Nasečeno 7 grančica ruzmarina na terasi, te stavljeno
u staklenu tegelu da se ožili...
Žalfiju sa terase oslobodim iz žardinjere, te je
premestim u prokletu avliju, a onda zasadim u onu manju kamenu kocku gde inače raste
sve začinsko, a lekovito moje bilje: lavanda, žalfija i ruzmarina. Nana tu nešto
slabo poteruje, i ona je nestala, te moram to opet ponovo zasađivati, kupovati,
i stalno na večitoj nuli...
Zasadim žalfiju tamo gde sam od 19 oktobra 2023
imala onaj divni žbun mimoze, a pošto je neko srezao sve do korena, ja izvadim
taj koren, jer zaboravim tužna da je tu nekad bila ona moja mimoza…
Podseti me onaj ko je to srezao, pošto je šteta već
iskopana, te ja nevoljno premestim te žilice i to malo parče korena. I treba
čekati opet jesen, Tomindan 2024, pa ponovo kupiti istu biljku. I bilo bi čudo
da meni nešto bude iz prvog pokušaja kako treba. Ovde čovek mora da poludi od mnoštva istog
pokušaja i rađenja istih stvari po milion puta...
Da bi zasadile 3 juče kupljene voćke, najpre smo
morale ručno da prestružemo testerom dve stare i propale voćke, a dakle dve
jabuke. I da raskrčimo teren kako bi se posle lako napravile rupe za sadnju voćaka...
Prvo je uklonjena jedna, a onda i druga jabuka...
Ostale su neuredne gromade drveta još kao skulture
štrčeće, a treba da se saseče sve fino, ravno, a motorkom te da napravim od svakog
bivšeg umrlog drveta - sebi novo mesto za saksije...
Panjeve ne vadim,
zadržavam ih u nekoj visini, iako to svima smeta, ali ja tako hoću, ne uništav
travnjak, a svako staro uništeno drvo nečemu
i dalje može da služi, ako ništa da seća na jedno vreme kad je imalo
mnogo toga…
Ruke sam uništila makazama, obe podjednako su preopterećene danas, a reklo bi se da ništa nisam radila danas, osim da sam malo htela da čitam
izjutra. Nažalost, mora da se rodi neko jak bezobrazan i da ga boli uvo za ili dupe
za sve, čak i za svoju vlastitu decu ili svoju prokletu avliju. Neki ljudi bi
zarasli u korov i đubre da nije nečijih pametnih i vrednih i spretnih ruku. Ko
je meni kriv što sam rođena jako glupa…
Seckajući danas silne grane, i čineći jedan te isti
potez, to je bila cena bolnog savršenstva i sve urednosti...
Jutros nisam mogla mnogo da čitam, čak jedva ono malo
par strana, ni deset, jer je neko hteo da
se radi što više danas, a što manje leži. Ja lepo kažem da neću da radim
čim oči otvorim. Ali, šta to vredi budali. Svaki put kažem da neću sići pre 10
sati i opet ću sve postići, ali ne vredi. A čudim se kako moja kičma podnosi ovaj teret i dalje
i onako seva i preseca, parališe…
Kiše i ovo naoblačenje danas su me spasili, da se odmah
posle ručka povučem u kuću, te nemam razloga da visim napolju na mraku, hladnoći
i kiši magli i sivilu. Ali, vara se svako ko misli da je zaštićen i kad se povuče,
a uvek se sve da poremetiti i dalje...
Pored jabuke posađena je šljiva, a sa obe strane druge
posečene jabuke u istoj liniji posađena je
kruška i kajsija...
Mnogo drva dobijeno danas za drvaru, a dvoja puna
kolica sitno isečnog granja otišlo na kompost...
U okruglom kamenom krugu po prvi put procvetali su
žuti dupli narcisi, koje sam jednom zasadila, ali sve do ove godine čekali smo na
prve cvetove...
Ne znam zašto danas osećam svaki tupi bol i umor, a
juče onoliko poleta i lepote, a danas sve nekako posebno naopako...
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар