.jpg)
Kroz priču “Kos” Robert Muzil priča 3 “male priče”,
a to su priče koje se tiču dvojice muškaraca, koji su jednom bili najbolji drugovi,
a još od svojih mladih dana, a oni se u ovom pričanju zovu Ajedan i Adva,
slušalac i pripovedač. I ne samo to, njih dvojica važili su za najbolje prijatelje,
a bila je to reč o vezi koja se temeljila na jako čvrstim i dubokim prijateljskim
svezama, a još od rane mladosti. Obojica su sticali isto vaspitanje internatskog
tipa, u kome je važila stroga religiozno-verska disciplina.
Adva bio je sav od mišića, a studirao je šumarstvo,
dok je Ajedan počeo da pokazuje sklonost ka radničkom pokretu. Sreli su se pre
izbijanje Velikog rata. Iza Adva stajala su neka od putovanja kroz Rusiju, a
upravo tada bio je zaposlen u jednoj kancelariji, a pri kompaniji. Adva bio je jedan
od vrlo srećnih ljudi kojima je sve brzo polazilo za rukom.
Međutim, Ajedan više nije veliki klasni borac, već
je sada odjednom postao izdavač novina, te sada propagira politiku posve mirnog
i spokojnog društva, a radeći za jednog bogatog čoveka sa berze.
Ajedan i Adva našli su se odjednom na suprotnim stranama
društva, a inače dva različita tipa ličnosti, dva različita karaktera, te se tako
stvara vidan jaz između njih dvojice, a nekada jako bliskih prijatelja. Oni se čak
počinju i prezirati, a to će ih udaljiti još više jednog od drugog.
No, sreću se iznova, a posle izvesnog vremena, a ono
što u tom susretanju dalje sledi jeste samo priča koju priča Adva. No, njegova
priča najviše liči na dobar monolog. A pričao je najpre o berlinskim dvorištima,
žiteljima, o avlijama, o kućama, o zidovima, o jednoj posve novoj vrsti gradske
pustoši koju je zapamtio. Pričaće dalje o svojim roditeljima sa kojima prekida
svaku komunikaciju, jer se udaljava od njih, živeći život koji je sam sebi počeo
da keira i stvara. Za to prisećanje važan je čas u kome po prvi put susreće, a
zapravo najpre začuje poj jednog slavuja.
Jedne pak večeri u svojoj radnoj sobi, napustivši
suprugu, u mesecu maju, a negde pred osvit i svanuće, začuo je te neobične
tonove. Čuo je slavujevu pesmu dakle. Slavuj je za njega ni manje ni vieš nego tek
rajska ptica. Ti zvuci koje je začuo tada za njega su nadstvarni i zvuče posve
natprirodno. To ga sve vraća u rano detinjstvo u onaj bajkoviti njegov svet. Tada
je sebi obećao da će postati sledbenik i pratilac upravo te melodije, tog zvuka,
a zapravo poja slavuja. I upravo tada slavujeva pesma odjednom prestaje kao
najlepši san, jer ta rajska ptica nestaje nekuda bez traga i glasa.
Bila je to njegova vrsta ličnog gubitka, čas u kome
se oseća osamljeno, napušteno, ostavljeno, a sebe doživljava kao siroče. Postao
je zlovoljan. I tada je shvatio da ona ptica i nije bila slavuj već kos, dakle vrsta
ptice koja ima sposobnost samo da imitira i oponoša sve druge i ostale ptice.
Zašto je Adva želeo da priča sve ove svoje male
priče, kazaće sam, a ovako svom prijatelju Ajedan: ”Ispričaću ti svoje priče da
bih sam saznao da li su istinite; godinama ni sa kim nisam mogao da se
ispričam, a kad bih čuo kako o tome sam sa sobom govorim, bilo bi mi, otvoreno
govoreći, nelagodno oko srca”.
Druga priča dešava se u vreme rata, na frontu, na
bojištu, negde oko južnih granicaTirola, u času bezizlaznom, teškom, nalik
ćorsokaku. Radnja priče dešava se u jesen u mesecu oktobru. Iz rova posmatrao je
nebo osuto nikad lepšim zlatnim i sjajnim zvezdama, a bilo je to ona najlepše plava
noć u kojoj će poći u šetnju, uprkos svim mogućim opasnostima ratnog trenutka.
