KAD ŽIVOT POČNE SUTRA…

 

Nakon pročitane još jedne “otpisane” knjige, a knjige koja je ponela naslov “Život počinje sutra” (izdanje zagrebačka “Mladost” 1990, 5 hiljada primeraka, uz napomenu da je ovo prvo izdanje Biblioteke Gama), u pomoć treba pozvati “Wikipedi”-u, da bi se nešto više, ili svežije, saznalo o autoru pomenute knjige, a po imenu Istvan Nemere.

“Wikipedia”, ovako veli:

Ištvan Nemere (rođen u Pečuju, 8 novembra 1944) mađarski je pisac, esperantista i prevodilac. Napisao je 744 objavljene knjige do novembra 2020, uglavnom na mađarskom, preko dvadeset romana na esperantu. Bio je zapažena ličnost u svetu mađarske naučne fantastike sa čak 60 romana i nekoliko priča.

On je tvrdio da je film iz 1993 “Demolition Man” pljačka jednog od njegovih romana.

Dva puta je biran za predsednika Međunarodnog PEN-a, 1990-ih, ali nije član Unije mađarskih pisaca.

Svoju slavu duguje svojim naučnofantastičnim i paranormalnim knjigama, ali piše i u drugim žanrovima. Njegova dela su, između ostalog, prevedena na esperanto i persijski.

Njegova prva knjiga je objavljena 1974. Prema njegovim rečima, on je rekorder po broju objavljenih knjiga - pobedivši Barbaru Kartland.

Kada se 1990 godine pojavila knjiga “Život počinje tek sutra”, za pisca pod imenom Istvan Nemere kazano je da je to “jedan od najplodnijih a i najčitanijh suvremenih mađarskih pisaca”, koji je najpre pisao naučnufantastiku, a onda piše seriju romana na moderne savremene teme, na aktualna zbivanja širom sveta kao šot je recimo tema pojave kriminala, posebno pojava terorizma, i otmica putničkih aviona.

Roman “Život počinje sutra” govori o već urušenom braku dvoje ljudi po imenu Eszter i Adam, koji će biti spašen nakon povratka sa letovanja iz Kaira. Oni su poljuljanog odnosa pošli na taj dugoplanirani odmro, a onda su se i tamo u vrelom Kairu razišli. Na kraju iz Kaira svako se vraća kući sam za sebe. A vraćaju se istim avionom, a to neće saznati sve do kraja I okončanja talačke drame u kojoj će se oboje naći. Njihov avion biće otet od strane arapskih terorista, čim poleti iz Egipta ka Rimu.

Živeli su 15 godina zajedno u braku, a onda su se bračni odnosi između njih posve povkarili, s tim što ju je Adam i prevario jedne večeri nakon svađe. On je rešio da je sada načisto zaboravi, te da više na nju nikad ne misli. Znali su da ih po povratku kući samo čeka razvod. Nisu imali dec, a bili su nezadovoljni. Eszter je operisala tumor i nikad nije mogla ni da ih ima. Zajednički život postao im je samo gorka svađa, i prelivena čaša prepuna žuči i gorčine.

U isti avion ukrcava se tada sa njima i jedan egipatski mladi diplomata kome će nepoznati čovek, ucenjivač prići, podmetnuti mu torbu sa sumnjivim sadržajem, da je unese u avion (diplomate niko ne skenira na areodromu, niti ih pretresa), a pritom će ga uceniti životom njegove majke. I zato će on poslušno sve učiniti, kako mu bude kazano, ali na žalost i prvi pasti kao prva žrtva ubijena od strane otmičara ovog aviona. Zvao se Ahmed Farid. Imao je 28 godina.

I samo što je avion poleteo nastalo je u avionu komešanje, jer teroristi su ga osvojili, čak njih petorica. Ahmed se tresao od straha uvidevši da je bio saučesnik pri unošenju torbe u kojoj je očigledno prokrijumčareno oružje diplomatskim kanalom i ulazom, koji je privilegovan te nepodleže merama stroge kontrole i provere.

Teroristi su oteli putnički avion, i stavili ga pod svoju kontrolu i naredili pilotu da vozi prema Bejrutu. Ali, pošto je i tamo veliko komešanje, metež, te nije moguće sleteti, okrenuše ka najbližem Kipru.

Iz Italije na čelu sa svojim komandosom Enniom kreće antiteroristička jedinica na Kipar da se tamo sa arapskim teroristima razračuna, jer oteti avion je italijanske privatne aviokompanije, i najviše državljana u avionu jesu Italijani. U avionu se inače nalazilo 86 putnika i 9 članova posade.

