HORHE SEMPRUN IZGNANIK PEPELA ili BUHENVALDSKI PRIPOVEDAČ O TOLIKIM SMRTIMA…

 

Španski književnik i političar Horhe Semprun rodio se 10 decembra 1923 godine, u  Madridu. A kada je počeo Španski građanski rat 1936, njegova obitelj seli se u Francusku u izbeglištvo. U Parizu završava filozofiju na Sorboni. Godine 1941 stupa u redove pokreta Otpora, a iduće 1942 postaje član španske komunističke partije, da bi naredne 1943 bio uhapšen od strane Gestapoa, a potom deportovan u logor Buhenvald, sa svega 20 godina života. Odatle je oslobođen,11 aprila 1945, odakle dolazi opet nazad u Pariz. Radio je od 1952 kao prevodilac za UNESCO, a pored maternjeg španskog znao je francuski i nemački.Od 1957-62 tajno, u ilegali rukovodi mnogim komunističkim akcijama u Španiji koristeći se lažnim imenom Frederiko Sančez. No, 1964 isključen je iz partije, jer je odudarao u svojim stavovima od tzv. generalne linije. Kada su socijalisti došli na vlast u Šapniji, postaće ministar culture, te na tom mestu ostati od 1988-91.

Pored knjiga, napisaće i nekoliko filmskih scenarija, te dobiti najveće i najprestižnije književne nagrade širom sveta. Za knjigu “Veliko putovanje “ 1963 dobija “Formentor” nagradu. Njegova dela su: ”Druga smrt Ramona Merkadera”, ”Pisanje ili život” (knjiga koja je pre 30 godina, a te 1994 proglašena za najbolju knjigu, knjiga koju sam upravo pročitala ove 2024,  a koja se kod nas pojavila 1996). Ovo je knjiga koja govori o “borbi protiv represije”, a njegova je lična potresna doživljena priča iz rane mladosti, provedene u logoru Buhenvald, kada mu je bilo tek 20 godina. Taj nemački logor uništenja, oslobođen aprila 1945, da bi nakon okončanja Drugog svetskog rata u njemu Rusi ponovo uspostavili logorski režim, dakle logor, koji će umesto pod kontrolom nacista, sada stajati pod represivnom kontrolom sovjetskog KGB-a.

Horhe Semprun umro je 2011, u Parizu. Knjigu “Pisanje ili život” posevtio je Sesiliji, rekavši ovako: ”za svu čar njenog očaranog pogleda”. U dve rečenice, a pre nego počne ova priča, nalazi se i moto knjige. Prvu rečenicu izgovara francuski filozosfski pisac i esejista Moris Blanšo, a ona glasi ovako: ”Ko želi da se seća mora da se prepusti zaboravu, riziku potpunog zaborava, i lepoj slučajnosti u koju se tada pretvara sećanje”. Drugu rečenicu izgovara francuski pisac Andre Malro, a ona kaže: ”… tragam za suštinskom oblašću duše gde se apsolutno Zlo suprotstavlja ljubavi”. Knjiga je podeljena na 3 dela, i sadrži 265 strana,većeg formata (21 cm).

Počeo je Horhe Semprun svojim prisećanjem na vreme užasa koji je jako mlad spoznao u logoru Buhenvald, gde je proveo 2 godine, a koje je nazvao svoje “dve godine bez lica” i bez ogledala, rukama opipavajući svoje upale obraze, obučen u “rasparene prnje”, pamteći dim koji se izvijao iz dimnjaka krematorijuma, i mrtvu gluvoću pustoši kad su nestale i pobegle sve ptice iz obližnje šume, okusivši miris ljudskog spaljenog tela, zgrožene onim što se u logoru Buhenvald dešva, ne želeći da podnose užasni smrad smrti, oporosti koja se širila Vajmarom, i šumama Eterzberga,  sve dok 11 aprila 1945 nisu u logor umarširale Patenove oklopne snage da ih oslobode.

Kada je dočekao slobodu, kazaće: ”… bilo mi je smešno što sam živ”. A u jednom pak času kao preživeli, kao povrtanik, osetiće i kajanje što je preživeo sve te užase. Čak i sutradan 12 aprila 1945, a nakon oslobođenja, bivši logoraši su i dalje umirali, neki od prejedanja, neki od drugih razloga, neuhranjenosti, gladi, bolesti, iscrpljenosti. Smrt je i dalje bila njihova sva sadašnjost.

Trebalo je imati snage da se sve jednom ispriča i kaže, a neće biti lako, te sama ova knjiga nastajaće više dugih godina, mukotrpno. Kazao je Horhe Semprun: ”Uvek se može reći sve, govor sadrži sve. Može se iskazati najluđa ljubav, najstrašnija svirepost”.

Nije mu bilo lako da se odluči na prvi govor, jer se najpre osećao, a kako sam kaže - kao “utvara”, a poznato je “utvara se svi boje”. Da udahne novi život i nastavi dalje u slobodi, sa svoje 22 godine,  trebalo je poleta snage, uzdaha. Trebalo je umeti pobediti svoj sopstveni osećaj da je sve ovo jednom bio samo san života u snu, a onda postići otelotvorenje nakon užasne spoznaje da je jednom umro u logoru Buhenvald, između svoje 20 i 22 godine.

Kroz ovu priču, ožive je smrti mnogih ljudi iz bloka 65 u Malom logoru, a jedna od njih je i smrt profesora sa Sorbone po imenu Moris Albvaks. I tada je kod Rusa Nikolaja opazio šapku na kojoj je pisalo NKVD.  Horhe Semprun je na svom odelu pak nosio crveni trougao i u njemu slovo S, što je značilo da je Španac. A sve umrle imao je običaj da ispraća ne pobožni molitvama, već stihovima omiljenih i velikih pesnika. I tako Morisa ispraća Bodlerovim stihovima u kojima kaže: ”o smrti, kapetane stari, vreme je, dižimo sidro…”. Gledajući mnoge smrti u njemu se budila najluđa moguća želja tada, a to je želja da bude istrajan, da sve nadživi i sve preživi.

Iz logora se vratio u Pariz 25 aprila 1945. Kada su Amerikanci oslobodili logor, zatekli su hrpe umrlih tela, koje su sve zakopali u jednu zajedničku grobnicu. Iz te hrpe tada izvučen je jedan preživeli. O svim tim pričama i prizorim kazaće: ”Trebalo bi mi nekoliko života da ispričam sve što bi se dalo ispričati o tolikoj smrti. A ispričati sve o tolikoj smrti bio bi beskrajan posao”.

U logoru Buhenvald radilo se isrcpljujuće, radilo se “trčećim korakom”, radilo “pod udarcima batine”, itd. Logoraši su potajno susretali jedne druge u nužniku, na zahodu, pričajući tamo o džezu ili poeziji, knjigama, filozofiji. Tu su recitovali jedni drugima stihove omiljenog Bodlera ili Pola Valerija.

Za Horhe Sempruna smrt je imala značenje ugasitelja svih želja, a kao jedan od životnih poriva video je čak i smrt. Kada je u Buhenvaldu bilo previše logoraša, onda su im zakidali na hrani, a porcije su postajale manje i tanje, slabije. Tu su dovodili preživele Jevreje iz Aušvica, a njih su držali u Malom logoru gde je živeti bilo najgore, a kako sam dalje kaže - sve je tu ličilo na pravu noćnu moru. I tu su bile male šanse da se preživi.

Potom je ispričao kako je ubio jednog Nemca dok ga je slušao u zasedi kako bezbrižno peva jednu poznatu špansku pesmu. Neke detalje je izmišljao i dodavao u svoja pričanja, a kako bi ublažio patnje onih kraj čijih je smrtnih kreveta stajao i gledao zadnji odlazak. Tako je pričama pomagao samrtnicima da prežive svoju rođenu smrt. Mnoga imena nije upamtio, ali je upamtio svaki pogled koji je uočio. Upamtio je njihove napaćene oči.

