“VETAR” – KLOD SIMONA – blagi vetroviti uvodnik ili putem jednog Predgovora…

 

Sve vreme trajanja ove priče ili romana razgovor teče između dva lica ili dva aktera, a to su jedan slušalac i jedan nabusit beležnik ili notar (pisar iz Provanse). Onaj koji nam kao pripovedač prepričava tu vazda jednu te istu priču, a o jednom došljaku, strancu ili idiotu. Pripovedač Moris će doneti tu jedun sliku sveta, a ta slika je pak pesimistična, pesimistička, jer u njihovom tadašnjem svetu mnogo je nekakvog besmisla kao vetra, gde mnoge ispričane istine postaju tako iluzorne, a junaci osuđeni na nekakav krug večitog tumaranja i lutanja, stranputice, te otuda je sve tako tipično za pisanje i stil Kloda Simona, jer sve je poput naleta vetra, rascepkano u nekoliko stotina sitnijih i sitnih parčića, delića, koji svaki po sebi zna da zafijuče, od kojih je svaki jedna ispričana ili prepričana priča.

Roman se tiče sudbine glavng junaka čije je ime Antoan Montes, a on je zapravo jedan siromašni fotogarf, umetnička priroda, duša, i onaj koji je dobio očeveo nasledstvo, tj. imanje i vinograd u Provansi. Nerado je prihvaćen i neshvaćen, kao uljez i stranac u gradu svojih roditelja, a u koji se vraća, i u kome se ne snalazi, jer vazda stoji negde na margini, kao bespomoćni posmatrač, kao idiot, koji je ne samo zbunjen, već i uznemiren. Smatraće ga mnogi dakle samo glupakom i idiotom, (a kako prevodilac i pisac ovog predgovora (“Simonov Vetar: U traganju za sopstvenim oblikom”) Ivan Dimić, tog 20 februara 1984 u Beogradu piše - on će postati vrsta “savremenog kneza Miškina”.

Vratio se Antoan Montes nazad u provinciju, jer ga je pozvao notar, u mesto gde su živeli njegovi roditelji, saopštivši mu tada da je dobio nasledstvo, a reč je o pozamašnom očevom imanju, vinogradu. Ali, protiv njega pokreće sudski proces jedan intendant (bivši nadzornik i upravnik očevog imanja) koji beše zaposlen pre svega toga kod njegovog oca, a sada mu Montes daje otkaz (nažalost dobiće ga na sudu upravnik).

Dok to sve mučno traje i dok se treba sporiti i boriti, fotograf Montes živeće u jednom bednom provincijskom hotelu. Ovu priču ispičaće nam pripovedač, a to je lokalni nastavnik iz gimnazije koji je pripremao knjigu o romanskim crkama, a kako piše u predgovoru ove knjige.

Montes siroti fotograf upliće se zatim u mnoge dramatične situacije, događaje, a najpre u susret sa jednim svojim dalekim stricom koji ima dve ćerke Jelenu i Sesil (devojka koja će se zaljubiti u Montesa). Biće dalje upleten i u priču jedne druge siromašne porodice i udate žene po imenu Roza, koja je zaposlena u tom istom hotelu u kome je on sada stanar, a to je žena koja ima dve devojčice sa dva različita čoveka (starija Tereza od 13 godina  biće nemi svedok kad Montesa pretuče njen očuh bokser Žep). Reč je dakle o ženi u koju će se on zaljubiti, iako ona živi sa opasnim čovekom, bokserom Ciganinom, lopovom Žepom. I na kraju oboje i Roza i Žep, biće ubijeni (Žep ubija Rozu, pre upada policije, sumnjajući da ga je ona izdala), a devojčice će završiti u sirotištu,  Montes neće imati pravo da ih izbavi bede i usvoji (jedva mu dopuštaju jednu posetu mesečno), jer je neženja, sa svega 35 godina, a onda daju te devojčice na usvajanje nekom drugom, što će njega kao vetar slomiti.

U istom tom hotelu njegov najbliži komšija biće čovek po imenu Moris, a on je preprodavac, sumnjiv, beležnik. Ovaj roman ili priču Montesovu mnogi će nazvati “pustolovinom jednog običnog idiota”, iako će u romanu moći da se čuje poput fijukanja vetra sve ono što se prvo čulo u delu “Makbet”, a kada je kazano: ”Život je priča, koju idiot priča, prepuna zvuka i besa”, slično što se posle čulo i kod Foknera.

Moto romana “Vetar” jeste ono što je kazao pesnik Pol Valeri, a to glasi ovako: ”Dve opasnosti neprekidno prete svetu: red i nered”. Roman ima 17 glava, a ta priča kaže ovako, glavu po glavu (inače to je priča koja je prepuna prisustva najživljeg vetra, ne samo u naslovu romana, već u svakom drugom smislu, redu i neredu, a to je vetar koji se oseća, čuje, koji donosi, odnosi, koji nanosi, boli, koji podiže, koji udara, koji u svemu učestvuje, u svemu se očitava, nalazi, itd. (žao mi je što nisam više pratila samo te šumove i najživlje prisustvo vetra, te možda roman zbog takvog neoprostivog propusta, treba pročitati po drugi put, ponovo, ali više i jedino prateći svaku napisanu reč vetar, a onda je doživeti i oživeti ponovo, te ko zna kako tek onda može još da izgleda baš ovo pričanje)…

 

(nastaviće se)