JOŠ MALO, PA EPHRAIM KISHON (1924-2005)…

 

 

Pre dva dana početo je išitavanje još jedne knjige, dakle još jednog pisca koga nikad nisam čitala (za koga nisam čula), a treba mi još sutrašnje treće jutro, da privedem ovu knjigu kraju, pročitavši je, od ukupno 221 strana. Reč je o knjizi pod nazivom ”Još malo pa istina – Priča o mojim pričama”. I zato bar jedan dan unapred, treba da istražim i upoznam biografiju pisca koga trenutno čitam, a u poslednja dva-tri jutra. Imam tu  čast da je knjiga objavljena kod nas, a tada na  hrvatskom 1987, za Kišonovg života, u Zagrebu (“Znanje”, Biblioteka Hit - Moderne literature, trideseto kolo, svezak 180, ) i baš tu sada inostranu knjigu i jezik čitam, te mi je doživlja jači. Knjiga je prošle godine izbačena iz jedne narodne biblioteke, kao suvišna za palančane, verovatno jer više taj jezik kod nas nije u modi, nigde ne važi. I tako, tim izbacivanjem ja sam došla u posed ove knjige, te doznala da postoji ovakva jedna divna satirična i humoristična knjiga. A iz knjige koju čitam, o autoru saznajem tek malo, da se rodio 1924 u Budimpešti pod imenom Ferenc Hofman, te preživeo Holokaust, a nakon svega toga promenio ime 1949 u Efraim Kišon, te se nastanio u Izraelu.Više da bih saznala o Efraimu Kišonu, satiričaru, scenaristi, dramaturgu, reditelju i humoristi pozivam u pomoć “Wikipediu” , te u prevodu sa engleskog ovako dalje glasi priča koju otkrivam:

Efraim Kišon (23 avgust 1924 — 29 januar 2005 ) bio je izraelski pisac, dramaturg, scenarista i režiser nominovan za Oskara, rođen u Mađarskoj (Budimpešta). Bio je jedan od najčitanijih savremenih satiričara u Izraelu, a takođe je bio posebno popularan u zemljama nemačkog govornog područja.

Efraim Kišon je rođen 23 avgusta 1924 pod imenom Ferenc Hofman u jevrejskoj porodici srednje klase u Budimpešti, u Mađarskoj. U mladosti nije znao ni hebrejski ni jidiš. Njegov otac je radio kao direktor banke, a majka je bila bivša sekretarica. Kišon je imao i sestru koja je bila spisateljica.

Njegov talenat za pisanje pokazao se u mladosti. Godine 1940 dobio je prvu nagradu za pisanje romana za srednjoškolce. Zbog rasnih zakona koji su se primenjivali u Mađarskoj tokom Drugog svetskog rata, nije mu bilo dozvoljeno da nastavi studije na univerzitetu i stoga je 1942 godine počeo da uči izradu nakita.

Tokom Drugog svetskog rata nacisti su ga zatvorili u nekoliko koncentracionih logora. U jednom kampu mu je šahovski talenat pomogao da preživi, jer je igrao šah sa čuvarima. U drugom logoru Nemci su postrojili logoraše i streljali svakog desetog, ali su ga mimoišli. Kasnije je napisao u svojoj knjizi “Žrtveni jarac”: „Napravili su grešku — ostavili su jednog satiričara živog“. Na kraju je uspeo da pobegne iz koncentracionih logora dok je bio transportovan u logor za istrebljenje Sobibor u Poljskoj okupiranoj od strane nacističkih Nemaca, a ostatak rata je sakrio prerušen u „Stanka Andraša“, slovačkog radnika.

Nakon rata, kada se vratio u Budimpeštu, otkrio je da su mu roditelji i sestra preživeli, ali da su mnogi drugi članovi porodice ubijeni u gasnim komorama u Aušvicu. Godine 1945 promenio je prezime iz Hofman u Kišon i vratio se u Mađarsku, gde je nastavio da uči umetnost i pisanje. Godine 1948 završio je studije metalske plastike i istorije umetnosti i počeo da objavljuje humoristične članke pod imenom Franc Kishunt.

