Nakon pročitane još jedne “otpisane” knjige, a
knjige koja je ponela naslov “Život počinje sutra” (izdanje zagrebačka
“Mladost” 1990, 5 hiljada primeraka, uz napomenu da je ovo prvo izdanje
Biblioteke Gama), u pomoć treba pozvati “Wikipedi”-u, da bi se nešto više, ili
svežije, saznalo o autoru pomenute knjige, a po imenu Istvan Nemere.
“Wikipedia”, ovako veli:
Ištvan Nemere (rođen u Pečuju, 8 novembra 1944) mađarski
je pisac, esperantista i prevodilac. Napisao je 744 objavljene knjige do
novembra 2020, uglavnom na mađarskom, preko dvadeset romana na esperantu. Bio
je zapažena ličnost u svetu mađarske naučne fantastike sa čak 60 romana i
nekoliko priča.
On je tvrdio da je film iz 1993 “Demolition Man”
pljačka jednog od njegovih romana.
Dva puta je biran za predsednika Međunarodnog PEN-a,
1990-ih, ali nije član Unije mađarskih pisaca.
Svoju slavu duguje svojim naučnofantastičnim i
paranormalnim knjigama, ali piše i u drugim žanrovima. Njegova dela su, između
ostalog, prevedena na esperanto i persijski.
Njegova prva knjiga je objavljena 1974. Prema
njegovim rečima, on je rekorder po broju objavljenih knjiga - pobedivši Barbaru
Kartland.
Kada se 1990 godine pojavila knjiga “Život počinje
tek sutra”, za pisca pod imenom Istvan Nemere kazano je da je to “jedan od najplodnijih
a i najčitanijh suvremenih mađarskih pisaca”, koji je najpre pisao naučnufantastiku,
a onda piše seriju romana na moderne savremene teme, na aktualna zbivanja širom
sveta kao šot je recimo tema pojave kriminala, posebno pojava terorizma, i otmica
putničkih aviona.
Roman “Život počinje sutra” govori o već urušenom
braku dvoje ljudi po imenu Eszter i Adam, koji će biti spašen nakon povratka sa
letovanja iz Kaira. Oni su poljuljanog odnosa pošli na taj dugoplanirani odmro,
a onda su se i tamo u vrelom Kairu razišli. Na kraju iz Kaira svako se vraća kući
sam za sebe. A vraćaju se istim avionom, a to neće saznati sve do kraja I okončanja
talačke drame u kojoj će se oboje naći. Njihov avion biće otet od strane
arapskih terorista, čim poleti iz Egipta ka Rimu.
Živeli su 15 godina zajedno u braku, a onda su se
bračni odnosi između njih posve povkarili, s tim što ju je Adam i prevario
jedne večeri nakon svađe. On je rešio da je sada načisto zaboravi, te da više
na nju nikad ne misli. Znali su da ih po povratku kući samo čeka razvod. Nisu
imali dec, a bili su nezadovoljni. Eszter je operisala tumor i nikad nije mogla
ni da ih ima. Zajednički život postao im je samo gorka svađa, i prelivena čaša
prepuna žuči i gorčine.
U isti avion ukrcava se tada sa njima i jedan egipatski
mladi diplomata kome će nepoznati čovek, ucenjivač prići, podmetnuti mu torbu
sa sumnjivim sadržajem, da je unese u avion (diplomate niko ne skenira na
areodromu, niti ih pretresa), a pritom će ga uceniti životom njegove majke. I zato
će on poslušno sve učiniti, kako mu bude kazano, ali na žalost i prvi pasti kao
prva žrtva ubijena od strane otmičara ovog aviona. Zvao se Ahmed Farid. Imao je
28 godina.
I samo što je avion poleteo nastalo je u avionu komešanje,
jer teroristi su ga osvojili, čak njih petorica. Ahmed se tresao od straha
uvidevši da je bio saučesnik pri unošenju torbe u kojoj je očigledno prokrijumčareno
oružje diplomatskim kanalom i ulazom, koji je privilegovan te nepodleže merama stroge
kontrole i provere.
Teroristi su oteli putnički avion, i stavili ga pod svoju
kontrolu i naredili pilotu da vozi prema Bejrutu. Ali, pošto je i tamo veliko
komešanje, metež, te nije moguće sleteti, okrenuše ka najbližem Kipru.
Iz Italije na čelu sa svojim komandosom Enniom kreće
antiteroristička jedinica na Kipar da se tamo sa arapskim teroristima
razračuna, jer oteti avion je italijanske privatne aviokompanije, i najviše
državljana u avionu jesu Italijani. U avionu se inače nalazilo 86 putnika i 9 članova
posade.
