.jpg)
Stiven Dedalus na časoVima latinskog jezika prevodio
je Ovidijeve “Metamorfoze”, te tako i moto same Džojsove knjige “Portret
umetnika u mladosti” jeste jedan Ovidijev stih, (VIII,18), iz “Metamorfoza”
koji glasi: ”I usmeri svoj um ka nepoznatim veštinama”.
Kada bude trebao da pođe u kolež njegova zlatna
majka kazaće mu da nikada tamo ne razgovara sa “grubim dečacima”, dok će mu oatc
kazati da oslobodno piše kući, o svemu, da zaiska ako mu nešto zatreba, ali da
“nikada ne tužaka drugove”.
I tako je stigao u Lestersku opatiju. Sada je morao da
uči, da se disciplinuje i što vieš provodi
u molitvi. Učio je prvi razred u Klongous Vud koledžu, u Salinsu, u oblasti
Kilder, u Irskoj. Sada je jedino mogao da razmišlja samo o bogu. I često bi se zapitao
šta se dešava kod njegove kuće, a o čemu se tamo sve raspravlja, da li možda o
onome što novine pišu, a o politici najviše. Još ništa nije zano o politici, kao
što nije znao ni gde je zapravo granica vasione. I bio je još uvek mali i slab,
nejak. A morao je da se što više usrdno moli, kako ne bi završio u čeljustima
pakla. Tako su ga učili brižni jezuitski vaspitači.
Noći su u koleždu bile jezive i strašne, pune utvara
i duhova, priviđenja, senki, zloslutnih strepnji.
No, šta nije tako čudno i mračno kao mrak. Trebalo je dočekati prvi raspust i srećan
odlazak nazad kući. Zamišljao je kako ga tamo toplo dočekuju kući.
Onda su ga drugi jači dečaci jednom gurnuli u
šljunak, mimo staze, a on je tada polomio naočare, te nije smeo nikome da kaže
da su ga zlostavljali. Nakon toga bio je bolestan i završio u ambulanti, na
oporavku.
Prisećao se mnogih razgovora svojih starijih kod kuće,
majke i oca, ujka Čarlsa, Dante, a kada se diskutovalo ponajviše o crkvi, o sveštenicima,
a setio se tada majke koja je uvek branila crkvu od onih koji su govorili da su
se popovi baš svima popeli na grbaču. Setio se i onih koji su tada tvrdili da
su irski biskupi prodali još 1829 najveće ideale svoje zemlje, a kad su
optužili Fenijanski pokret javno sa predikaonice, pokret koji je od 1861 težio
da Irsku oslobodi engleskog uticaja. Nakon toga ogročeni iznevereni ljudi odjednom
govore da ovom izdajom Irskoj više ne treba nikakav bog i da ga treba proterati.
Dante je takođe branila veru, i pljuvala neke do tih bogohulnih pijanih muškaraca.
Stiven je u koledžu osećao strah, svaki dan, a kad bi
se našao u masi uskomešanih dečaka. I sve je bilo tada mračno kao što je bilo i
tajanstveno. I seća se kako su neki dečaci posle krađe pobegli. Nažalost zbog
tuđih nestašluka vaspitači su kažnjavali šibama nedužne dečake. Neki dečaci su
predlagali podizanje pobune. Svi su se plašili gospodina Glisona koji je bio batinaš.
Na čas latinskog upao je batinaš otac Doulan te
kaznio neke dečake, a jedan od njih bio je Stiven, a kažnjen je, jer nije pisao
na času, a nije mogao, jer nije imao naočare. Optužen je za lenjost. Prvo je
istukao pred razredom dečaka po imenu Fleming. Udarao ga je prutom po
dlanovima. Onda je prešao na kažnjavanje Stivena Dedalusa. Prut je 9 puta
udarao njegove ruke, a sve je podrhtavalo od siline udaraca. Telo mu se potresalo i podrhtavalo, a
hteo je da krikne i vrisne, da zaplače, da zatraži milost, a onda je sve otrpeo
i progutao u sebi, zaustavio, prigušio.Vaspitač je drečao i vikao, a na odlasku
zapretio da će dolaziti svaki dan da ih prevaspita i kazni.
Stiven Dedalus tražio je od kuće da mu pošalju novac
za noačare, ali odgovor još nije stigao. Doživeo je poniženje pred čitavim
razredom. Doživeo je svirepost i veliku nepravdu od strane jezuitskog vaspitača.
Drugovi su ga ohrabrivali da zlostavljača odmah prijavi rektoru. I pošao je,
požalio se, sve ispričao, a rektor je sve zataškao, uz obećanje da će popričati sa ocem zlostavljačem. Čitav slučaj
nazvao je greškom i smatrao da je time sve ispravljeno.
