.jpg)
Gledano iz perspektive tri različita veka, Robert
Muzil nam priča jednu te istu priču, a priču o divljim ženama, o ženi zveri, o
Amazonkama, a najverovatnije da je jedini koji uspeva da sruši neka mitološka
tvrđenja, idući čak dotle da nas uveri da žene takvog kova nisu mogle ni postojati,
jer morale su da se više plode i množe, rađajući buduće velike muške heroje.
No, krenimo iz Muzilove priče u priču.
Prva priča jeste ona iu XVIII veka, a tiče se
markiza po imenu De Epatan, koji je imao blizak susret sa jednom krvoločnom zveri,
i to zveri ženskog pola, kojoj je bez straha načinio samo jedan veliki muški naklon
šeširom. Ta ženska zver, a u vidu brutalne životinje, umesto brzog masakra, podarila
mu je malo više ljubopitljivog zrenja, čak i nežnosti, čudesnog spokoja, i na
kraju gracioznost. Između njih događala se prava alhemija ljubavi, koja ga je u
tom golemom strahu od brze smrti, opet pobedila i razoružala, ali i smušila odviše
dovoljno. Od te ženske zveri tresao se jedan markiz od straha. Ženska zver načinila
je od njegove muške svesti pravo stanje pomućenosti, i po prvi put nad ženskim
polom nije umeo da istrese svu svoju mušku nadmoć, jakost i superiornost. I po
prvi put možda je brojao poslednje trenutke svog malog života, našavši se pred
gladnim zubima zveri, licem u lice, sa tim krvoločnim bićem. Markiz je izgubio
sve svoje stare muške moći. I više ničim nije raspolagao. I na koncu priče,
ostalo je nepoznato kakav ga je tačno zadesio kraj, a pošto je bačen zverima.
Druga priča potiče iz stare ere, iz 2197 godine u
čiju tačnost treba mnogo sumnjati, a priča pak govori da su jednom u jednoj državi živele Amazonke. Mit o njima
prožet je sa mnoštvom herojskih elemenata, a ako su i postojale onda su one morale
da ubijaju i pljačkaju, da seju strah u muške kosti, posebno da se ostrvljuju
na muškarce. Ako je sve ovo istina, onda su i najveći junaci toga doba morali
jednom da ustuknu, te da se povuku pred ženskom hordom i najezdom, pred divljim
nadiranjem Amzonki razuzdanih žena.
Takvo ponašnje je čak i onda, priznaje nam Muzil u
ovoj priči, moralo da osujeti i povredi mušku gordost, da sujetu praistorijskih
ljudi, muškaraca smrvi, a sve se to i tada smatralo se kukavičlukom. Ali, nešto
se od svega toga zadržalo i dan danas, te recimo ako nekog muškarca pojuri
krava (goveče ženskog pola), on će namerno preinačiti tok svoje priče i kazati kakoga
je zapravo jurio neki razjareni (muški) bik, jer sramota bi bilo da jendo muško
ganja žensko goveče - krava.
Po Muzilu takva devičanska ženska država nije mogla
da postoji, nije mogla da se održi, jer žene amazonske ratnice su morale da
rađaju potomke. I zaista, po njemu mnogo je više prostora da nas sve pokopa stid
i sram, a onda naravno i čuđenje da su zaista jednom postojali na svetu takvi
muško-ženski odnosi. Zar je moguće onda da su grčke super građene atlete sanjarile
o vrsti žena amazonskog tipa, dakle žena kojih su se potom mnogo plašili kao
markiz De Epatan. Po Muzilu u takvim pretpostavkama mnogo toga ostaje dakle i
dalje neprihvatljivo, makar nam dolazilo i od starih Grka. Po njemu, po Muzilu,
davnina, starina, nije bila baš toliko mračna, kao što ni sadašnjost nije baš
toliko svetla. U temljima svih humanističkih učenja, Muzil nalazi ipak mnogo
više nereda, i haosa, nego reda i
harmonije. Ako sve to nije bilo samo šala, onda mora biti makar velika doza
preteranosti ili preterivanja u mnogo čemu. Tu treba još dodati praperverznost i
pranaivnost, i završava Muzil da je civilizacija počela dakle mrakom, te joj je
početak izrazito mračan, a ono što je izniklo iz jedne takve mračne civilizacije
jesu mnogi oboleli ili bolesni njeni izdanci.
Treća poslednja priča smeštena je u XX vek, u 1927 godinu,
dakle u modern doba, u kome su se muškarci ipak dobro snašli i konačno jako
dobro obračunali sa svakim divljim semenom amazonki, i tako ostade da taj soj divljih
žena obično zavoli samo one muškarce koji, a kaže Muzil, uspevaju da ih savladaju
i potčine. Nekada jako neposlušne i razgoropađene sada su ukroćene.
Moderne Amazonke su kažu odbacile svoje štitove i
drevna koplja, a njihovi potlačitelji su nabacili samo osmejke i to je sav
ostatak jednog drevnog pripovedanja ili pripovestio muško-ženskih odnosima. Prošlo
je vreme kada su makar i u priči ove žene Amazonke zarivale svoje najoštije
vrhove strela u mnoga muška i adamovska rebra. I prošlo je vreme Amazonki grabežljivih
i grabljivih. I sve što je ostalo od te drevnosti pripovesti i mita, jeste još
moguće videti samo na pozorišnim scenama ili na bioskopskim platnima, a može se
sve sresti i kod onih mlađanih zanesenih muških glava.