U avionu je nastala panika i vrištanje. Zavladao je
strah. Kada su bili blizu Bejruta odbijeno im je sletanje aviona, a na preporuku
pilota okrenuli su ka najbližem Kipru. Larnaka im dopušta sletanje aviona.
Sada se u čitavu dramu uključuju i vlade važnih gradova
i država, shodno pripadnosti otetih putnika, a dakle Rim,Vašington, Kipar (kao
mesto na kome se odigrava talačka kriza), Egipat, itd. Teroristi su dakle Arapi.
Pošto su sleteli na kiparski aerodrome, odmah su podelili putnike, te odvojili
muškarce od žena, svima svezali ruke i stavili povez na oči (da ne znaju o kom
dobu dana je reč), a onda su uspostavili vezu sa konrtolnim tornjem i kriznim
štabom, te zatražili ispunjene svojih uslova i ucenjivačkih zahteva. Tražili su
dakle gorivo za poletanje, ali i da njihovi pohapšeni saborci, sve sami islamski
fundamentalisti širom svetskih zatvora budu što pre pušteni. Ukoliko ne ispune
njihove zahteve, rekoše im teroristi da će početi sa smaknućem jednog po jednog
taoca.
Ambasadori nekoliko zemalja su većali i odlučivali,
pritom čekajuči odluke svojih zemalja i vlada. Svi su imali različito mišljenje,
drugačija načela, oko toga šta bi sve trebalo sada učiniti u času talačke krize.
Najpre su dobili spisak otetih putnika iz koga se lepo videlo da se u avionu
nalazi 44 Italijana,18 Amerikanaca, 2 Engleza, 4 Francuza, 8 Izraelaca, 2 Mađara
(Eszter i Adam), jedan Grk, a od toga petoro dece.
Teroristi su grubi, a odvezuju im ruke samo kada ih
pod stražom i oružjem vode u toalet. Otmičari traže da se iz zatvora oslobodi ukupno
15-oro ljudi, od toga njih 10 nalazi se u zatvorima Kuvajta, 3 su u Izraelu, a
2 u Egiptu. Teroristi čekaju da ih dovedu sve na Kipar, a onda da zajedno
odlete ovim otetim avionom. Sutra do 10
sati ako ne ispune ove rečene zahteve ubiće već prvu žrtvu, koju će izbaciti iz
aviona, kroz vrata.
Vlade se još nisu dogovorile, usagalsile, unačelile,
a svi čekaju šta će se dalje događati, dok neki misle da se teroristi možda samo
neozbiljno šale, te da neće pasti prve žrtve. Teroristi u svojim šaka drže
taoce i oni su dakle u prednosti. Oni se ne šale što će ubrzo pokazati kad prvog
ubiju diplomatu Ahmeda Farida i bace ga iz aviona dole na pistu.
Sutradan su teroristi dobili nepovoljene vesti,
tobož da se nisu sve zemlje saglasile o puštanju zatvorenika, a samo je pristao
Egipat, ali ne i Izrael i Kuvajt. I tako pošto zahtev nije ispoštovan, nije ispunjen,
teroristi hladnokrvno ubijaju svoju prvu žrtvu Ahmeda Farida.
Sada su svi u kriznom štabu videli da sa ovim teroristima
očito nema šale, te da treba pristupiti pregovorima, psihološki ih dobro
zamoriti. Zatim su im teroristi dozvolili da pokupe leš onog ubijenog diplomate.
Preobučeni komandos Ennio otišao je sam sa nosilima da preuzme leš, i tada
potura senzore ispod trupa aviona, što će im kasnije pomoći da doznaju koliko
ima tačno otmičara i kakva je ruta njihovog kretanja kroz oteti avion.
Teroristi uporno traže gorivo kako bi mogli da odlete.
Neki ne žele da im se dopusti bekstvo, posebno ne predstavnik Amerike. Treba ih
dakle sve pohvatati i kazniti. U kriznom štabu našao se i jedan psiholog koji
je tu više radi toga da bi skupio književnu građu za pisanje neke svoje nove
knjige.
Dok traje ova drama u avionu svako za sebe
preživljava svoje priče i odnose, posebno Eszter, a posebno Adam, jer ne slute
da su u istoj dramatičnoj priči oboje sada. I prisećaju se svako za sebe i
oživljavaju na svoj način i lepe, ali i manje lepe svoje uspomene.
