JEDNA TE ISTA PRIČA, A O MUŠKO-ŽENSKIM ODNOSIMA…

 

 

Gledano iz perspektive tri različita veka, Robert Muzil nam priča jednu te istu priču, a priču o divljim ženama, o ženi zveri, o Amazonkama, a najverovatnije da je jedini koji uspeva da sruši neka mitološka tvrđenja, idući čak dotle da nas uveri da žene takvog kova nisu mogle ni postojati, jer morale su da se više plode i množe, rađajući buduće velike muške heroje. No, krenimo iz Muzilove priče u priču.

Prva priča jeste ona iu XVIII veka, a tiče se markiza po imenu De Epatan, koji je imao blizak susret sa jednom krvoločnom zveri, i to zveri ženskog pola, kojoj je bez straha načinio samo jedan veliki muški naklon šeširom. Ta ženska zver, a u vidu brutalne životinje, umesto brzog masakra, podarila mu je malo više ljubopitljivog zrenja, čak i nežnosti, čudesnog spokoja, i na kraju gracioznost. Između njih događala se prava alhemija ljubavi, koja ga je u tom golemom strahu od brze smrti, opet pobedila i razoružala, ali i smušila odviše dovoljno. Od te ženske zveri tresao se jedan markiz od straha. Ženska zver načinila je od njegove muške svesti pravo stanje pomućenosti, i po prvi put nad ženskim polom nije umeo da istrese svu svoju mušku nadmoć, jakost i superiornost. I po prvi put možda je brojao poslednje trenutke svog malog života, našavši se pred gladnim zubima zveri, licem u lice, sa tim krvoločnim bićem. Markiz je izgubio sve svoje stare muške moći. I više ničim nije raspolagao. I na koncu priče, ostalo je nepoznato kakav ga je tačno zadesio kraj, a pošto je bačen zverima.

Druga priča potiče iz stare ere, iz 2197 godine u čiju tačnost treba mnogo sumnjati, a priča pak govori da su jednom  u jednoj državi živele Amazonke. Mit o njima prožet je sa mnoštvom herojskih elemenata, a ako su i postojale onda su one morale da ubijaju i pljačkaju, da seju strah u muške kosti, posebno da se ostrvljuju na muškarce. Ako je sve ovo istina, onda su i najveći junaci toga doba morali jednom da ustuknu, te da se povuku pred ženskom hordom i najezdom, pred divljim nadiranjem Amzonki razuzdanih žena.

Takvo ponašnje je čak i onda, priznaje nam Muzil u ovoj priči, moralo da osujeti i povredi mušku gordost, da sujetu praistorijskih ljudi, muškaraca smrvi, a sve se to i tada smatralo se kukavičlukom. Ali, nešto se od svega toga zadržalo i dan danas, te recimo ako nekog muškarca pojuri krava (goveče ženskog pola), on će namerno preinačiti tok svoje priče i kazati kakoga je zapravo jurio neki razjareni (muški) bik, jer sramota bi bilo da jendo muško ganja žensko goveče - krava.

Po Muzilu takva devičanska ženska država nije mogla da postoji, nije mogla da se održi, jer žene amazonske ratnice su morale da rađaju potomke. I zaista, po njemu mnogo je više prostora da nas sve pokopa stid i sram, a onda naravno i čuđenje da su zaista jednom postojali na svetu takvi muško-ženski odnosi. Zar je moguće onda da su grčke super građene atlete sanjarile o vrsti žena amazonskog tipa, dakle žena kojih su se potom mnogo plašili kao markiz De Epatan. Po Muzilu u takvim pretpostavkama mnogo toga ostaje dakle i dalje neprihvatljivo, makar nam dolazilo i od starih Grka. Po njemu, po Muzilu, davnina, starina, nije bila baš toliko mračna, kao što ni sadašnjost nije baš toliko svetla. U temljima svih humanističkih učenja, Muzil nalazi ipak mnogo više nereda, i haosa, nego reda  i harmonije. Ako sve to nije bilo samo šala, onda mora biti makar velika doza preteranosti ili preterivanja u mnogo čemu. Tu treba još dodati praperverznost i pranaivnost, i završava Muzil da je civilizacija počela dakle mrakom, te joj je početak izrazito mračan, a ono što je izniklo iz jedne takve mračne civilizacije jesu mnogi oboleli ili bolesni njeni izdanci.

Treća poslednja priča smeštena je u XX vek, u 1927 godinu, dakle u modern doba, u kome su se muškarci ipak dobro snašli i konačno jako dobro obračunali sa svakim divljim semenom amazonki, i tako ostade da taj soj divljih žena obično zavoli samo one muškarce koji, a kaže Muzil, uspevaju da ih savladaju i potčine. Nekada jako neposlušne i razgoropađene sada su ukroćene.

Moderne Amazonke su kažu odbacile svoje štitove i drevna koplja, a njihovi potlačitelji su nabacili samo osmejke i to je sav ostatak jednog drevnog pripovedanja ili pripovestio muško-ženskih odnosima. Prošlo je vreme kada su makar i u priči ove žene Amazonke zarivale svoje najoštije vrhove strela u mnoga muška i adamovska rebra. I prošlo je vreme Amazonki grabežljivih i grabljivih. I sve što je ostalo od te drevnosti pripovesti i mita, jeste još moguće videti samo na pozorišnim scenama ili na bioskopskim platnima, a može se sve sresti i kod onih mlađanih zanesenih muških glava.

No, moderna žena više nije divljakuša prosta Amazonka. Ona je u modern doba pistaala prava žena demon, prava salonska guja ili salonska zmija, ili kako to neki kao Muzil kažu – “vamp-žena”. I modernim, a i drevnim Amazonkama cilj je samo jedan - da se napiju muške krvi. Upravo modern doba je izbacilo taj krvoločini tip žene Amazonke koja se može prepoznati u vidu svakog ženskog šefa ili bossa, ali se sve više takve žene nalaze i na mnogim predvodničkim, liderskim pozicijama, posebno u politici.

Moderna vremena donela su tobož mnoštvo promena, a jedna od njih bila je da na scenu što više hrupe i istupe amazonski tipovi žena. To su žene koje grčevito vole javne govornice, tj. one koje mnogo vole da svoje muške kolege nazovu magarcima. Ali, u tim svojim govorancijama takve žene su čak i dražesne, da se svakome samo učini da one ne koriste uvredljive, teške reči, već naprotiv reči koje su pune nekakvog uvažavanja.

Žene su isticale pored svojih nogu i skupih cipela, i mnoge svoje druge opažaje, pritom izričući niz optužbi samo na račun muškaraca, zbog čega su penile, ljutile se, besnele, itd. Muzil ih opisiju baš ovako: ”Mahale su rukama kao pedagozi koji prekoravaju decu zbog lenosti, svaku rečenicu su oblikovale tako brižljivo kao što to čini školovani kuvar prilikom tranžiranja fazana”.

Jedan od maragaca muških iz ove Muzilove priče jeste i istraživač po imenu Kvantus Negatus, i on je na sve ženske dražesne govorancije ipak muški znao kako ne samo putem osmeha, da se uzvisi iz jedne takve zapetljane situacije, a nastavljajući da bez pristrasnosti dolazi pod uticaj ženskih draži. I tek kad kucne čas da se nešto na tom skupu izglasa, on će pokazati šta je dakle muški ispravno.

Primetio je da svi muškarci koji su činili većinu na skupu sede hipnotisano, a dakle paralisano i ukočeno, kao neke ženice, a da su Amazonke sada u velikoj ulozi nekih pravih muškaraca, jer su svojom govorancijom superiorne. Nema te sile otpora jednoj takvoj superirnoj vrsti logike (muške ili ženske, ženske ili ženskaste, itd.). I nema čak ni sile odupiranja, sile protivljenja. Dok je posmatrao sve te žene, njihov govor tela, njihovu gestikulaciju, ali i njihove cipele, noge, i on sam oseti kako mu sve to uspavljuje njegovu volju, a pravu mušku volju, kako je parališe, hipnotiše, a isto je snašlo i svu njegovu inteligenciju, koja je jedva pokretljiva. A to je dalje značilo da je ženski govornik muški uspeo da ga u sve ubedi, te od njega pravog muškarca, sada odjednom postaje nešto jako nalik kakvoj domaćici dobre duše. Ženska govornica čak nije nalik na domaćicu, iako je žena, već je pre nalik na damu koja je uzjahala dobro zapenušalog konja.

I gle, pravi muškarac negde nestade u toj igri logike i skupa. Muški razum našao se u mat poziciji. Ume li da reaguje muški. A onda je slušao kako sada neki drugi muškarci, oni koji uzimaju reč, sve više i veše pričaju samo nepovezane stvari. I nastalo je komešanje svih prisutnih. I niko ne dopušta onom drugom da iskaže sve do konca, a kako misli da želi da kaže. I nastala je sveopšta galama. I dok Negatus posmatra šta se tačno događa, primećuje da muškarci samo galame, viču, a žene mudro ćute, i smeškaju se. Govorio bi tek po neki muškarac svojim krupnim muškim glasom, ali protiv njega bi urlalo u isti čas najmanje 20 drugih muških glasova.

I onda su se umešale dakle žene, koje su preuzele incijativu, i opet su muški pokazale kako treba da se ponese svaki pravi muškarac, onaj koji udara rukom o astal.

Negatus oseti potom zamor od jedne takve situacije prizora, ali rešen da svoju pratiju ne ostavi, rešen da ovaj skup potajno ne napusti, da ne utekne. Setio se tada mita o Amazonkama koje su u svako svoje doba bile rešene da preokreću nekakve svetove, da donose navodno velike promene. I te misli u njemu porodiše samo vrstu lične pobune. I odmah mu bi jasno da je budućnost moderne civilizacije jako mračna, jer muškarci su postali ženstveni, ženskasti, a dalje se mora samo očekivati dolazak vremena u kome će ponovo biti prisutni neki pravi muškarci.

U času glasanja Negatus se izjasnio za reakciju. Opozicionari su izgubili. Onda je nastavio da posmatra svoje pobedonosne rivalke i da proučava njihovu istrajnost. Svoja lica zadovoljne i pobedonosne Amazonke su puderisale, gledajući se u maleno ogledalce, a njega je to dakle zapanjilo, a onda i zbunilo, i odlazeći postavio je sebi, svima nama, jedno ovakvo pitanje: ”Ali zašto pametnu mušku glavu opterećivati sa svim nepotrebnim mislima?!”.