.jpg)
U drugom delu knjige “Pisanje ili život”, autora
Horhea Sempruna, najpre je kazano o “Moći pisanja”, a onda kako nije bio
naročito zainteresovan za iščitavanjem Prusta. Postojale su i takve knjige koje
je prekidao da čita. Pošto nije pronašao sebe čitajući Prusta, otkriva dalje
kako je te 1939 više voleo da čita neku drugu vrstu proze, recimo onu koju je
pisao Žid. Takođe, voleo je da čita poeziju
koju je pisao Peruanac Valjeho.
Kada se nađe na kafi kod Klod-Edmonde Manji biće,
biće to u ono vreme kada je osetio umor od života, a suočen sa mnogim noćnim
buđenjima iz svojih snova. U rodni Madrid vratio se tek 1954 i tu se osetio najvećim
strancom, izgnanikom. I tu više nije imao svoj koren. Bio je iščupan.Vrativši se sa sobom je doneo i
mnogo prisećanja na smrt.
Mučile su ga noćne more i sve ono što je preživeo u
logoru Buhenvald u trajanju od 18 meseci. Kao stalni izgnanik imao je malo ličnh
stvari, malo svoga “pokućstva”, i morao da se snalazi preživljavajući bez prebijene
pare. A kada se probudi iz sna, bilo mu je još sve strašnije, a znajući da mora
da se vrati u svoju realnost. Život posle logora Buhenvald za njega bio je
strašan. I trebalo je nešto da ga spase od tolikog bola.
Onda je poželeo da napiše knjigu. Zatim mu se na
putu spasa i spasenja našla džez muzika, koja je morala da bude srž njegove
knjige. I kada se noću probudio, bio je ne samo u strašnom grču već i nekako
izbezumljen. I bio mu je potreban odmor. I trebao mu je oporavak. Ali, nije mislio
na fizičku vrstu odmora, već na duhovnu vrstu odmora. Mnogo toga morao je da
zaboravi i želeo je da zaboravi. I rešio je da piše, a onda opazio da ni radost
pisanja više ne može da otera sve te nesreće kojih se priseća. Spasenje je
video u zaboravu. I sve što je imao bilo je iskustvo smrti i od toga je sada
morao da načini život, a to je jedino mogao putem pisanja.
No, pisati nije lako znao je, i nailazio je na mnoge
prepreke. Nije želeo da bude samo puki i običan svedok, povratnik iz Buhenvalda.
I nije želeo da nabraja sve užase i strahote kojih se nagledao. I tragao je za
jednim svojim narativnim “ja”, koje će moći da prevaziđe to njegovo lično iskustvo,
i da u sve unese dozu fikcije, koja će biti kao istina.
Njegov spas bila je dakle poezija, a o svemu tome kaže:
”Uvek sam imao sreće sa pesnicima… moji susreti sa njihovim delom uvek su se
događali u pravi čas. Uvek sam u prikladnom trenutku nailazio na pesničko delo
koje mi je pomagalo da živim i napredujem u izoštravanju sopstvene svesti o
svetu”.
Sa 40 godina počeo je da objavljuje svoje knjige, a
beležnice i dnevnike koje je zapisivao unuštava, jer smatra da svako ko je time
nezadovoljna treba sam sve svoje da uništi. Dnevnik je pisao 18 godina.
Filozofijom matematike i logike, kako dalje priznaje, takođe nije bio mnogo
oduševljen. I dok je pohađao 1942 gimnaziju “Anri IV” i dok se spremao za
fakultet morao je da zarađuje za život. Nije imao od čega da preživi i davao je
đacima časove španskog jezika, čak i latinskog. Svaki drugi dan imao je
pristojan ručak. U pekari bi kupovao heljdine kuglice. U to preteško vreme
otkrio je poeziju Sesara Valjeha.
