HORHE SEMPRUN - IZMEĐU PISANJA I ŽIVOTA…

 

 

U drugom delu knjige “Pisanje ili život”, autora Horhea Sempruna, najpre je kazano o “Moći pisanja”, a onda kako nije bio naročito zainteresovan za iščitavanjem Prusta. Postojale su i takve knjige koje je prekidao da čita. Pošto nije pronašao sebe čitajući Prusta, otkriva dalje kako je te 1939 više voleo da čita neku drugu vrstu proze, recimo onu koju je pisao Žid. Takođe, voleo je da čita poeziju  koju je pisao Peruanac Valjeho.

Kada se nađe na kafi kod Klod-Edmonde Manji biće, biće to u ono vreme kada je osetio umor od života, a suočen sa mnogim noćnim buđenjima iz svojih snova. U rodni Madrid vratio se tek 1954 i tu se osetio najvećim strancom, izgnanikom. I tu više nije imao svoj koren.  Bio je iščupan.Vrativši se sa sobom je doneo i mnogo prisećanja na smrt.

Mučile su ga noćne more i sve ono što je preživeo u logoru Buhenvald u trajanju od 18 meseci. Kao stalni izgnanik imao je malo ličnh stvari, malo svoga “pokućstva”, i morao da se snalazi preživljavajući bez prebijene pare. A kada se probudi iz sna, bilo mu je još sve strašnije, a znajući da mora da se vrati u svoju realnost. Život posle logora Buhenvald za njega bio je strašan. I trebalo je nešto da ga spase od tolikog bola.

Onda je poželeo da napiše knjigu. Zatim mu se na putu spasa i spasenja našla džez muzika, koja je morala da bude srž njegove knjige. I kada se noću probudio, bio je ne samo u strašnom grču već i nekako izbezumljen. I bio mu je potreban odmor. I trebao mu je oporavak. Ali, nije mislio na fizičku vrstu odmora, već na duhovnu vrstu odmora. Mnogo toga morao je da zaboravi i želeo je da zaboravi. I rešio je da piše, a onda opazio da ni radost pisanja više ne može da otera sve te nesreće kojih se priseća. Spasenje je video u zaboravu. I sve što je imao bilo je iskustvo smrti i od toga je sada morao da načini život, a to je jedino mogao putem pisanja.

No, pisati nije lako znao je, i nailazio je na mnoge prepreke. Nije želeo da bude samo puki i običan svedok, povratnik iz Buhenvalda. I nije želeo da nabraja sve užase i strahote kojih se nagledao. I tragao je za jednim svojim narativnim “ja”, koje će moći da prevaziđe to njegovo lično iskustvo, i da u sve unese dozu fikcije, koja će biti kao istina.

Njegov spas bila je dakle poezija, a o svemu tome kaže: ”Uvek sam imao sreće sa pesnicima… moji susreti sa njihovim delom uvek su se događali u pravi čas. Uvek sam u prikladnom trenutku nailazio na pesničko delo koje mi je pomagalo da živim i napredujem u izoštravanju sopstvene svesti o svetu”.

Sa 40 godina počeo je da objavljuje svoje knjige, a beležnice i dnevnike koje je zapisivao unuštava, jer smatra da svako ko je time nezadovoljna treba sam sve svoje da uništi. Dnevnik je pisao 18 godina. Filozofijom matematike i logike, kako dalje priznaje, takođe nije bio mnogo oduševljen. I dok je pohađao 1942 gimnaziju “Anri IV” i dok se spremao za fakultet morao je da zarađuje za život. Nije imao od čega da preživi i davao je đacima časove španskog jezika, čak i latinskog. Svaki drugi dan imao je pristojan ručak. U pekari bi kupovao heljdine kuglice. U to preteško vreme otkrio je poeziju  Sesara Valjeha.

U svojoj glavi sakupio je pravo blago od prisećanja i sećanja, mnoge susrete, pročitane knjige, slike, verujući da će jednom sav taj nakupljeni bogati material iskoristiti za pisanje. I kada je objavio knjigu “Veliko putovaje” izbacili su ga iz Komunističke partije Šapnije. A u to vreme Luj Aragon mu donosi svoju knjigu na poklon (roman “Usmrćenje”). Horhe Semprun Argaonu neće oprostiti posvetu koja je glasila: “Uprkos svim teškoćama”, ali mu oprašta zbog samo jedne pesme, koju je objavio 1948 u knjizi “Novo vadisrce”:

Zatim je pokušao da zaboravi smrt, a onda će čitavog života svuda gde se god nađe, recitovati Aragonovu pesmu “Pesma da se zaboravi Dahau”, i stihove: ”Kada su ti oči zatvorene vidiš li vidimo li ponovo Bilo bi lepo umreti ovog časa U stravi u kojoj je ravnoteža lukavstvo Uspravljeni leš u senci vagona…”. Poezija koja će obeležiti čitav njegov život. Ove stihove izgovoriće kad posle mnogo godina poseti 1992 Buhenvald i Vajmar. I tada će izrecitovati zadnje stihove pomenute pesme: ”U ovom novom svetu ima toliko ljudi Za koje nežnost nikad više neće biti prirodna Ima u ovom starom svetu toliko i toliko ljudi za koje je nežnost sada čudna Ima u ovom starom i novom svetu toliko ljudi da njihova rođena deca neće moći da shvate O Vi koji prolazite Ne budite noćas spavače…”.

Poslednji put otišao je 1945 uoči napada na Hirošimu kod Klod-Edmonde Manji. Kroz dve godine od tada, odustao je od pisanja,  a kako bi ostao prisutan u životu, rešio je da postane neki drugi čovek. Čupao je rečenice svoje priče iz samog sebe, a to ga je proždiralo. Osećao je neki svoj lični poraz. Nije mogao da preživi svoje pisanje. Osećao je da će sve ostati nedovršeno i razmišljao kako bi samoubistvo bilo jedino ono što bi dakle stavilo tačku na tu vrstu podviga ili rada. I to što je uspeo da se održi u životu, od tada, zahvaljuje ženi po imenu Loren. Ona je bila njegov spas od uništenja.

Pisanje je grizlo i dalje njegovu dušu, a on je pokušavao da svoje pisanje nekako nadživi. I tada je stajao na prekretnici i morao da načini izbor između pisati i živeti. Izabrao je da živi, izabrao je život. I to je imalo svoju cenu, jer je pisanje počelo da umire i odumire.

Loren je sreo u Lokarnu. Ona je bila razvedena već 6 meseci. Zahvaljujući njoj imao je priliku da upozna “Bakunjinov kišobran”. A najviše ga je mučilo prisećanje na glad i bila je to memorija i prisećanje koje prilično iscrpljuje. Kazaće: ”Život se još mogao proživeti. Trebalo je samo zaboraviti, i to odlučiti čvrsto i naglo. Izbor je jednostavan: pisanje ili život. Da li ću imati dovoljno hrabrosti – surovosti prema samom sebi  - da platim tu cenu?”.

Kad ispadne iz voza, biće i onih koji će pre pomisliti da se namerno bacio. I tada će o svemu tome kazati: ”Ali možda voljna smrt nije ništa drugo do neka vrsta vrtoglavice. Ne bih znao tačno da kažem šta mi se dogodilo, kasnije, kada sam se povratio iz divnih trenutaka ništavila, izabrao sam pretpostavku da sam se onesvestio. Nema ničeg glupljeg od promašenog samoubistva. Ni nesvestica svkako nije naročito dična, ali se lakše podnosi”.

Iz voza je ispao 5 avgusta 1945 jedan dan pre nego što je atomska bomba bačena na Hirošimu. I tada je o svemu kazao: ”Ali ja nisam izlazio iz sna, već iz ništavila”.

Nakon svega pojavila se velika radost što je i dalje živ. I tada se setio i onog perona kada su ih deportovali vozom u Buhenvald, setio se logorskih reflektora, nacističkih pasa, i kako su ih udarali kundacima.

 

Kraj drugo dela

(nastaviće se)