Nakon ovoga dečaci su ga dočekali kao hrabrog heroja
koji je imao smelosti da prijavi svog zlostavljača. I sam se tada osetio
slobodnim i konačno malo više srećnim. No, u srcu tog dečaka nije bilo ni
osvete, ni oholosti, kako bi se možda sve očekivalo. U njemu bilo je dakle samo
plemenitosti.
Seća se svojih početaka, a one detinje pobožnosti, svog
molitvenog klečanja, a dok je posmatrao
starije od sebe u molitvenom transu i zanosu, pitao se tako malo zbog čega sve
oni tako čine i rade. Uveče je voleo da čita avanture grofa Monte Krista. Družio
se tada sa dečakom iz susedstva koji se zvao Obri Mils i sa njim je prošao kroz
mnoge pustolovine.
Kada je otac zapao u novčane teškoće njegov povratak
u koledž doveden je u pitanje. Onda je primetio da nije isti kao i svi drugi, da mu više nije samo dovoljno da se igra, a onda
je želeo da zadovolji svoju dušu i krene u potragu za bestelesnom slikom sveta.
Zatim se porodica preselila u Dablin. Napsutili su
Blekrok. Sada je počinjao za njega jedan novi život, i to mnogo bučniji. U njemu je dolazilo do stvaranja nekog novog i
posebnog nezadovoljstva. Dablinsko nebo bilo je jako turobno. Po čitav dan
provodio je lutajući i posmatrajući obalu reke ili oblake. Bio je dečak pun
neke gorčine, a bio je najviše ljut na samog sebe, posebno kivan na svoju sudbinu,
na svu bedu i na neiskrenost koja ga je okruživala.
Postao je samo ćutljiv posmatrač. Onda se u tramvaju
zagledao u jednu devojku. A čak je pokušao da napiše i neke pesme, stihove. Svaki
put kad bi pomislio na koledž osetio bi mučninu, gađenje, povraćanje. Nakon
raspusta roditelji odlučuju da ga ponovo vrate u koledž.
Drugu godinu u Belvederu završava, a tokom učenja
bio jako ozbiljan, prvi. Drugi dečaci nazivali su ga pokvarenim psetom,
zadirkuju ga, vređaju, jer po njihovom ukusu on previše izigrava sveca. A trebalo
ga je dakle uvući u kolo njihovog lakrdijaštva. Stiven Dedalus bio je jako osetljiva
priroda, u duši noseći mnogo sumornosti. Najviše je voleo da čita buntovne
književnike. Jedan od profesora i to onaj engleskog jezika, u njegovom pismenom
radu naći će čak i jeres. Dobio je tada još jedan javni ukor.
Za Stiven Dedalusa najveći pesnik bio je Bajron, a
za neke njegove drugare najveći pesnik bio je neko drugi, obavezno samo onaj
pobožan. A onda su ga ti isti dečaci udarali zbog Bajrona, zbog stava, na njega
drečali, zavrtali mu ruku. Ali, ovoga puta Dedalus je počeo da se bori i odupire
nasilju. Pokušali su da se grubo nasmeju i narugaju zato što je Bajrona držao za
najvećeg pesnika. Sam se tada začudi kao ne može i ne ume da zamrzi sve te svoje
silne mučitelje. Kao da ne ume da se razgnevi.
Opet je počeo da misli na onu devojku iz tramvaja.
Šta god da su mu uradili on je bio dostojanstven i pokoran u svemu. Znao je da
ovakva prijateljstva nisu iskrena. Sumnjao je u sve. Bio je dobar katolika, a
od takvog se očekivalo da se nosi samo gospodski ili džentlmenski, kako ga je
poučavao otac.
Svoje uloge igrao je bez treme, ne samo one na
pozornici, već i u životu. Nakon svake odigrane uloge strgao bi masku i onda
rešio da pohrli u neku drugu pustolovinu. Postojala je dakle višnja ili neka
velika sila koja bi ga oslobađala ne samo od ljutine, već i od svakog nezadovoljstva.
Kada bi slušao mnoge očeve priče iz mladosti i
prošlosti, nije uspevao da oseti previše sažaljenja. Jednom ga otac povede u Kraljičin
koledž, mesto gde je i njegov otac učio, i po ko zna koji put slušao one iste
priče iz očeve prošlosti, školovanja. Otac mu je opet ponovio da treba da se druži
samo sa džentlmenima, sa onima za koje se sigurno zna da će u životu postati nešto.
zatim ga je otac vodio iz kafane u kafanu, a tamo je bio svedok njegovog pijančenja,
mnogih pričanja o padu mladosti, o lupežima, itd.
Stiven Dedalus je čitao Šelijeve stihove. Radost
drugarstva i dalje bila mu je nepoznata, te nije imao rasplamsanu mladost u sebi,
osim hladne i svirepe požude u kojoj nema ljubavi. Sve mu je mrtvo i
izgubljeno, čak i detinjstvo, a život mu je jalov. Onda je dobio nagradu za
svoj jedan pismeni sastav, te je porodicu izveo na večeru, a onda je nagradama
hranio. No, čim je republika propala, nestalo je i nagrada. I opet je spoznao svu
jalovost svoje usamljenosti. Život je obmana, a srce prepuno žudnji. Sudarao se
sa prvim slikama spoljašnjeg sveta koji beše izopačen. Lutao je, i tumarao. Pisao
je stihove, a krv se komešala, a požuda narastala. Hteo je da zgreši. Ispuštao je
i krik. Bio je očajan.