U avionu je nastala panika i vrištanje. Zavladao je strah. Kada su bili blizu Bejruta odbijeno im je sletanje aviona, a na preporuku pilota okrenuli su ka najbližem Kipru. Larnaka im dopušta sletanje aviona.

Sada se u čitavu dramu uključuju i vlade važnih gradova i država, shodno pripadnosti otetih putnika, a dakle Rim,Vašington, Kipar (kao mesto na kome se odigrava talačka kriza), Egipat, itd. Teroristi su dakle Arapi. Pošto su sleteli na kiparski aerodrome, odmah su podelili putnike, te odvojili muškarce od žena, svima svezali ruke i stavili povez na oči (da ne znaju o kom dobu dana je reč), a onda su uspostavili vezu sa konrtolnim tornjem i kriznim štabom, te zatražili ispunjene svojih uslova i ucenjivačkih zahteva. Tražili su dakle gorivo za poletanje, ali i da njihovi pohapšeni saborci, sve sami islamski fundamentalisti širom svetskih zatvora budu što pre pušteni. Ukoliko ne ispune njihove zahteve, rekoše im teroristi da će početi sa smaknućem jednog po jednog taoca.

Ambasadori nekoliko zemalja su većali i odlučivali, pritom čekajuči odluke svojih zemalja i vlada. Svi su imali različito mišljenje, drugačija načela, oko toga šta bi sve trebalo sada učiniti u času talačke krize. Najpre su dobili spisak otetih putnika iz koga se lepo videlo da se u avionu nalazi 44 Italijana,18 Amerikanaca, 2 Engleza, 4 Francuza, 8 Izraelaca, 2 Mađara (Eszter i Adam), jedan Grk, a od toga petoro dece.

Teroristi su grubi, a odvezuju im ruke samo kada ih pod stražom i oružjem vode u toalet. Otmičari traže da se iz zatvora oslobodi ukupno 15-oro ljudi, od toga njih 10 nalazi se u zatvorima Kuvajta, 3 su u Izraelu, a 2 u Egiptu. Teroristi čekaju da ih dovedu sve na Kipar, a onda da zajedno odlete ovim otetim avionom. Sutra  do 10 sati ako ne ispune ove rečene zahteve ubiće već prvu žrtvu, koju će izbaciti iz aviona, kroz vrata.

Vlade se još nisu dogovorile, usagalsile, unačelile, a svi čekaju šta će se dalje događati, dok neki misle da se teroristi možda samo neozbiljno šale, te da neće pasti prve žrtve. Teroristi u svojim šaka drže taoce i oni su dakle u prednosti. Oni se ne šale što će ubrzo pokazati kad prvog ubiju diplomatu Ahmeda Farida i bace ga iz aviona dole na pistu.

Sutradan su teroristi dobili nepovoljene vesti, tobož da se nisu sve zemlje saglasile o puštanju zatvorenika, a samo je pristao Egipat, ali ne i Izrael i Kuvajt. I tako pošto zahtev nije ispoštovan, nije ispunjen, teroristi hladnokrvno ubijaju svoju prvu žrtvu Ahmeda Farida.

Sada su svi u kriznom štabu videli da sa ovim teroristima očito nema šale, te da treba pristupiti pregovorima, psihološki ih dobro zamoriti. Zatim su im teroristi dozvolili da pokupe leš onog ubijenog diplomate. Preobučeni komandos Ennio otišao je sam sa nosilima da preuzme leš, i tada potura senzore ispod trupa aviona, što će im kasnije pomoći da doznaju koliko ima tačno otmičara i kakva je ruta njihovog kretanja kroz oteti avion.

Teroristi uporno traže gorivo kako bi mogli da odlete. Neki ne žele da im se dopusti bekstvo, posebno ne predstavnik Amerike. Treba ih dakle sve pohvatati i kazniti. U kriznom štabu našao se i jedan psiholog koji je tu više radi toga da bi skupio književnu građu za pisanje neke svoje nove knjige.

Dok traje ova drama u avionu svako za sebe preživljava svoje priče i odnose, posebno Eszter, a posebno Adam, jer ne slute da su u istoj dramatičnoj priči oboje sada. I prisećaju se svako za sebe i oživljavaju na svoj način i lepe, ali i manje lepe svoje uspomene.