I setio se tada kako je iznad rovova ugledao onu prvu čeličnu pticu smrti ili
prvi neprijateljski avion. Nakon toga začuo je zvuk koji je nalikovao na neku
specifičnu vrstu pištanja, fijukanja. Avion je izbacivao smrtonosne strele, u
vidu zašiljenih metalnih šipki koje su trebale padom dole na zemlju da rasprsnu
čije stigu lobanje. Taj piskavi i pištavi zvuk donosio je nekome smrt. Pa opet,
za njega je i takav zvuk imao slične natprirodne ili nadstvarne melodije. Još sa
8 godina prestao je Adva da veruje u boga,
ali u tom času on kao da oseti nekakvo prisustvo višnje božje sile uz sebe. Pao
je tada u neki svoj trans i zanos, zanesenost, te ne može da se tačno seti
koliko je sve to tačno potrajalo tako, a ono što sigurno zna jeste da se u
njemu, u tom času, u tom intervalu vremenskog trajanja ili vanvremenskog netrajanja,
on sam osetio nekako jako odsutnim.
Treća mala priča koju Adva želi da ispriča prijatelju
Ajedan tiče se njegove majke prema kojoj nije osećao bogzna kakvu naročitu sklonost,
sinovsku ili sinovljevsku naklonost, a kojoj je nanosio kao okrutni i oholi sin
veliku bol, jer nije dolazi kući u posetu, jer je izbegavao da odgovori na
njena mnogobrojna mesečno poslata pisma. Svoju prošlost je dakle odsekao i
odrezao, otpisao, poništio, potisnuo, jer je odjednom postao neki drugačiji
čovek, čovek koji se mnogo izmenio i promenio. Majka je za njega bila žena
lafica, ali ipak i žena koja živi jako organičenim stilom života. Smatrao je da
njegova majka nije mnogo pametna žena, te na kraju veli da nije bila čak ni dobra,
već samo preka, prgava i naprasita žena, a žena koju krase ograničenja i ona posebna
vrsta žestine, ljutine, a uz to je mnogo nervozna.
Završio je u Rusiji kao ratni zarobljenik. U času kad
je tamo shvatio da ne može da bude nemi slušalac kome se iz dana u dan ponavljaju
sve te dosadne i neprikosnovne dogme, vraća se nazad u domovinu Nemačku, u sredinu
u kojoj sada odjednom cveta veliki duh individualizma. Počinje da se bavi
poslovima sumnjive prirode i porekla. Ali, posao mu ne ide kako baš treba, jer nažalost
u to vreme i njegovi roditelji žive jako teško. U jednom pismu majka mu piše da
nisu u stanju da mu materijalno pomognu, osim da samo umru, a on da eto nasledi
sav njihov imetak, a onda da ga fino proda i počne da živi bolje. Nakon toga njegova
majka zaista postaje bolesna te ubrzo umire. Kad stigne na majčinu sahranu
zatiče bolesnog i oca. Za razliku od brižnije majke, otac je ljut na sina i ne želi mnogo
toga da mu otpiše i oprosti. Umro je i otac, a sin sada prodaje sav svoj nasleđeni
imetak. Prodavao je prvo nameštaj nekoliko sedmica. U kući nalazi svoje prve knjige
iz detinjstva i počinje da ih čita, a nalazi samo ostatke svoje stare dečje
sobe. Nalazi mnogo prašnjavih sanduka i uspomena, tragova. Vratio se nazad u svoj
bajkoviti svet od pre 30 i malo više godina. Čak je doneo i krevet, te počeo na
istom svom mestu kao tada da konači.
Upravo tada začuo je pesmu slavuja. Imao je utisak
da se to čuje samo u njegovom snu. Opazio je slavuja na susednoj kući. A kad se
prisetio da tu više ne žive slavuji, znao je odmah da je to kos. To bolno saznanje
probudilo ga je iz sna.
Kad se dakle probudio iz sna, ta ptica odjednom progovara
i njemu govori, i kaže mu da je ona onaj
njegov kos, a onda mu je ptica kazala da je ona zapravo njegova majka. Čim je
ptica uletela u sobu, on kao nekad u svom detinjstvu zatvara prozor, a onda na starom
prašnjavom tavanu traži svoj stari kavez iz detinjstva u kome je već jednom držao
jednog istog takvog kosa. Taj kos živeo je pripitomljeno i imao je slobodu da
izleće i odleće kad god poželi, sve dok jednog dana zauvek nije nestao i otišao
nekuda bez traga. Sada se ponovo pojavio pred njim kos. Adva smatra na kraju svog
pričanja da je bio dobar čovek upravo u tom času kada je imao i posedovao svog
kosa.
I kako se završila ova poslednja, a treća mala
priča. Adva nije hteo više da pusti kosa, te tu prekida svoje pričanje, uz napomenu
da više ništa ne može da kaže svom prijatelju Ajedan, te da nema pojma kako ova
priča dakle završava. Čak ne zna ni smisao ove svoje priče i pričanja, jer kako
sam dalje kaže, ako bi to i znao, onda nema potrebe da se baš sve ispriča. To
je po njemu pak nalik na pojavu šapata ili na pojavu žamora, na to različito dvoje
koji ne mogu da se tačno razlikuju.
Нема коментара:
Постави коментар