PUKI IDIOT ANTOAN MONTES…

 

 

Da li je Klod Simonov junak iz romana “Vetar” - Antoan Montes baš toliki puki idiot i zašto? A, ići će kroz život kao umetnik slobodnjak, razgovarati sa ljudima, zatim potpisati nekoliko akata koji će mu doneti veliku ličnu nesreću. On nije kao svi drugi ljudi da u svemu gleda samo svoj lični interes. I onda, da li je on samo zato puki idiot možda.

Čaršija u Provansi ne voli ga baš naročito i skloni su svi odreda da ga ogovaraju. Kad bi ga neki od ljudi iz čaršije pogledali, malo više zaglednuli, on bi njima samo ličio na strašilo koje dobro plaši ptice. Nekima je pak imao lice neuspelog utopljenika. A nekima je nalik isceđenom čoveku. Osušenom. Imao je dugu kosu i nosio torbu i jedan skup fotografski aparat, posvuda sa sobom, a beležio je prizore svih, i Cigana i Arapa, i njihove dece, i varošana. Prepoznavali su ga još i po njegovm oronulom kišnom mantilu i zato je samo nekima ličio na kakvog begunca koji je pobegao ni manje ni više nego iz logora Buhenvalda.

Roza je sluškinja u bednom hotelu u kome je odseo ovaj došljak i stranac po imenu Antoan Montes. To je žena za većinu niskog morala, koja će zavrteti Montesovu svu pamet. Bilo mu je oko 35 godina života. Beležnik bi ga najradije strpao u kakvu ludnicu da može. Drugima se činilo da je Montes nekakav ubožjak i jadnik, bednik, a ne bogati očev sin naslednik. I za njih on je ponajviše samo komična pojava.

Tako teku prvi dani Antoana Montesa u zavičaju njegovih roditelja. Svoga oca nikada nije upoznao, a ni video, pa ipak nije želeo da proda svoje, a očevo nasledstvo. I od majke je nasledstvo dobio, tek nešto novca. Fotografski posao dobro je razradio još u Eraniju, odakle je stigao u ovu čaršiju.

Ako im se učini na tren, svejedno da li beležniku ili samo pripovedaču - Antoan Montes čas je puki idiot,  a čas je puki prepredenjak, koga krasi lukavost, a onda je opet samo potpuni idiot, čak i budala. Rešen je da uzme imanje koje nema vrednost i u koje bi suludo bilo ulagati, tačnije beležnik mu nudi čitavo bogatstvo za imanje koje navodno više ne vredi čak ni ono malo. Montes odbija takvu ponudu.

Varošica pomno posmatra svaki njegov korak, a zašto još nije ili tek počinje da jeste da se i on  počeo osećati kao domaći, kao jedan od njih, ili nije. Svi ga posmatraju, a neki čak i podrugljivo. Nekada pre njega saznaju rasplet mnogih njegovih ličnih događaja. Neki su i dalje rezervisani prema njemu, a neki su slatkorečivi. On je zbunjen i samo ume da promuca. Ljudi se gurkaju kada ga sretnu. A šta mu se sve događalao, grad je već prepričavao njemu iza leđa.

Antoan Montes sve više postaje čovek koga će varošani proterati sa njegovog sopstvenog praga. Natovaren mu je sudski proces za vrat. Upravnik  očevog imanja tuži ga za samovoljni otkaz. Naleti vetra su tada ogromni, i siloviti kao i svaki drugi pritisak. Sve udara, neštedeći ga, posebno vetar. I napušta prvi hotel i iznajmljuje onu jeftiniju sobu, a tamo gde radi Roza, tamo gde stanuju mnogi radnici i nadničari, nešto trećerazredno. Slio se sa sumnjivim svetom, svetom pijanica i ucenjivača, protuva kojima pripada i sam Moris.

Neka podneva provodi ispod jednog platana u kafanici dok vetar hladovinom struji kao odušak od svega. I seo bi na klupu tada u parku i tamo samo pogrickao po neki biskvit umesto kakva bogata doručka. Voleo je da posmatra Rozu, a ta žena bi ga opčinjavala svom svojom pojavom. Ubrzo se sprijateljio sa njenom ćerkom Terezom. Iz daljine, sa varoške margine sve posmatrajući upoznao je i Rozinog tipa boksera Ciganina Žepa. Nije mogao da zaboravi lice Rozino više nikad, a pošto ju je prvi put ugleda baš tu.

Odjednom više Antoan Montes nije interesantan svojim varošanima, te više nije glavna atrakcija, te se možda neće više osvrtati za njim kao na početku. Izgustirali su ga izgleda brzo ili pak nisu. Znali su sve njegove navike, namere. Voleo je da sreće Rozu i njene dve ćerke. Kupovao bi im lizalice i slatkiše, bombone, kolače (krofne). Sebi bi kupovao samo novine i suve biskvite. Ali, onda su se desila dva prelomna događaja koja su ga prilično zbunila, uzdrmala.

U njegovu bednu hotelsku sobu upada ćerka jednog daljeg strica, jednog dalekog propalog rođaka, udovca, oca dve ćerke Jelene i Sesil. Jedna od njih kaže mu tada sledeće, a o novcu: ”… neverovatno je koliko ljudi misle na njega (na novac) kad ga poseduju. I što ga više imaju, više na njega misle”. Dade mu tada Sesil i jedno pismo, koje mu šalje njen otac, u kome ga poziva na večeru. A onda mu reče da ju je otac poslao po važnom zadatku da ga zavede. Antoan Montes neće uzvrati na ovaj poziv niti će stricu otići u posetu, jer će se odigrati jedan drugi događaj (isprebijaće ga Žep).

Upao mu je zatim čovek, hotelski sused, po imenu Moris koji mu govori da Roza ima tipa koji je bokser, koji je uradio nešto mnogo gadno, a sada je i nju uvalio u tu svoju prljavu rabotu. Žep je nešto ukrao - nakit i zlatnike, te naterao Rozu da to dobro sakrije.

Antoan Montes je prevalio 800 kilometara došavši u ovu varoš. Tamo je iza sebe ostavio devojku i pokidao svoje zaruke, smatrajući da je svo to vezivanje nepodnošljivo i nešto što se ne da izdržati. Moris je navodno mešetraio, te prodavao đubrivo i praškove, te bio zastupnik prodaje takvih proizvoda. Moris mu je sve više i više pričao o Rozi i njenim devojčicama, držeći ga u šaci mnogim ucenama. Bokser Ciganin Žep tukao se za novac i nameštao mečeve. Tako je neradnik preživljavao i još jedino zarađivao. Bavio se najviše lopovlukom.

Sva ušteđevina koju je imao Antoan Montes polagano se počela topiti, zatim gubiti, nestajati. Roza je sve priznala jendom Montesu, svu svoju tešku bedu, svoj jad, svoju patnju, sve u šta se uvalila prikrivajući nedelo svoga tipa Žepa. Iako je znala za njegove mnoge gadosti, ona nije imala snage da zauvek ode sa svojim ćerkama, niti snage da ga ostavi. Pomišljala je da odbegne i postane kurva. I tada mu otkriva da je stariju ćerku Terezu rodila sa nekim drugim čovekom, a onda je Žep devojčici dao svoje prezime. Znala je Roza da Žep drži tu njenu devojčicu kao svoju da bi kasnije od deteta napravio kurvu. Sa Žepom rodila je drugu mlađu devojčicu. Roza je imala tek 30 godina života. Nije volela Žepa, čak ga je i mrzela.

Kada je Antoan Montesa upoznao  gimnazijski nastavnik, pripovedač, zapitao se, te kazao ko je zapravo Montes: ”… možda je sve ovo obična i idiotska pustolovina jednog običnog idiota, kao što su svi to rekli, koji je jedva bio sposoban da napiše… jer po svemu sudeći nije ni bio u stanju da sebe spreči da ide uz dlaku, da na ovaj ili onaj način juriša u zabranjenom smeru misleći da se kreće dobrim pravcem… jer nije mogao, nije umeo da radi drugačije”.

Roza je uhvatila Žepa u preljubi, sa služavkom, koja odmah dobija otkaz. A zatim je jedne večeri siledžija Žep isprebijao na oči devojčice Tereze Antoana Montesa u predgrađu. Devojčicu je zamolio Montes da nikome živom nikad ne ispriča šta se dogodilo te iste večeri, posebno da ne ispriča ništa o svemu tome Rozi svojoj majci.

Moris ga posećuje i zatiče u sobi tako isprebijanog. Antoan Montes nije hteo da mu ispriča ništa o događaju, samo rekavši da je reč o udesu i maloj nezgodi. Moris je odmah znao sve, a onda  mu sve to kazao u lice, u brk, rekavši da je udešen od strane bokserskog šampiona siledžije Žepa. Moris želi da se nametne Montesu, da mu postane navodno prijatelj kome bi trebalo da sve poveri. Ali, Montes neće da mu veruje, a onda mu Moris pokazuje kako ga je Roza nasamarila te ukradene stvari sakrila u njegovu sobu. Montes isteruje Morisa napolje iz svoje sobe. Antoan Montes je sada nema sumnje namagarčen i iskorišćen čovek, a uvučen u prljave radnje.

Priče koje su sve nastale po Montesovom pamćenju čak su i nepovezane, a počesto zazvuče i tako nestvarno. Njemu je od svega ostalo samo mucanje i ona stara njegova zbunjenost. Nije nikad imao snage da mrzi svo to zlo, čak ni dalekog strica, ni Morisa, svo to zlo i nasilje, upade, nametanja, koji su ga okruživali. Nije se ni gnušao Montes svega toga. A bio je nesposoban čak i za mržnju. On je strahova i strepeo, bojao se. Svima je izgledao kao starac od 50 godina najmanje.

Sesil ga je posetila po drigi put, opet upadom, da ga priupita zašto nije došao na večeru na koju ga je njegov stric, tj. njen otac onim pismom pozvao. Sesil misli da on igra sa njima sada nekakvu komičnu igru, te da glumi glupog Avgusta. Ili pak nekakvog sveca. Bila je Sesil mlađa od njega 15 godina. Ona još ne zna koliko je iza njega bila jedna teška noć, i koliko je umora popio te večeri. Zatim mu ispriča da je njena sestra Jelena raskinula svoju veridbu. Montes je želeo da bude samo sam. I želeo je samo vetar i samo malo predaha za sebe.

Zatim je dobio potjano ceduljicu koja mu je ubačena ispod vrata njegove sobe. Sesil mu se u tom pismu navodno izvinjava za sve one uvrede i gluposti koje mu je nanela. I traži od njega da se sastane sa njom. Moris je opet posetio Montesa, a ovaj ga je izbacio iz sobe. Moris ga je optužio da prikriva zločin Roze i Žepa, a onu krađu.

Potom je upao u njegovu sobu stric, a ćerka Jelena je prisluškivala njihov razgovor. Zatim je nasamo Montesu opravdavala oca govoreći da je naprasit. Htela je da zna koliko je Montes intiman sa Rozom. Htela je nazad pismo svoje sestre Sesil (zahvaljući Morisu ono će se naći kod tužioca).

Sve sami događaji posle kojih Montes ostaje napokon sam u svojoj ubogoj sobi, sam i nepomičan. Ostaje nem i bezrečan. Ostaje sam sa praznim zidovima. Ne može da nastavi čitanje  novina ili časopisa. Gadio se na toliko tuđih prostakluka i upada. Postalo mu je jako zamorno živeti, da pomisli i na samoubistvo. Onda je zatekao mrtva tela Roze i Žepa.

Susreo se sa policajcima. Dobio od njih šamar. I doživeo torturu i urlanje. I prvi put pogledao smrti u lice. Bio grubo saslušavan i ispitivan. Uskratili su mu pravo da vidi dve sirote male devojčice. Nakon svih užasa, opet ostaje sam i pun zamora u sebi. Potraži tada jednu kapelu i tamo se udobno smesti. Nakon izlaska odatle više nije imao pojma o vremenu. I nije osećao nikakvu potrebu, čak ni glad. A vraća se u hotel i primećuje da su odmah našli zamenu za mrtu Rozu. Susreo se opet sa pijanim Morisom.

Pokušavao je da usvoji decu, ali nisu mu dali, jer nije im nikakav rod. Kupio je devojčicama poklone i odneo u sirotište. Moris se sutradan pravdao tvrdeći da ništa nije kazao policiji, te da navodno nije ni ucenjivač, a ni protuva. Antoan Montes konačno želi da ode odatle i odlazi nakon 4 meseca, vagonom treće klase.

Montes je sudski proces izgubio, izgubio je imanje, a vinograd prodao. Kada nakon toga nakupuje opet poklone i bombone, te krene u sirotište, saznaće porazno da su devojčice usvojene i nekuda premeštene. Više ih nikada nije video.

 

(kraj)