No, moderna žena više nije divljakuša prosta Amazonka.
Ona je u modern doba pistaala prava žena demon, prava salonska guja ili
salonska zmija, ili kako to neki kao Muzil kažu – “vamp-žena”. I modernim, a i drevnim
Amazonkama cilj je samo jedan - da se napiju muške krvi. Upravo modern doba je
izbacilo taj krvoločini tip žene Amazonke koja se može prepoznati u vidu svakog
ženskog šefa ili bossa, ali se sve više takve žene nalaze i na mnogim predvodničkim,
liderskim pozicijama, posebno u politici.
Moderna vremena donela su tobož mnoštvo promena, a
jedna od njih bila je da na scenu što više hrupe i istupe amazonski tipovi žena.
To su žene koje grčevito vole javne govornice, tj. one koje mnogo vole da svoje
muške kolege nazovu magarcima. Ali, u tim svojim govorancijama takve žene su
čak i dražesne, da se svakome samo učini da one ne koriste uvredljive, teške reči,
već naprotiv reči koje su pune nekakvog uvažavanja.
Žene su isticale pored svojih nogu i skupih cipela,
i mnoge svoje druge opažaje, pritom izričući niz optužbi samo na račun
muškaraca, zbog čega su penile, ljutile se, besnele, itd. Muzil ih opisiju baš ovako:
”Mahale su rukama kao pedagozi koji prekoravaju decu zbog lenosti, svaku rečenicu
su oblikovale tako brižljivo kao što to čini školovani kuvar prilikom
tranžiranja fazana”.
Jedan od maragaca muških iz ove Muzilove priče jeste
i istraživač po imenu Kvantus Negatus, i on je na sve ženske dražesne govorancije
ipak muški znao kako ne samo putem osmeha, da se uzvisi iz jedne takve zapetljane
situacije, a nastavljajući da bez pristrasnosti dolazi pod uticaj ženskih draži.
I tek kad kucne čas da se nešto na tom skupu izglasa, on će pokazati šta je dakle
muški ispravno.
Primetio je da svi muškarci koji su činili većinu na
skupu sede hipnotisano, a dakle paralisano i ukočeno, kao neke ženice, a da su
Amazonke sada u velikoj ulozi nekih pravih muškaraca, jer su svojom govorancijom
superiorne. Nema te sile otpora jednoj takvoj superirnoj vrsti logike (muške
ili ženske, ženske ili ženskaste, itd.). I nema čak ni sile odupiranja, sile protivljenja.
Dok je posmatrao sve te žene, njihov govor tela, njihovu gestikulaciju, ali i njihove
cipele, noge, i on sam oseti kako mu sve to uspavljuje njegovu volju, a pravu mušku
volju, kako je parališe, hipnotiše, a isto je snašlo i svu njegovu inteligenciju,
koja je jedva pokretljiva. A to je dalje značilo da je ženski govornik muški uspeo
da ga u sve ubedi, te od njega pravog muškarca, sada odjednom postaje nešto jako
nalik kakvoj domaćici dobre duše. Ženska govornica čak nije nalik na domaćicu,
iako je žena, već je pre nalik na damu koja je uzjahala dobro zapenušalog
konja.
I gle, pravi muškarac negde nestade u toj igri logike
i skupa. Muški razum našao se u mat poziciji. Ume li da reaguje muški. A onda je
slušao kako sada neki drugi muškarci, oni koji uzimaju reč, sve više i veše
pričaju samo nepovezane stvari. I nastalo je komešanje svih prisutnih. I niko
ne dopušta onom drugom da iskaže sve do konca, a kako misli da želi da kaže. I nastala
je sveopšta galama. I dok Negatus posmatra šta se tačno događa, primećuje da
muškarci samo galame, viču, a žene mudro ćute, i smeškaju se. Govorio bi tek po
neki muškarac svojim krupnim muškim glasom, ali protiv njega bi urlalo u isti
čas najmanje 20 drugih muških glasova.
I onda su se umešale dakle žene, koje su preuzele
incijativu, i opet su muški pokazale kako treba da se ponese svaki pravi
muškarac, onaj koji udara rukom o astal.
Negatus oseti potom zamor od jedne takve situacije prizora,
ali rešen da svoju pratiju ne ostavi, rešen da ovaj skup potajno ne napusti, da
ne utekne. Setio se tada mita o Amazonkama koje su u svako svoje doba bile
rešene da preokreću nekakve svetove, da donose navodno velike promene. I te misli
u njemu porodiše samo vrstu lične pobune. I odmah mu bi jasno da je budućnost
moderne civilizacije jako mračna, jer muškarci su postali ženstveni, ženskasti,
a dalje se mora samo očekivati dolazak vremena u kome će ponovo biti prisutni neki
pravi muškarci.
U času glasanja Negatus se izjasnio za reakciju. Opozicionari
su izgubili. Onda je nastavio da posmatra svoje pobedonosne rivalke i da
proučava njihovu istrajnost. Svoja lica zadovoljne i pobedonosne Amazonke su
puderisale, gledajući se u maleno ogledalce, a njega je to dakle zapanjilo, a onda
i zbunilo, i odlazeći postavio je sebi, svima nama, jedno ovakvo pitanje: ”Ali
zašto pametnu mušku glavu opterećivati sa svim nepotrebnim mislima?!”.
Нема коментара:
Постави коментар