Dalje će kazati kako svi pokolji imaju svoje preživele svedoke, a jedino na svetu zločin spaljivanja u krematorijumu (ili gasnoj komori) nema iza sebe ni svedoke, ni preživele. I kada je već pomenuo gasne komore, dalje nam otkriva da su još 1916 na Visli Nemci izvodili svoje prve napade gasom na Bolgako. nakon ovoga desio se Hitler i logori masovnog uništenja i istrebljenja.

Mnoge događaje iz svog života povezivao je ne samo sa ljudima koje je sretao, viđao, već i sa knjigama koje je pronalazio i sretao, dobijao, kupovao, čitao, a koje su odigrale najveće uloge i podsticaje u njegovom životu. I sto je i sa muzikom. Bila je to vrsta posebnog asocijativnog pamćenja koji se prepoznaje vezano za neku knjigu, pesmu ili likove iz pročitanih knjiga ili pisaca (Kamija, Kafke, Sartra, Brehta, itd.). Priseća se svojih ilegala, akcija pomaganja i spašavanja, sakrivanja, hapšenja, saslušanja.

Ono što je zapazio sutradan po oslobođenju logora Buhenvald tog 12 aprila 1945 bila je Staljinova slika, portret koji je neko odmah preko noći istakao i okačio. Seća se kako su u logoru imali džez orekstar koji je okupio Jirži Zak, a u kome je svirao i nadareni Srbin Marković, saksofonista. Pamtio je i pesme koje su im puštali preko razglasa. Ono što ga je porazilo bilo je to što su mu 3 uzete knjige (Hegela, Ničea i Šelinga) iz logorske biblioteke zatražili da vrati, a hteo je da ih zadrži. Po njemu logorska biblioteka osuđena je na propast nakon gašenja logora Buhenvald. U tom sporečkavanju, rečeno mu je da kraj nacizma nije ujedno i kraj klasnih borbi, a kako mu još reče njegov sagovornik, bez ugnjetavanja ne može da postoji klasno društvo. Pognute glave smatrao je Horhe Semprun da bez nasilja nema klasnog društva.

Zatim su raspravljali o tome šta će u budućnosti jednom biti logor Buhenvald, da li mesto hodočašća ili mesto koje će pojesti zub vremena.

I tada govorili su: ”… mladi ruski varvari iz Buhenvalda ne otelovljuju novog čoveka novog društva. Oni su tek otpaci tog novog društva: ostaci ruralne zaostalosti koju moderni zatvorski talas revolucije još nije bio zahvatio niti preobrazio. Ipak, mislili smo kako revolucija stvara previše otpadaka. Previše ološa”.

Kada je oslobodiocima Buhenvalda pokuša da ispriča neke priče osetio je nelagodu i doživeo svoju veliku propast, jer za njih sve te priče bile su puki stereotipi, a mnogo ih je više interesovala da se domognu dokumentacije, da za svoje specijalne službe istraže samo neke životopise. Vajmarski civili 7 godina bili su svedoci buhenvaldskog dima iz krematorijuma i sve saučesnički i ravnodušno posmatrali ćutke.

Kazao je Horhe Semprun dalje: ”Može se satima svedočiti o svakodnevnim užasima a da se ne dotakne suština logorskog isksutva… suština nije u nagomilavanom užasu čije se pojedinosti mogu prepričavati  beskonačno i u detalje… a da se ne dotakne suština niti razotkrije ledena tajna proživljenog, njena mračna istina koja zrači: “tmina koja nam je dosuđena”…”.

Poručniku Rozenfeldu oslobodiocu kazoo je Horhe Semprun dotičući se teme zla, sledeće: ”… Ne morate boraviti u konclogoru da biste spoznali Zlo. Ali ovde je ono presudno, mnogoljudno, ono je osvojilo, proždrlo sve… Mi nismo spašeni, mi smo povratnici… mi smo ipak doživeli iskustvo smrti, i to kao zajedničko i pride drugarsko iskustvo koje naše biće čini jednim…”.

Zajedno su posetili tada Geteovu kuću-muzej u Vajmaru, gde ih je dočekao neljubazni domaćin čuvar zdanja, a nacista, pričajući da je tu boravio i Hitler.

Kada je bio na slobodi i daleko od logora Buhenvald, Horhe Semprun mahom je samo ćutao o tome odakle je došao i šta tamo sve preživeo. Ćutanje na tu temu bio je njegov jedini način preživljavanja. I kaže da je o svmu zaćutao i zanemeo, jer je poželeo da živi sve lepotei bogatstva sveta, mladosti, koja je odjednom počela nakon logora da otkriva svet i život, videći u tome svoj jedini način da se prežive sve traume i agonije iz prošlosti.

Zatim je svo njegovo sećanje odjednom opet postala samo smrt. jedan deo njega zauvek kao da ostaje u logoru Buhenvald. Ono na čemu je radio, bilo je njegovo ponovno oživljavanje kao povratnika. Morao se iznova uključiti u život. Ali uvek bi se isprečila smrt, nakon čega shvata: ”Treba samo da živimo, da živimo iz sve snage i sećamo se njihove smrti: svaki bi nas oblik života iščupao iz naše ukorenjenosti u ovom izgnanstvu pepela”.

Onda novo pitanje za sve povratnike: ”Nije problem u tome da li i kako pričati, koliko god to teško bilo. Problem je slušati… Hoće lineko hteti da sluša našu priču, čak i kad bude dobro ispričana?”.

Neko drugi, pak smatra sledeće: “O stvarima treba govoriti onakve kakve jesu, bez ulepšavanja”.

 Bez ustezanja Horhe Semprun kaže: ”Dobro ispričati znači ispričati tako da nas drugi čuju. A to se ne može postići bez malo ulepšavanja. Dovoljno ulepšavanja da to postane umetnost… kako podstaći nekoga da zamisli nezamislivo, ako ne prerađivanjem, doradom stvarnosti i njenim smeštanjem u određenu perspektivu?”.

Neko drugi kazao je nakon što istoričari sve sakupe i objave u učenim delima, ovo: ”Sve će biti rečeno, zabeleženo… samo će nedostajati suštinska istina koju nikada ne može da dostigne nijedna istorijska rekonstrukcija, koliko god bila savršena i svima razumljiva…”.

A šta dalje misli o nastanku “logorske književnosti”, kazaće Horhe Semprun: ”Ali izazov neće biti opisivanje užasa. Neće biti samo to niti prevashodno to. Izazov će biti posmatrati ljudske duše u užasu zla…Trebaće nam novi Dostojevski!”.

Ono što mu je pomoglo da sve podnese u logoru bila je muzika, posebno džez, muzika koja obeležava njegovu mladost, život pre, za vreme, a i nakon logora. Kada je odlučio da progovori i sve ispriča, da prekine ćutanje, uradiće to u ime hiljade buhenvaldskih krikova, koji su se u logoru uništenja ugasili i kazati, zašto: ”Možda zato što umesto nestalih katkad treba da govore povratnici, umesto brodolomnika oni preživeli”.

Posle prvog progovaranja, zaćutaće opet narednih 16 godina. Rekao je: ”Vratio sam se, živ. Ipak, neka tuga pritiskala mi je dušu, neka nema i teška mučnina. Nije to bilo osećanje krivice, nikako. Nikada mi nije bilo jasno zašto bi trebalo da se osećam krivim što sam preživeo. Uostalom, nisam baš zaista preživeo. Nisam bio siguran da sam pravi preživeli. Preživeo sam smrt, ona je postala moje životno iskustvo… Uopšte nema potrebe da se upoznaju konclogori da bi se osetila teskoba življenja… Živi se ne razlikuju od mrtvih zbog neke posebne zasluge… nema zasluge u tome što živiš. Nema je ni u tome što si mrtav… preživljavanje nije pitanje zasluge, već sreće. Ili nesreće, kako ko voli. Život zavisi od toga kako su bačene kocke, ni od čega drugog… moje su kocke dobro bačene, to je sve”.

 

Kraj prvog dela

(nastaviće se)