Teroristi traže i dalje gorivo za poletanje, a krizni štab sve oteže, a navodno kao pristaje da im to da, ali pod uslovom da teroristi ponude jedan deo putnika na slobodu. Zatim su pristali ovi iz tornja i dali su terostima hranu, kao i hranu za taoce. Ennio je nestrpljiv, jer svakoga časa mogao bi sa svojim momcima da izvede efektan napad. No, vlade, posebno vlada Rima i dalje odugovlači i ćuti, još ne pristaje na bilo kakvu vrstu napada na teroriste. Za komandosa Ennia najidealnije jeste napasti noću, dobro maskirano u crno, kad nema mesečine. Dok Rimljani odugovlače, Amerikanci bi se odmah sa teroristima obračunali napadom. Razmatraju se mnoga moguća scenarija ako bude ili ne bude izvedenog napada. Čak se i naslućuje šta bi sve teroristi mogli da urade, a sve se oslanjajući na neka prethodna loša iskustva kod otmica putničkih aviona (teroristi samobombaši dignu u zrak i sebe i avion i sve putnike).

Zatim su teroristi pustili decu i 3 žene, a novinari su već dograbili bivše žrtve i pravili žustro svoje priče. Onda su teroristi izabrali još jednog odraslog muškarca, koga su ubili na isti način kao i onu prvu žrtvu, te ga izbacili na pistu, kroz vrata, pravo dole.

Ennio čeka borbu, čeka akciju, čeka tu jednu povoljnu noć koja s ene sme jeftino potrošiti, i obećava da će sve pre osvita sa teroristima biti okončano. No, Rim i dalje igra na svoju tvrdoglavost, te odlaže napad na teroriste, dok Amerikanci podržavaju antiteroristički napad komandosa Ennia. A Ennio predlaže da večeras između 2 i 3 sata napad bude izveden i da je to najpovoljnije doba noći.

Ennio je spreman, a Rim i dalje ćuti. I ko kaže da se ovaj napad ne može izvesti, iako vlade nekih zemalja ne pristanu. Amerikanci su vršili veliki pritisak na Rim da se što pre obavi planirani napad komandosa Ennia.

Teroristi već planiraju da će tog istog jutra dobiti traženo gorivo, pa čak u jednom času smatraju da ako ga i ne dobiju, oni sutra izjutra poleću. Bilo je 11 sati,  Rim još nije izrekao svoju konačnu odluku, ništa osim ćutanja. A prošlo je već 30 sati od nastanka krize. Posle pritiska Amerikanaca Rimljani su dali pristanak za napda. Ennio  kreće u akciju. Prišli su avionu te noći čamcem sa mora.

Pre nego što počen oslobađanje putnika, Eszter pomišlja na Adama, i zaklinje se da bi nakon ove drame sutra umela bolje da proživi sa njim kad bi opet mogla, a nekim lepšim i krasnijim životom. Takođe, negde slično mislio je te dramatične noći i sam Adam. U tom času njegova osećanja stala su u ovih nekoliko rečenica: ”Biti ovca u vagonu koji klopara prema klaonici. Sjetio se dokumentarnih fimova. Ljude utovaraju u vagone. Crnobijele vrlo brze slike. Zvijezde prišivene na odjeći. Auschwitz ili neki drugi logor.Vlakovi su išli mjesecima i godinama. I oni sad jure u smrt sjedeći u ovome nepokretnome avionu koji je tuđa volja privezala za beton nekoga tuđeg aerodroma. Mora se nešto učiniti, mora se, vibrirala je težnja u  njemu”.

Adam napade tako jednog teroristu, izudara ga jednom metalnom cevi koju je našao u blizini. Snažnim udarcem ubija svog otmičara. Iz Rima odjednom stiže naređenje da se akcija spašavanja putnika obustavi. No, Ennio neće da čuje za tu odluku te izvodi svoj napad, rekavši da prenesu da sa njim nije bilo moguće uspostaviti vezu. Čula se eksplozija, a bio je to upad antiterorističke Enniove jedinice u oteti avion. Teroristi su savladani i privedeni, a neki su teroristi i ubijeni u toj akciji. Neki su se sami predali. Među putnicima nije bilo žrtava.

Putnici su svi oslobođeni. Ennio je čestitao Adamu, jer je dobro sredio jednog teroristu i kazao mu da je bio hrabar čovek. Pri izlasku iz aviona Adam je primetio Eszter. Obradovaše se jedno drugom, kao da između njih ničeg razdvajajućeg više nije bilo. Ovaj košmar doneo je pomirenje, i početak novog života. Za njih oboje galsilo je isto i jednako, složno: “Ostao je samo život, jedini, pravi život”.