KLOD SIMON (1913-2005)…

 

 

“Wikipedia”, veli (prevod sa engleskog):

Klod Simon (10 oktobar 1913 — 6 jul 2005) bio je francuski romanopisac, koji je 1985 dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Klod Simon rođen je u Tananarivu na ostrvu Madagaskar. Njegovi roditelji su bili Francuzi, a otac mu je bio karijerni oficir koji je poginuo u Prvom svetskom ratu. Odrastao je sa svojom majkom i njenom porodicom u Perpinjanu usred vinske četvrti Rusiljona. Među njegovim precima bio je i general iz vremena Francuske revolucije.

Nakon srednje škole na koledžu Stanislas u Parizu i kratkog boravka na Oksfordu i Kembridžu pohađao je kurseve slikarstva na Akademiji Andre Lhote. Zatim je mnogo putovao kroz Španiju, Nemačku, Sovjetski Savez, Italiju i Grčku. Ova iskustva, kao i iskustva iz Drugog svetskog rata, pojavljuju se u njegovom književnom delu. Na početku rata Klod Simon je učestvovao u bici kod Meuse-a (1940) i bio je zarobljen. Uspeo je da pobegne i pridružio se pokretu otpora. U isto vreme završava svoj prvi roman “Le Tricheur” („Prevarant“, objavljen 1946), koji je počeo da piše pre rata.

Živeo je u Parizu i deo godine je provodio u Salsesu na Pirinejima.

Godine 1960 bio je potpisnik “Manifesta 121” za nezavisnost Alžira. Godine 1961 Klod Simon je dobio nagradu “L'Express” za “La Route des Flandres”, a 1967 nagradu “Medicis” za “Histoire”. Univerzitet Istočne Anglije proglasio ga je počasnim doktorom 1973 godine.

Veliki deo pisanja Kloda Simona je autobiografski, bavi se ličnim iskustvima iz Drugog svetskog rata i Španskog građanskog rata, kao i njegovom porodičnom istorijom. Njegovi rani romani su uglavnom tradicionalnog oblika, ali sa “Le vent” (“Vetar”) (roman iz 1957) i “L'Herbe” (1958) razvija stil povezan sa “Nouveau romanom” (upravo jutros pročitani roman “Vetar – Pokušaj vaspostavljanja jedne barokne oltarske slike”, smatra se remek-delom Klod Simona i spade u francuski noviji roman, a “otpisano” izdanje koje sam pročitala jeste “Nolitovo” iz 1985). Knjiga “La Route de Flandres” (1960), govori o ratnim iskustvima, a donela mu je “L'Express” nagradu i međunarodno priznanje. U “Triptiku” (1973) tri različite priče su pomešane zajedno bez prekida pasusa. Romani “Histoire” (1967), “Les Georgikues” (1981) i “L'Acacia” (1989) su uglavnom o Simonovoj porodičnoj istoriji.

Simon se često poistovećuje sa “Nouveau roman” pokretom koji je ilustrovan u delima Alain Robbe-Grillet-a i Michel Butor-a, i dok njegovi fragmentisani narativi svakako sadrže neke od formalnih poremećaja karakterističnih za taj pokret (posebno “Histoire”, 1967 i “Triptikue”, 1973) , on ipak zadržava snažan osećaj za naraciju i karakter.

U stvari, Simon verovatno ima mnogo više zajedničkog sa svojim modernističkim prethodnicima nego sa svojim savremenicima; posebno sa delima Marsela Prusta i Vilijema Foknera jasan je uticaj. Simonova upotreba samosvesno dugih rečenica (često se protežu na mnogo stranica i sa zagradama koje ponekad prekidaju klauzulu koja se završava samo na stranicama kasnije) može se videti kao referenca na Prustov stil, a Simon, osim toga, koristi određena prustijanska podešavanja (u “La Route des Flandres”, na primer, naratorovog kapetana de Reixacha upucao je snajperista skriven iza živice od gloga ili “haie d'aubepines”, što se odnosi na susret između Gilberte i naratora preko živice od gloga u Prustovoj “A la recherche du temps perdu” – “U potrazi za izgubljenim vremenom”).

Foknerov uticaj je očigledan u romanima u ekstenzivnoj upotrebi polomljene vremenske linije sa čestom i potencijalno dezorijentišućom analepzom (trenuci hronološkog diskontinuiteta) i ekstremnog oblika slobodnog indirektnog govora u kojem narativni glasovi (često neidentifikovani) i tokovi svesti krvare u reči pripovedanja. Foknerov duh se posebno pojavljuje u filmu “L'Acacia” iz 1989 godine, koji koristi niz kalendarskih datuma koji nisu u nizu koji pokrivaju širok hronološki period umesto naslova poglavlja, što je sredstvo pozajmljeno iz Foknerovog romana “Krik i bes”.

Uprkos ovim uticajima, Simonovo delo je tematski i stilski veoma originalno. Rat je stalna i centralna tema (zaista je prisutna u ovom ili onom obliku u skoro svim Simonovim objavljenim delima), a Simon često suprotstavlja iskustva različitih pojedinaca o različitim istorijskim sukobima u jednom romanu; Prvi svetski rat i Drugi svetski rat u “L'Acacia” (koji takođe uzima u obzir uticaj rata na udovice vojnika), Francuski revolucionarni ratovi i Drugi svetski rat u “Les Georgiques”.

Pored toga, mnogi romani se bave pojmom porodične istorije, onim mitovima i legendama koji se prenose kroz generacije i koji se u Simonovom delu zavere da utiču na živote protagonista. U tom smislu, u romanima se koristi niz lajtmotiva koji se ponavljaju u različitim kombinacijama između romana (tehnika koju je takođe koristila Marguerite Duras), posebno samoubistvo pretka iz osamnaestog veka i smrt savremenog rođaka od snajperskog napada vatre. Konačno, skoro svi Simonovi romani predstavljaju konje; Simon je i sam bio vrhunski konjanik i borio se u konjičkom puku tokom Drugog svetskog rata (smešnost vojnika na konjima koji se bore u mehanizovanom ratu glavna je tema “La Route des Flandres” i “Les Georgiques”).

Simonova glavna opsesija je, međutim, jeste način na koji ljudi doživljavaju vreme (još jedna modernistička fascinacija). Romani se često zadržavaju na slikama starosti, kao što je raspadajući “LSM” ili starica (ta “flacidna i ektoplazmatična Kasandra”) u “Les Georgiques”, koje se često posmatraju kroz nerazumljive oči detinjstva. Simonova upotreba porodične istorije podjednako pokušava da pokaže kako pojedinci postoje u istoriji – to jest, kako bi se mogli osećati umešani u živote i priče svojih predaka koji su davno umrli.

Esejista Kristofer Hičens kritikovao je Simonovu dekonstrukciju izveštaja Džordža Orvela o Španskom građanskom ratu, tvrdeći da se Simon borio „na strani Staljinternovih snaga“. Dalje pozivajući se na književne počasti koje su dodeljene Simonu, Hičens je dodao: „Dodela Nobelove nagrade takvom sumnjivom književnom poduhvatu je manji skandal, koji odražava intelektualnu trulež koju su širili pseudo intelektualci“.

Dela Kloda Simona kod nas u prevodu glase ovako: “Vetar”1957, ”Trava” 1958, ”Flandrijski put”1960, ”Palas” 1962, ”Istorija” 1967, “Francuska bitka” 1969, “Provodnici” 1971, “Triptih” 1973, ”Očigledna nastava “1975, “Georgie” 1981. Još 1945 objavio je svoj prvi roman pod nazivom “Varalica”...

(nastaviće se)