Godine 1949 emigrirao je u novoosnovanu državu Izrael, zajedno sa svojom prvom suprugom Evom (Chawa) Klamer, da bi pobegao od komunističkog režima. Kada je stigao u Izrael, službenik za imigraciju je zvanično hebraizirao svoje ime u "Efraim Kišon". Prema rečima Kišona, službenik Jevrejske agencije ga je pitao za ime i kada je odgovorio „Ferenc“, službenik je rekao: „Ne postoji tako nešto i napisao je „Efraim“, a zatim je nastavio i hebraizirao svoje prezime, Kišon, po istoimenoj reci u blizini Haife, izraelskog grada na planini Karmel.

Njegov prvi brak sa Evom (Chawa) Klamer 1946 završio se razvodom. Godine 1959 oženio se Sarom (rođenom Lipovitz), koja je umrla 2002. Godine 2003 oženio se austrijskom književnicom Lisom Witasek. Kišon je imao troje dece: sinove Rafaela (1957) i Amira (1963) i ćerku Renan (1968).

Godine 1981 Kišon je osnovao drugi dom u ruralnom švajcarskom kantonu Appenzell nakon što se osećao necenjenim u Izraelu, ali je ostao nepokolebljivi cionista.

Kišon je preminuo 29 januara 2005 u svom domu u Švajcarskoj u 80-oj godini nakon srčanog zastoja. Njegovo telo je prevezeno u Izrael i sahranjen je na groblju Trumpeldor u Tel Avivu.

Budući da je bio popularan izraelski pisac, i dalje je osećao da je dobio negativan tretman od izraelskih medija zbog činjenice da je bio prilično desno orjentisan u svojim političkim stavovima.

Kišon je u početku živeo u tranzitnom kampu "Sha'ar Ha'Aliyah" u blizini Haife, a ubrzo nakon toga se preselio u kibuc Kfar Hahoresh, u kojem je radio kao bolničar dok je u slobodno vreme uz pomoć komšije Josepha Bilitzera učio hebrejski jezik. Tokom ovog perioda napisao je nekoliko humorističkih lista za mađarski list „Uj Kelet“. Nakon toga, Kišon se preselio u stambeni projekat. Studirao je hebrejski u Ulpanu „Etczion“ u Jerusalimu i ubrzo je postao vešt u jeziku. Ipak, njegov teški mađarski naglasak ga je pratio tokom celog života.

Savladavši hebrejski jezik izuzetnom brzinom, 1951 Kišon je počeo da piše satiričnu kolumnu u lako-hebrejskom dnevniku Omer, nakon samo dve godine u zemlji. Kasnije je Kišon počeo da piše za list „Davar” (koji je u to vreme bio veoma uticajan) u kojem je objavio satiru pod nazivom „Blaumilški kanal”. Iste godine u Izraelu je objavio svoju prvu knjigu „Ha-ole Ha-Yored le-Chayenu”- „The Pestering Immigrant”, (igra reči na hebrejskoj reči za „imigrant” – Imigrant gnjavator) koja je napisana na mađarskom i prevedena na hebrejski od strane Avigdor Hameiri. Knjiga je uglavnom bila o životnim iskustvima novih imigranata u Izraelu tokom 1950-ih.

Godine 1952 Kišon je počeo da piše redovnu satiričnu kolumnu pod nazivom „Had Gadya“ („Jedna mlada koza“ na aramejskom, preuzeto iz liturgije Passover Seder) u dnevnom hebrejskom tabloidu „Ma'ariv“. Kišon je pisao kolumnu oko 30 godina, dok je u prve dve decenije skoro svaki dan objavljivao novu kolumnu. U roku od nekoliko godina nakon što je započeo svoju spisateljsku karijeru u Izraelu, Kišon je postao jedan od najistaknutijih humorista i satiričara u zemlji.

Kišonova izuzetna jezička inventivnost i njuh za stvaranje likova preneli su se u njegov rad za pozorište. Zbirke njegovih humorističkih spisa su se pojavile na hebrejskom i u prevodu. Među engleskim prevodima su “Look Back Mrs. Lot” (1960), “Nojeva barka, Turistička klasa” (1962), “The Seasick Whale” (1965) i dve knjige o Šestodnevnom ratu i njegovim posledicama, “Sorry We Won” (1967) , i “Woe to the Victors” (1969). Dve zbirke njegovih drama objavljene su i na hebrejskom: “Shemo Holekh Lefanav” (1953) i “Ma’arkhonim” (1959).

Kišonove knjige su prevedene na 37 jezika i posebno se dobro prodaju u Nemačkoj (knjigu “Još malo pa istina – Priča o mojim pričama” napisao je na nemačkom jeziku). Kišon je odbacio ideju o univerzalnoj krivici za Holokaust. Rekao je: „Veliko mi je zadovoljstvo da vidim unuke mojih dželata kako stoje u redu da kupe moje knjige“. Sve do svoje smrti 1979 godine, Fridrih Torberg je prevodio njegova dela na nemački. Nakon toga, Kišon je sam radio prevode na nemački.

Kišon je bio doživotni šahovski entuzijasta i rano se zainteresovao za igranje šaha protiv kompjutera. Godine 1990, nemački proizvođač šahovskih računara ”Hegener & Glaser” zajedno sa Fidelitijem proizveo je Kishon Chesster, šahovski računar koji se odlikuje govornim komentarima koje bi davao tokom partije. Kišon je napisao komentare da budu duhoviti, ali su takođe pažljivo odabrani da budu relevantni za šah i poziciju u igri.

Kišonovi skečevi i drame su prevođeni i izvođeni na pozornicama i televizijskim mrežama širom sveta.

Kišon se proširio na bioskop ranih 1960-ih. Napisao je, režirao i producirao pet igranih filmova, od kojih su svi komični/satirični filmovi. Tri filma su nominovana za velike međunarodne nagrade uključujući nagradu Zlatni globus (dve pobede) i Oskara (dve nominacije):

“Sallah Shabati” (1964), nominovan za Oskara za najbolji film na stranom jeziku), izraelska komedija o haosu izraelske imigracije i preseljenja. Ova društvena satira svrstala je reditelja Efraima Kišona među prve izraelske filmske stvaraoce koji su postigli međunarodni uspeh. Takođe je predstavio glumca Chaima Topola (“Guslač na krovu”) publici širom sveta.

“Ervinka” (1967), scenario i režija Kišon. Film sa Topolom u glavnoj ulozi je komična priča o prevarantu koji se zaljubljuje u policajca.

“Blaumilch kanal”, poznat i kao “Veliko kopanje” (1969, nominovan za Zlatni globus 1971), izraelska komedija koja prikazuje ludilo birokratije kroz reakciju opštine na postupke ludaka.

“Policajac”, originalni hebrejski naslov “Ha-Shoter Azoulay” (bukvalno, “Constable Azoulay”) (1971, nominovan za Oskara za najbolji film na stranom jeziku, nagrađen Zlatnim globusom 1972 za najbolji film na stranom jeziku). Osvojio je nekoliko drugih nagrada, kao što su najbolji strani film na filmskom festivalu u Barseloni i najbolja režija na festivalu u Monte Karlu. U Izraelu se smatra filmskim klasikom.

“Lisica u kokošinjcu” (1978), zasnovana na istoimenoj Kišonovoj satiričnoj knjizi, prikazuje mnoge istaknute izraelske glumce tog vremena, pre svega Shaike Ophir i Seffy Rivlin. Film ima satiričan, komičan pogled na staru generaciju izraelskih političara.

Godine 2002, dobija Izraelsku nagradu za životno delo i poseban doprinos društvu i Državi Izrael. Po dobijanju nagrade, primetio je: „Osvojio sam Izraelsku nagradu, iako sam proizraelski. To je skoro kao državno pomilovanje. Obično ga daju nekom od onih liberala koji vole Palestince a mrze naseljenike”.

Kišon je dva puta nominovan za Oskara za najbolji film na stranom jeziku i tri puta za Zlatni globus. Osvojio je dve nagrade Zlatni globus za najbolji film na stranom jeziku, za “Sallah Shabati” (1964) i “Policajac” (1971).