Lutanje ga dovodi u jevrejsku četvrt. zavodi ga mlada
žena. Zatim je nastavio da posećuje prostitutke i javne kuće po prljavim kvartovima.
Postao je ravnodušan. Počeo je da živi ogrezao u velikom grehu. Navlačio je namerno
na sebe krivicu i večno prokletstvo. U njemu tada nestaje svake pobožnosti. Potonuo
je u haos i propast. Na liturgiji glumi lažnu pobožnost, a ondaje počeo da
izostaje sa mise, sa molitava. Potonuo je u mrak svoga lutanja. Bio je u mračnom
i bednom stanju. Potonuo je u stanje duhovne tromosti.
U kapeli sluša propovedi, a o tome kako treba
spasavati svoju besmrtnu dušu. Nakon ovih duhovnih vežbi, duša Stivena Dedalusa
je mrzovoljna, obremenjena, opterećena, pomračena, sumračna, turobna, sumorna, obeščašćena,
ravnodušna, očajna. Imao je utisak da mu više nema spasa, te da mu se približava
smrt. Reči sa predikaonice pogađale su njegovu dušu, nanosile mu najdublje
rane, rovarile po njegovoj savesti. Kad bi na ulici čuo devojke kako se strasno
i sladosno kikoću nije smeo da ih pogleda. Opet se setio Eme. Bio je u nemoći i
posebnoj svojoj vrsti agonije.
U kapeli propovednik je opet govorio, podrobno opisujući
pakao. Nakon propovedi noge Stivena Dedalusa su podrhtavale, a u duši je nosi
veliku bo. Duša se polagano smirivala i počeo je da veruje da će biti pošteđen,
pomilovan.
U kapeli se održavalo ispovedanje. Moraće da nekome
ispriča svoje grehove. Trebalo mu je pokajanje kako bi mu sve bilo oprošteno i
razrešeno. Po povratku u sobu sam se moli i tako osamljen propituje savest svoje
duše, oplakujući je. Morao je ponovo da oživi kroz pokajanje. Te noći sanjao je
pakao. Bio je to zloban pakao pun đavola. Oplakivao je svoju izgubljenu nevinost,
izlivao suze.
Pošao je te večeri u kapelu u Crkvenoj ulici. Bespomoćan,
ali ipak čvrsto rešen da se tamo ispovedi. Bilo mu je tada 16 godina. I te večeri
dobio je izliv takve milosti, da je osetio veliko olakšanje. I opet je srećan,
a zatim se pričestio.
Sada je verniji u izvršenju verskih dužnosti i
zadataka. Živi molitveno. Iskao je samo vrline i darove Duha Svetoga. Neprekidno
se moli. I brzo bi se oslobađao i ljutine i svake druge vrste gneva. Sticao je
bogatstvo svoje duhovne spoznaje. Život je postao veliki božji dar. Sputao je i
zauzdao sva svoja čula. umrtvio ih je načitso. Oborio je svoj pogled ka zemlji.
Umrtvio je sve u sebi. Držao se samo strogoće i verskih običaja, propisa. Držao
se posta i pravila. No, duša mu je i tada prolazila kroz predele samo jedne ogromne
pustoši.
Osetio je uznemirenost, i u njemu se sve opet
pomutilo, smutilo. Opet se pojavio strah.
Dušu napadaju mnoga iskušenja. Opet prolazi kroz poniženje i posramljivanje. Jedan
od profesora ga upita jednom da li oseća u sebi poziv, priziv, pozvanje i zov
da pristupi jezutskom redu. Ali, Stiven Dedalus nije osetio gospodnje prizvanje,
iako je ponekad potajno maštao i sanjario da bude sveštenik. Bilo mu je potrebno
da se samo moli, a kako bi mu se dalje otkrila sveta božja volja. Još niko nije
umeo da mu ukaže na samo njegov put. I na kraju, bilo mu je odbojno da sledi red
i redovnički put. Sveštenički poziv nije se doticao njegovog srca.
Svoju mudrost mora steći sam, daleko od svih redova i
svih drugova, čak i da to znači da pođe grešnim putem sam i na njemu okusi svoj
pad, kao svaki Ikar.
Treba je da pođe na univerzitet, a porodica i dalje
kuburi sa novcem. Odbio je čak i nagovor svoje zlatne majke da se posveti crkvenom
pozivu. Ostao je da bude obeshrabren, te da posmatra kako teče reka Lifija,
kako se pomeraju dablinski oblaci…
(nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар