TRI MALE PRIČE KOJE ISRPIČA ADVA…

 

 

Kroz priču “Kos” Robert Muzil priča 3 “male priče”, a to su priče koje se tiču dvojice muškaraca, koji su jednom bili najbolji drugovi, a još od svojih mladih dana, a oni se u ovom pričanju zovu Ajedan i Adva, slušalac i pripovedač. I ne samo to, njih dvojica važili su za najbolje prijatelje, a bila je to reč o vezi koja se temeljila na jako čvrstim i dubokim prijateljskim svezama, a još od rane mladosti. Obojica su sticali isto vaspitanje internatskog tipa, u kome je važila stroga religiozno-verska disciplina.

Adva bio je sav od mišića, a studirao je šumarstvo, dok je Ajedan počeo da pokazuje sklonost ka radničkom pokretu. Sreli su se pre izbijanje Velikog rata. Iza Adva stajala su neka od putovanja kroz Rusiju, a upravo tada bio je zaposlen u jednoj kancelariji, a pri kompaniji. Adva bio je jedan od vrlo srećnih ljudi kojima je sve brzo polazilo za rukom.

Međutim, Ajedan više nije veliki klasni borac, već je sada odjednom postao izdavač novina, te sada propagira politiku posve mirnog i spokojnog društva, a radeći za jednog bogatog čoveka sa berze.

Ajedan i Adva našli su se odjednom na suprotnim stranama društva, a inače dva različita tipa ličnosti, dva različita karaktera, te se tako stvara vidan jaz između njih dvojice, a nekada jako bliskih prijatelja. Oni se čak počinju i prezirati, a to će ih udaljiti još više jednog od drugog.

No, sreću se iznova, a posle izvesnog vremena, a ono što u tom susretanju dalje sledi jeste samo priča koju priča Adva. No, njegova priča najviše liči na dobar monolog. A pričao je najpre o berlinskim dvorištima, žiteljima, o avlijama, o kućama, o zidovima, o jednoj posve novoj vrsti gradske pustoši koju je zapamtio. Pričaće dalje o svojim roditeljima sa kojima prekida svaku komunikaciju, jer se udaljava od njih, živeći život koji je sam sebi počeo da keira i stvara. Za to prisećanje važan je čas u kome po prvi put susreće, a zapravo najpre začuje poj jednog slavuja.

Jedne pak večeri u svojoj radnoj sobi, napustivši suprugu, u mesecu maju, a negde pred osvit i svanuće, začuo je te neobične tonove. Čuo je slavujevu pesmu dakle. Slavuj je za njega ni manje ni vieš nego tek rajska ptica. Ti zvuci koje je začuo tada za njega su nadstvarni i zvuče posve natprirodno. To ga sve vraća u rano detinjstvo u onaj bajkoviti njegov svet. Tada je sebi obećao da će postati sledbenik i pratilac upravo te melodije, tog zvuka, a zapravo poja slavuja. I upravo tada slavujeva pesma odjednom prestaje kao najlepši san, jer ta rajska ptica nestaje nekuda bez traga i glasa.

Bila je to njegova vrsta ličnog gubitka, čas u kome se oseća osamljeno, napušteno, ostavljeno, a sebe doživljava kao siroče. Postao je zlovoljan. I tada je shvatio da ona ptica i nije bila slavuj već kos, dakle vrsta ptice koja ima sposobnost samo da imitira i oponoša sve druge i ostale ptice.

Zašto je Adva želeo da priča sve ove svoje male priče, kazaće sam, a ovako svom prijatelju Ajedan: ”Ispričaću ti svoje priče da bih sam saznao da li su istinite; godinama ni sa kim nisam mogao da se ispričam, a kad bih čuo kako o tome sam sa sobom govorim, bilo bi mi, otvoreno govoreći, nelagodno oko srca”.

Druga priča dešava se u vreme rata, na frontu, na bojištu, negde oko južnih granicaTirola, u času bezizlaznom, teškom, nalik ćorsokaku. Radnja priče dešava se u jesen u mesecu oktobru. Iz rova posmatrao je nebo osuto nikad lepšim zlatnim i sjajnim zvezdama, a bilo je to ona najlepše plava noć u kojoj će poći u šetnju, uprkos svim mogućim opasnostima ratnog trenutka. I setio se tada kako je iznad rovova ugledao onu prvu čeličnu pticu smrti ili prvi neprijateljski avion. Nakon toga začuo je zvuk koji je nalikovao na neku specifičnu vrstu pištanja, fijukanja. Avion je izbacivao smrtonosne strele, u vidu zašiljenih metalnih šipki koje su trebale padom dole na zemlju da rasprsnu čije stigu lobanje. Taj piskavi i pištavi zvuk donosio je nekome smrt. Pa opet, za njega je i takav zvuk imao slične natprirodne ili nadstvarne melodije. Još sa 8 godina prestao je Adva da veruje  u boga, ali u tom času on kao da oseti nekakvo prisustvo višnje božje sile uz sebe. Pao je tada u neki svoj trans i zanos, zanesenost, te ne može da se tačno seti koliko je sve to tačno potrajalo tako, a ono što sigurno zna jeste da se u njemu, u tom času, u tom intervalu vremenskog trajanja ili vanvremenskog netrajanja, on sam osetio nekako jako odsutnim.

Treća mala priča koju Adva želi da ispriča prijatelju Ajedan tiče se njegove majke prema kojoj nije osećao bogzna kakvu naročitu sklonost, sinovsku ili sinovljevsku naklonost, a kojoj je nanosio kao okrutni i oholi sin veliku bol, jer nije dolazi kući u posetu, jer je izbegavao da odgovori na njena mnogobrojna mesečno poslata pisma. Svoju prošlost je dakle odsekao i odrezao, otpisao, poništio, potisnuo, jer je odjednom postao neki drugačiji čovek, čovek koji se mnogo izmenio i promenio. Majka je za njega bila žena lafica, ali ipak i žena koja živi jako organičenim stilom života. Smatrao je da njegova majka nije mnogo pametna žena, te na kraju veli da nije bila čak ni dobra, već samo preka, prgava i naprasita žena, a žena koju krase ograničenja i ona posebna vrsta žestine, ljutine, a uz to je mnogo nervozna.

Završio je u Rusiji kao ratni zarobljenik. U času kad je tamo shvatio da ne može da bude nemi slušalac kome se iz dana u dan ponavljaju sve te dosadne i neprikosnovne dogme, vraća se nazad u domovinu Nemačku, u sredinu u kojoj sada odjednom cveta veliki duh individualizma. Počinje da se bavi poslovima sumnjive prirode i porekla. Ali, posao mu ne ide kako baš treba, jer nažalost u to vreme i njegovi roditelji žive jako teško. U jednom pismu majka mu piše da nisu u stanju da mu materijalno pomognu, osim da samo umru, a on da eto nasledi sav njihov imetak, a onda da ga fino proda i počne da živi bolje. Nakon toga njegova majka zaista postaje bolesna te ubrzo umire. Kad stigne na majčinu sahranu zatiče bolesnog i oca. Za razliku od brižnije  majke, otac je ljut na sina i ne želi mnogo toga da mu otpiše i oprosti. Umro je i otac, a sin sada prodaje sav svoj nasleđeni imetak. Prodavao je prvo nameštaj nekoliko sedmica. U kući nalazi svoje prve knjige iz detinjstva i počinje da ih čita, a nalazi samo ostatke svoje stare dečje sobe. Nalazi mnogo prašnjavih sanduka i uspomena, tragova. Vratio se nazad u svoj bajkoviti svet od pre 30 i malo više godina. Čak je doneo i krevet, te počeo na istom svom mestu kao tada da konači.

Upravo tada začuo je pesmu slavuja. Imao je utisak da se to čuje samo u njegovom snu. Opazio je slavuja na susednoj kući. A kad se prisetio da tu više ne žive slavuji, znao je odmah da je to kos. To bolno saznanje probudilo ga je iz sna.

Kad se dakle probudio iz sna, ta ptica odjednom progovara i  njemu govori, i kaže mu da je ona onaj njegov kos, a onda mu je ptica kazala da je ona zapravo njegova majka. Čim je ptica uletela u sobu, on kao nekad u svom detinjstvu zatvara prozor, a onda na starom prašnjavom tavanu traži svoj stari kavez iz detinjstva u kome je već jednom držao jednog istog takvog kosa. Taj kos živeo je pripitomljeno i imao je slobodu da izleće i odleće kad god poželi, sve dok jednog dana zauvek nije nestao i otišao nekuda bez traga. Sada se ponovo pojavio pred njim kos. Adva smatra na kraju svog pričanja da je bio dobar čovek upravo u tom času kada je imao i posedovao svog kosa.

I kako se završila ova poslednja, a treća mala priča. Adva nije hteo više da pusti kosa, te tu prekida svoje pričanje, uz napomenu da više ništa ne može da kaže svom prijatelju Ajedan, te da nema pojma kako ova priča dakle završava. Čak ne zna ni smisao ove svoje priče i pričanja, jer kako sam dalje kaže, ako bi to i znao, onda nema potrebe da se baš sve ispriča. To je po njemu pak nalik na pojavu šapata ili na pojavu žamora, na to različito dvoje koji ne mogu da se tačno razlikuju.