.jpg)
U trećem završenom delu knjige “Pisanje ili život”,
Horhe Semprun, kazao je sledeće:
Sećajući se dana 11 aprila 1987, piše: ”…učinilo mi
se da ne želim da zadržim stranice ispisane toga dana. Da ne želim da ih zadržim
u romanu koji upravo pišem”.
Pisao je dakle knjigu čiji je radni naslov glasio “Izgubljeni
čovek”, a kome će na koncu konca dodeliti naslov “Nečajev se vratio”.
Snage sa kojima je sam raspologao kao da je
precenio, pomislivši da će povratkom u život zaboraviti sve ono što je bilo strašno
iskustvo doneto iz Logora Buhenvald. O tome kaže ovako: ”Bio sam dovoljno ohol
da poverujem da ću moći da ovladam tim šizofreničnim skladom, ali ispostavilo se
da pisanje, na izvestan način, znači odustajanje od života”.
Čim je objavio 1963 godine knjigu “Veliko putovanje”
(napisao ju je 1961), došlo je do neke promene, a posebno u mesecu aprilu, kada
je osetio onaj dobri stari poznati nemir. Tu knjigu završenu 1961, a pošto je
na njoj radio i pisao je punih 16 godina. izlaskom upravo te knjige 1963, opet su
se nazad vratili svi oni stari već viđeni strahovi.
Dana 11 aprila 1987 bila je zapravo godišnjica
oslobođenja logora Buhenvald. Da bi živeo i preživeo, videli smo morao je da
potiskuje samu suštinu svoga bića. A toliko ogromno prisustvo prošlosti uvek je
osećao, jer je ono uvek bilo tu, a on je samo dalje morao sve da učini kako da
sve to učini prosto podnošljivim. Kazao je o tome ovako: ”Niko ne može da se stavi
na tvoje mesto, mislio sam, niti čak da zamisli kako to izgleda, to tvoje
ukorenjivanje u ništavilo, tvoj mrtvački pokrov na nebu, tvoja smrtonosna
neobičnost. Niko ne može da zamisli u kojoj meri ta neobičnost podmuklo
upravlja tvojim životom: tvojim umorom od života, tvojom pohlepom za životom,
tvojim uvek novim čuđenjem pred neopravdanošću postojanja, tvojom silnom radošću
što si se vratio iz smrti da bi udisao vazduh prepun joda u neko jutro kraj
okeana, da bi listao knjige, milovao ženska bedra, njihove uspavane očne kapke,
da bi otkrio beskonačnost budućnosti”.
Nakon knjige “Veliko putovanej“ u njegovoj mašti
lutalo je još nekoliko drugih knjiga o logorskom iskustvu, knjiga koje su samo čekale
neko svoje vreme finalnog sazrevanja. Iako ih je on ostavljao, odlagao, one su pak
navirale i vraćale su se tako uporno, tvrdoglavo. Jedna od takvih nastalih
knjiga bila je i knjiga pod nazivom “Kakva lepa nedelja”. Onda će napisati
naslov nove knjige “Pisanje ili život”.
Pamtiće dobro dan kada je umro Primo Levi, te napisati:
”Nalazimo se usred vrtloga ništavila, u magli praznine, sivoj i mutnoj… Uvek,
ispod blistave površine svakodnevnog života, to strašno saznanje… samo je logor
istinit, sve ostalo od onda bilo je samo san. Ništa nije stvarno osim dima buhenvaldskog
krematorijuma, mirisa paljenog mesa, gladi, prozivki na snegu, batina, smrti
Morisa Albvaksa i Dijega Moralesa i bratskog vonja u latrinama Malog Logora”.
Još 1963 pročitao je Levijevu knjigu “Primirje”. Kako
da napiše svoju dugo željenu knjigu sve vreme je ipak znao, oduvek je znao, ali
kako sam dalje priznaje - falila mu je dakle samo hrabrost da je napiše. Manjkalo
mu je smelosti da to uradi, jer trebalo je sada prkositi smrti putem pisanja.
Odjednom nije više iskao tu nužnu hrabrost, te seda za svoj astal, i na mašini “Oliveti”
sa španskom tastaturom započinje pisanje knjige.
O Levijevoj smrti, tj. samoubistvu čuo je putem radija.
Datum njegove smrti bio je 11 aprila 1987. U svojoj knjizi “Primirje” Levi je
kazao kao povratnik iz Aušvica: ”Osećao sam se bližim mrtvima nego živima, osećao
sam se krivim što sam čovek, što su ljudi napravili Aušvic i što je Aušvic
progutao milione ljudskih bića, tolike lične prijatelje i ženu koja mi je bila
prirasla za srce. Činilo mi se da ću se pišući pročistiti, mislio sam da sam
kao stari Kolridžov ribar… pisao sam… kratke pesme pune krvi, pripovedao sam
kao u vrtoglavici, usmeno ili pismeno, tako mnogo i tako dobro da se,
malo-pomalo, rodila knjiga: pišući, ponovo sam nalazio oaze mira i postajao čovek
kao i svaki drugi, ni mučenik, ni bestidnik, ni svetac, jedan od onih što zasnivaju
porodicu i gledaju u budućnost jednako kao u prošlost”.
Ovu Levijevu knjigu, dalje nam otkriva Horhe
Semprun, niko nije hteo da objavi isprva. I bila je odbijena, ne probudivši nikad
interesovanje, da bi tek bila objavljena od strane manjeg izdavača, piše Horhe
Semprun, čije je iskustvo pisanja pak drugačije od Levijevog. Obojica su svoje
knjige objavili iste godine 1963, kada se pojavila i Solženjicinova knjiga o
iskustvu iz logora Gulaga “Jedan dan Ivana Denisoviča”.
