džems Džojs sledeće, a biće to reči Stivena Dedalusa: ”Dobrodošao, o živote! Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda”.