Teroristi traže i dalje gorivo za poletanje, a krizni
štab sve oteže, a navodno kao pristaje da im to da, ali pod uslovom da
teroristi ponude jedan deo putnika na slobodu. Zatim su pristali ovi iz tornja i
dali su terostima hranu, kao i hranu za taoce. Ennio je nestrpljiv, jer svakoga
časa mogao bi sa svojim momcima da izvede efektan napad. No, vlade, posebno vlada
Rima i dalje odugovlači i ćuti, još ne pristaje na bilo kakvu vrstu napada na
teroriste. Za komandosa Ennia najidealnije jeste napasti noću, dobro maskirano
u crno, kad nema mesečine. Dok Rimljani odugovlače, Amerikanci bi se odmah sa teroristima
obračunali napadom. Razmatraju se mnoga moguća scenarija ako bude ili ne bude
izvedenog napada. Čak se i naslućuje šta bi sve teroristi mogli da urade, a sve
se oslanjajući na neka prethodna loša iskustva kod otmica putničkih aviona
(teroristi samobombaši dignu u zrak i sebe i avion i sve putnike).
Zatim su teroristi pustili decu i 3 žene, a novinari
su već dograbili bivše žrtve i pravili žustro svoje priče. Onda su teroristi izabrali
još jednog odraslog muškarca, koga su ubili na isti način kao i onu prvu žrtvu,
te ga izbacili na pistu, kroz vrata, pravo dole.
Ennio čeka borbu, čeka akciju, čeka tu jednu
povoljnu noć koja s ene sme jeftino potrošiti, i obećava da će sve pre osvita sa
teroristima biti okončano. No, Rim i dalje igra na svoju tvrdoglavost, te odlaže
napad na teroriste, dok Amerikanci podržavaju antiteroristički napad komandosa
Ennia. A Ennio predlaže da večeras između 2 i 3 sata napad bude izveden i da je
to najpovoljnije doba noći.
Ennio je spreman, a Rim i dalje ćuti. I ko kaže da se
ovaj napad ne može izvesti, iako vlade nekih zemalja ne pristanu. Amerikanci su
vršili veliki pritisak na Rim da se što pre obavi planirani napad komandosa
Ennia.
Teroristi već planiraju da će tog istog jutra dobiti
traženo gorivo, pa čak u jednom času smatraju da ako ga i ne dobiju, oni sutra
izjutra poleću. Bilo je 11 sati, Rim još
nije izrekao svoju konačnu odluku, ništa osim ćutanja. A prošlo je već 30 sati od
nastanka krize. Posle pritiska Amerikanaca Rimljani su dali pristanak za napda.
Ennio kreće u akciju. Prišli su avionu
te noći čamcem sa mora.
Pre nego što počen oslobađanje putnika, Eszter pomišlja
na Adama, i zaklinje se da bi nakon ove drame sutra umela bolje da proživi sa
njim kad bi opet mogla, a nekim lepšim i krasnijim životom. Takođe, negde slično
mislio je te dramatične noći i sam Adam. U tom času njegova osećanja stala su u
ovih nekoliko rečenica: ”Biti ovca u vagonu koji klopara prema klaonici. Sjetio
se dokumentarnih fimova. Ljude utovaraju u vagone. Crnobijele vrlo brze slike. Zvijezde
prišivene na odjeći. Auschwitz ili neki drugi logor.Vlakovi su išli mjesecima i
godinama. I oni sad jure u smrt sjedeći u ovome nepokretnome avionu koji je tuđa
volja privezala za beton nekoga tuđeg aerodroma. Mora se nešto učiniti, mora
se, vibrirala je težnja u njemu”.
Adam napade tako jednog teroristu, izudara ga jednom
metalnom cevi koju je našao u blizini. Snažnim udarcem ubija svog otmičara. Iz
Rima odjednom stiže naređenje da se akcija spašavanja putnika obustavi. No, Ennio
neće da čuje za tu odluku te izvodi svoj napad, rekavši da prenesu da sa njim
nije bilo moguće uspostaviti vezu. Čula se eksplozija, a bio je to upad
antiterorističke Enniove jedinice u oteti avion. Teroristi su savladani i privedeni,
a neki su teroristi i ubijeni u toj akciji. Neki su se sami predali. Među
putnicima nije bilo žrtava.
Putnici su svi oslobođeni. Ennio je čestitao Adamu, jer
je dobro sredio jednog teroristu i kazao mu da je bio hrabar čovek. Pri izlasku
iz aviona Adam je primetio Eszter. Obradovaše se jedno drugom, kao da između
njih ničeg razdvajajućeg više nije bilo. Ovaj košmar doneo je pomirenje, i
početak novog života. Za njih oboje galsilo je isto i jednako, složno: “Ostao
je samo život, jedini, pravi život”.
Нема коментара:
Постави коментар