Ostajući da se pita zašto se Levi ubio, tek nakon 40
godina posle Aušvica, kazaće: ”Jednostavno, ništa sem logora nije bilo stvarno.
Sve ostalo je bilo samo kratak predah, varka čula, neizvestan san: eto”.
Dodeljena mu je nagrada “Formentor”, za knjigu iz
1963 “Veliko putovanje”, u Salcburgu, a od svakog velikog izdavača sveta dobijao
je tada raznorazne prevode svoje knjige, čak njih 12. O tome kazaće: ”… ceo moj
život, to tragično obzorje ovog veka – sve mi to danas izgleda zastarelo,
istrošeno i smešno… Samo jedan ljudski vek je bio dovoljan da se doživi uspon,
vrhunac i pad komunističkog carstva”.
Horhe Semprun rešio je više puta i navrata da ostane
uzdržan, a kako bi čitaocima svojim zagolicao maštu. I tada se setio ne samo kako
je čitao Kafku, koja žena mu je jednom ličina na Kafkinu Milenu Jasensku, ili kako je isključen iz partije, već i kako mu
je nezaboravno samo španski izdavač uručio primerak njegovog “Velikog putovanja”.
Bio je to Karlos Baral, 1 maja 1964 u Salcburgu. Jednu epizodu preskače i neće
da nam baš sve ispriča. Pošto je već isključen iz španske partije komunista, očito
da više nije smatran “svemoćnim bogom naracije”. Španski izdavač uručuje mu primerak
knjige koji je neispisan i prazan. Knjiga “Veliko putovanje” u Španiji bila je strogo
zabranjena za objavljivanje od strane Frankove cenzure. Španci su uticali čak i
na Italijane, tako da je italijanski izdavač pomenutu knjigu štampao u Meksiku.
Ali, na kraju kazaće nam da mu je ta prazna neodštampana knjiga na španskom bila
najdraža i najlepša, najznačanija, a evo i zbog čega: ”… zbog njegove neverovatne praznine, nevine i razvratne
beline njegovih stranica koje je trebalo ponov napisati”.
Zatim nam otkriva Horhe Semprun da ovu knjigu i nije
napisao na svom maternjem jeziku španskom, već na francuskom, koji je takođe smatrao
svojim maternjim jezikom, koji je još i jezik njegovog izgnanstva. Onda je počeo
da govori da ovu knjigu na španskomo tek treba da napiše.
I počeo je odmah na tim belinama i prazninama te
knjige da piše logorske stradalne priče, i to priču o devojčici po imenu
Sesilija Landman i priču o Jerziju Cvajgu jevrejskim mališanima iz Buhenvalda.
Devojčici beše 3 godine, a tu devojčicu dražo je u svom naručju i recitovao joj
Bodlerove pesme kao uspavanke kako bi je zaštitio od užasa zla. Dečaka je uspeo
da spasi i sreće ga nakon logora jednom u Beču.
Godine 1992 vratio se u Vajmar, posle 47 godina, u grad
logora i kulture koja se vezivala najpre za Getea. A trebalo je napraviti jednu
tv emisiju tada, u kojoj je Horhe trebao da bude u ulozi svedoka. Najpre je to odbio,
jer nikad nije imao želju da se vrati nazad na mesto logora. Ali, tek posle sna,
košmara u kome je imao opet staro logorsko iskustvo, pristao je da poseti Vajmar.
Takođe, morao je da završi i svoju dugo nezavršenu knjigu “Pisanje ili smrt…”.
Vrativši se na teritoriju smrti u Vajmar osetio je
najpre nelagodu. I kaže: ”… srce je počelo ludo da mi udara. Već viđeno, naravno!
Bio sam ovde, u nekom ranijem životu… pošto ponovo pronađem sebe, pronaći (ću) snagu,
energiju i volju da privedem kraju pisanje koje se neprekidno gubilo i izmicalo
mi… život nije savršen. Može da bude put ka savršenstvu, ali je daleko od toga
da bude savršen”.
Vrativši se u logor bilo je kao da se vraća kući, a ulazeći
u nekadašnji pakao Buhenvalda, više nije osećao onu staru mladalačku beznadežnost.
A bio je nem i nepomičan. O tome kaže ovako: ”Neće više biti neposrednog
sećanja na Buhenvald: više niko neće moći da iskaže rečima fizičkog pamćenja,
ne teorijskog prepričavanja, šta su glad, san, strah, sveprisutno apsolutno Zlo
– u onoj meri u kojoj ono čuči u svakom od nas kao moguća sloboda.Više niko
neće u duši i mozgu nositi neizbrisiv miris paljenog mesa iz peći
krematorijuma… jednog dana u budućnosti niko se više neće sećati tog mirisa: to
će biti samo rečenica, književna referenca, ideja o mirisu. Dakle, bez mirisa”.
Ovoga puta doživeo je cvrkut ptica na brdu
Eterzberg, a u ruke su mu dali njegov karton ili logorski dosije, gde je jedna
pogrešno uneta beleška zanimanja spasila mu žiovt. Ono što je novo ugledao bio
je prizor da je prostor Malog Logora obuzela novo izrasla šuma, a čitav blok 65
bio je pod šumom takođe. Staljinisti su tu sve do 1950 u logoru Buhenvald držali
punih 5 godina svoj logor, koji je kontrolisala policija KGB-a. A spomenik mu se
nije uopšte dopao i nazvao ga je groznim i odvratnim, I sada tu leže kosti žrtava
nacista, kao i Staljina, zajedno ispod
jedne šume.
Na kraju knjige “Pisanje ili život”, Horhe Semprun kaže:
”Ne sanjam više, vraćam se u taj san koji je moj život, koji će biti moj život”.
Нема коментара:
Постави коментар