U svojoj glavi sakupio je pravo blago od prisećanja i
sećanja, mnoge susrete, pročitane knjige, slike, verujući da će jednom sav taj
nakupljeni bogati material iskoristiti za pisanje. I kada je objavio knjigu “Veliko
putovaje” izbacili su ga iz Komunističke partije Šapnije. A u to vreme Luj
Aragon mu donosi svoju knjigu na poklon (roman “Usmrćenje”). Horhe Semprun
Argaonu neće oprostiti posvetu koja je glasila: “Uprkos svim teškoćama”, ali mu
oprašta zbog samo jedne pesme, koju je objavio 1948 u knjizi “Novo vadisrce”:
Zatim je pokušao da zaboravi smrt, a onda će čitavog
života svuda gde se god nađe, recitovati Aragonovu pesmu “Pesma da se zaboravi
Dahau”, i stihove: ”Kada su ti oči zatvorene vidiš li vidimo li ponovo Bilo bi
lepo umreti ovog časa U stravi u kojoj je ravnoteža lukavstvo Uspravljeni leš u
senci vagona…”. Poezija koja će obeležiti čitav njegov život. Ove stihove izgovoriće
kad posle mnogo godina poseti 1992 Buhenvald i Vajmar. I tada će izrecitovati
zadnje stihove pomenute pesme: ”U ovom novom svetu ima toliko ljudi Za koje
nežnost nikad više neće biti prirodna Ima u ovom starom svetu toliko i toliko
ljudi za koje je nežnost sada čudna Ima u ovom starom i novom svetu toliko
ljudi da njihova rođena deca neće moći da shvate O Vi koji prolazite Ne budite
noćas spavače…”.
Poslednji put otišao je 1945 uoči napada na Hirošimu
kod Klod-Edmonde Manji. Kroz dve godine od tada, odustao je od pisanja, a kako bi ostao prisutan u životu, rešio je da
postane neki drugi čovek. Čupao je rečenice svoje priče iz samog sebe, a to ga
je proždiralo. Osećao je neki svoj lični poraz. Nije mogao da preživi svoje pisanje.
Osećao je da će sve ostati nedovršeno i razmišljao kako bi samoubistvo bilo
jedino ono što bi dakle stavilo tačku na tu vrstu podviga ili rada. I to što je
uspeo da se održi u životu, od tada, zahvaljuje ženi po imenu Loren. Ona je bila
njegov spas od uništenja.
Pisanje je grizlo i dalje njegovu dušu, a on je pokušavao
da svoje pisanje nekako nadživi. I tada je stajao na prekretnici i morao da načini
izbor između pisati i živeti. Izabrao je da živi, izabrao je život. I to je imalo
svoju cenu, jer je pisanje počelo da umire i odumire.
Loren je sreo u Lokarnu. Ona je bila razvedena već 6
meseci. Zahvaljujući njoj imao je priliku da upozna “Bakunjinov kišobran”. A najviše
ga je mučilo prisećanje na glad i bila je to memorija i prisećanje koje prilično
iscrpljuje. Kazaće: ”Život se još mogao proživeti. Trebalo je samo zaboraviti, i
to odlučiti čvrsto i naglo. Izbor je jednostavan: pisanje ili život. Da li ću
imati dovoljno hrabrosti – surovosti prema samom sebi - da platim tu cenu?”.
Kad ispadne iz voza, biće i onih koji će pre pomisliti
da se namerno bacio. I tada će o svemu tome kazati: ”Ali možda voljna smrt nije
ništa drugo do neka vrsta vrtoglavice. Ne bih znao tačno da kažem šta mi se dogodilo,
kasnije, kada sam se povratio iz divnih trenutaka ništavila, izabrao sam
pretpostavku da sam se onesvestio. Nema ničeg glupljeg od promašenog samoubistva.
Ni nesvestica svkako nije naročito dična, ali se lakše podnosi”.
Iz voza je ispao 5 avgusta 1945 jedan dan pre nego
što je atomska bomba bačena na Hirošimu. I tada je o svemu kazao: ”Ali ja nisam
izlazio iz sna, već iz ništavila”.
Nakon svega pojavila se velika radost što je i dalje
živ. I tada se setio i onog perona kada su ih deportovali vozom u Buhenvald, setio
se logorskih reflektora, nacističkih pasa, i kako su ih udarali kundacima.
Kraj drugo dela
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар