12 MART 2024…

 

 

Nasečeno 7 grančica ruzmarina na terasi, te stavljeno u staklenu tegelu da se ožili...

Žalfiju sa terase oslobodim iz žardinjere, te je premestim u prokletu avliju, a onda zasadim u onu manju kamenu kocku gde inače raste sve začinsko, a lekovito moje bilje: lavanda, žalfija i ruzmarina. Nana tu nešto slabo poteruje, i ona je nestala, te moram to opet ponovo zasađivati, kupovati, i stalno na večitoj nuli...

Zasadim žalfiju tamo gde sam od 19 oktobra 2023 imala onaj divni žbun mimoze, a pošto je neko srezao sve do korena, ja izvadim taj koren, jer zaboravim tužna da je tu nekad bila ona moja mimoza…

Podseti me onaj ko je to srezao, pošto je šteta već iskopana, te ja nevoljno premestim te žilice i to malo parče korena. I treba čekati opet jesen, Tomindan 2024, pa ponovo kupiti istu biljku. I bilo bi čudo da meni nešto bude iz prvog pokušaja kako treba.  Ovde čovek mora da poludi od mnoštva istog pokušaja i rađenja istih stvari po milion puta...

Da bi zasadile 3 juče kupljene voćke, najpre smo morale ručno da prestružemo testerom dve stare i propale voćke, a dakle dve jabuke. I da raskrčimo teren kako bi se posle lako napravile rupe za sadnju voćaka...

Prvo je uklonjena jedna, a onda i druga jabuka...

Ostale su neuredne gromade drveta još kao skulture štrčeće, a treba da se saseče sve fino, ravno, a motorkom te da napravim od svakog bivšeg umrlog drveta - sebi novo mesto za saksije...

 Panjeve ne vadim, zadržavam ih u nekoj visini, iako to svima smeta, ali ja tako hoću, ne uništav travnjak, a svako staro uništeno drvo nečemu  i dalje može da služi, ako ništa da seća na jedno vreme kad je imalo mnogo toga…

Ruke sam uništila makazama, obe podjednako su  preopterećene danas, a reklo bi se da ništa nisam  radila danas, osim da sam malo htela da čitam izjutra. Nažalost, mora da se rodi neko jak bezobrazan i da ga boli uvo za ili dupe za sve, čak i za svoju vlastitu decu ili svoju prokletu avliju. Neki ljudi bi zarasli u korov i đubre da nije nečijih pametnih i vrednih i spretnih ruku. Ko je meni kriv što sam rođena jako glupa…

Seckajući danas silne grane, i čineći jedan te isti potez, to je bila cena bolnog savršenstva i sve urednosti...

Jutros nisam mogla mnogo da čitam, čak jedva ono malo par strana, ni deset, jer je neko hteo da  se radi što više danas, a što manje leži. Ja lepo kažem da neću da radim čim oči otvorim. Ali, šta to vredi budali. Svaki put kažem da neću sići pre 10 sati i opet ću sve postići, ali ne vredi. A  čudim se kako moja kičma podnosi ovaj teret i dalje i onako seva i preseca, parališe…

Kiše i ovo naoblačenje danas su me spasili, da se odmah posle ručka povučem u kuću, te nemam razloga da visim napolju na mraku, hladnoći i kiši magli i sivilu. Ali, vara se svako ko misli da je zaštićen i kad se povuče, a uvek se sve da poremetiti i dalje...

Pored jabuke posađena je šljiva, a sa obe strane druge posečene jabuke u istoj  liniji posađena je kruška i kajsija...

Mnogo drva dobijeno danas za drvaru, a dvoja puna kolica sitno isečnog granja otišlo na kompost...

U okruglom kamenom krugu po prvi put procvetali su žuti dupli narcisi, koje sam jednom zasadila, ali sve do ove godine čekali smo na prve cvetove...

Ne znam zašto danas osećam svaki tupi bol i umor, a juče onoliko poleta i lepote, a danas sve nekako posebno naopako...

Itd…