27 MART 2024…

 

Dan je i danas tmuran, turoban, tegoban, pun neke dosade, nepokretnosti, lenjosti, tromosti…

Dan je pun oblačnosti, prohladnog vetra…

I nije bilo kao u mudrim izrekama, da će se po jutru dan prepoznati…

Naime, buknulo je najpre sunce, a onda ga je netragom nestalo za sve te oblake i oblačnosti i postalo je jako tmurno…

Po jutru se ni dani više ne poznaju, niti jutro dobro koje započne više ne obećava da će takvo biti do konca dana...

Po takvom danu jedva se i nerado nešto malo pročitalo, jedna knjiga kratkih Muzilovih priča konačno završila, te počela neka mešavina poezije i proze, ali ni to nije to, nešto u svemu fali – toplote i sunca, a dakle svetlosti…

Pa ipak, uz sve rizike današnje turobnosti i oblačnosti, bezvoljnosti,  taman i neka bude kiše, iako je nije bilo, ja utrošilm jako brzo onu juče kupljenu konzervu narandžaste farbe kojom sam jedva uspela da ofarbam najveći setveni drveni boks ili bundevište koje sad i bojom bundevine sazrele kore nagoveštava da je reč o bundevištu…

Mogla sam još jednu čitavu konzervu da utrošim, ali i ovu sam jedva dobila, te moram da trpim što je sloj farbe nekako bledunjav za moj ukus, a daska brzo upila svu farbu kao da je žedna, pa opet lepše je sve i ovako sa jednim skromnim slojem, nego neofarbano zauvek…

I možda jednom uspem da nanesem i drugi sloj farbe, tu zamisao negde pohranjujem na sigurno i jednom možda ostvarim i ovaj ideal farbanja sa malo više sjaja...

Nov boja lale jeste žuta, ali šatirana ili duple boje neke – žuto-bordo. I još jedna boja nije izbila i ona obećava da će biti još jače žuća boja latica…

Pčele su zujale te dok sedim ispod trešnje imam osećaj da se nalazim čitavom glavom u košnici među mnoštvom pčela, jer lete gusto oko naših šolja za čaj, kao i oko naših glava. Prostor i mesto gde se čovek čitavim bićem i dušom premešta, izmešta u neke kosmičke dimenzije daleko do svih turobnosti buka...

Dvorište je prepuno ljubičica...

Na ljubičicama jedna bubamara izvodi svoje vratolomije premeće se čas gore čas dole, silazi, zalazi za liske, kao da hoće da se igramo žmurke ili jurke. A ja zna odmah po njenim crnim flekama da nije prava i da je ona jedna od uljeza svoje pogane rase…

U blizini i jedan jako krupan mrav delija, takođe na ljubičicama, traži neko svoje čudo danas...

Pečele su na maslačku, na petrovčičima, ali i na šeboju još više...

Na šeboju invazija 4 rundave, a čudne bube, nekako čupave, koje sam viđala da se tako zalepe i izgleda vešto kupe i one sebi sokove i polen šeboja, a ne znam ni kako se zovu, a jako su mutne i čudne te bube uljezi, kao kakvi krpelji…

I tako danas sve živi srećno samo. I pčela je svaka sama, priča za sebe. I bubamara čak i lažna i onaj krupni mrav delija. Samo ove čudne bube navalile na vrhove šeboja, a u grupi 4 u komadu, a izgleda da su neki golemi krpelji i uljezi jedino tako jaki u krdu. Samo izgleda ne umeju da pokažu nadmoć svoju kad su sami...

I onda na šeboju ugledam onog sitnog majušnog skakutavog skavačića, koji se i okom jedva opazi, ali ima velike antene, koje zato vidim čak iz svemirske letilice...

Lepota narcisa konačno nestaje, ta lepota najlepša sada je svela i prolazi, nestaje, truli...

Itd…