PUKI POSMATRAČ RIKARDO REIŠ…

 

Rikardo Reiš dobija pismo od Marsende u kome ga ona obaveštava da je sve ono između njih bilo jako nepromišljeno i da se više nikada neće videti. Bilo mu je sumnjivo to pismo, jer je smatrao da to više nije stil pisanja kakav je do tada imala samo Marsenda. Takođe u pismu mu još govori da joj više nikada ne piše. Nešto kasnije, on bi često zamišljao kako joj otkriva da je pesnik, kako joj posvećuje i šalje svoje pesme.

Svetska slika i stanje političkih stvari, samo ratovi, pobune, užasi, pokolji, smrt: “Dakle, budimo spokojni. Rat, ako ga bude bilo, biće rat, jer to mu je ime, ali ne prljavi, kao što nije ni bio prljav rat protiv Abisinaca… Adis Abeba je u plamenu, ulice zakrčene leševima, razbojnici provaljuju u kuće, siluju, pljačkaju, kolju žene i decu, dok se Badoljove trupe približavaju gradu… Gebels odlučuje, Društvo naroda je dobro, ali su avionske eskadrile bolje…”.

Rikardo Reiš i dalje čita knjigu “Bog lavirinta”, pretura po svojim hartijama, sve gledajući one svoje napisane stihove. U posetu mu dolazi Lidija, i on joj saopštava da će sutra poći na hodočašće u Fatimu, a povod je navodno samo puka radoznalost ništa drugo (on sve vreme želi da tamo sretne Marsendu).

Idućeg jutra zaista kreće za Fatimu. Ali, jako zažali što Pesoi još to nije ispričao, a za ovo svoje pokloničko putovanje. A idući ka Fatimi u kamionu sa grupom hodočasnika ukraj puta konstatuje smrt jednog tek umrlog poklonika. Iz aviona na glave hodočasnika padale su u raznim bojama hartije, poruke u vidu pobacanih šarenih papirića, a bili su to reklamni listići za bovril. Dok ide ka Fatimi on očekuje da negde sretne Marsendu. No, više sile neće dozvoliti takvu vrstu susreta.

Stopio se sa molitvenom, a nepoznatom masom poklonika, a sve stalo bilo mu je jako besmisleno. Najpre je potražio Marsendu među bolesnima i oduzetima, ali tamo je nije pronašao. Nikakvo čudo nije tamo video. Ništa se čudesno i neobično tamo nije dogodilo. I niko nije ozdravio.

Bio je umoran i nezadovoljan. A tako znojav i neuredan mogao je samo da oseti stid i veliku nelagodu. Posle prve noći, provedene u Fatimi, već idućeg dana vratio se nazad u Lisabon.

Vratio se iznuren, potrošne, te naredna 3 dana nigde nije imao potrebu da izađe iz stana. A kad je prvi put izašao, posmatrao je reku i brodove kako pristižu u luku.

“… Nema odgovora na vreme, mi smo u njemu kao puki posmatrači, ništa više…”.

Vratio se u svoju ordinajciju, a onda je tamo dobio pismo iz koga saznaje da je njegova zamena već istekla, te da više tu neće raditi, da se kolega vraća na svoje radno mesto.

Lidija mu još nije dolazila u posetu, te je počeo da razmišlja o Pesoi, pitajući se da li je baš vredelo što se navodno vratio u Portugaliju samo zbog Pesoine smrti, kako nam je do početka govorio.

“… taj Fernando Pesoa pojavljuje se s vremena na vreme da izgovori neku ironičnu opasku, da se dobrodušno nasmeje i zatim odlazi, radi njega podjednako, kakva god bila značenja ovog iskaza, nijedno nije stvarno, sva su samo slikovita”.

Rikardo Reiš neće tražiti više posao, te pomisli kako će se pre vratiti nazad u Brazil, istim onim brodom (parobrodom) kojim je i stigao u Potrugaliju, na početku ove knjige (“Godina smrti Rikarda Reiša” – Žoze Saramago). Te večeri u posetu dolazi mu Lidija. I pričao joj je o svojim doživljajima u Fatimi. Zatim su poveli jedan drugi razgovor o Lidijinom bratu Danijelu, o krupnom crvenom mornaru (Gedešu, koji će kasnije uspeti da pobegne), o komunistima, a onda mu ona još ispriča da mornari potajno spremaju pobunu – isploviće iz luke ka Španiji.

Posetio ga je zatim i Pesoa. A kako vreme odmiče Pesoa je sve teže vidljiv, a sve umorniji, i sve zaboravniji, jer polagano ističe onih 9 meseci. Jedan drugom tada rekli su zajedno: ”… ljudska kretanja su uvek uzaludna, bogovi su mudri i ravnodušni, žive i iščezavaju u okviru poretka koji su sami stvorili, a ostalo je sve na isti kalup, Iznad bogova stoji sudbina, Sudbina je vrhovni poredak, kome sami bogovi teže, A ljudi, kakva bi trebalo da je njihova uloga, Da remete poredak, da ispravljaju sudbinu, Nabolje, Nabolje ili nagore, svejedno, važno je samo sprečiti sudbinu da se ispuni…”.

Zatim Rikardo Reiš ponudi Pesoi konak, a on mu tada kaza: ”Nije dobro za mrtve da se navikavaju na život sa živima, kao što ne bi bilo dobro ni za žive da se petljaju s mrtvima…”.

Od Pesoe saznaje da je neko ko zaudara  na crni luk i ko se takođe zove Viktor mrtav. Pesoa ode.

Zatim je u Lisabonu izvedena vojna vežba, sa mnogo žrtava, mnogo štete, mnogo postradalih, mnogo ranjenih, sa mnogo haosa i mnogo panike, straha. I kao lekar odmah je pošao da se raspituje naokolo o ranjenicima, da pomogne.

Opet su došli oni lisabonski oblačni i kišoviti dani. Ponekad ode Rikardo Reiš u bioskop da odgleda po neki film. I dalje ruča negde izvan svoga stana. A uveče izađe u park odakle posmatra luku.

“Imaš sunca ako je sunčan dan, granje, ako granje tražiš, sreću, ako je sreća data”.

Opet je začuo tresak, te pomisli da počinje rat. A bila je to kažu proslava Parznika rase. I onda je pokušao da ispiše jednu pesmu za Marsendu. A te večeri ležeći sa Lidijom u krevetu, osetio je strahovit zemljotres. I te večeri kazala mu je Lidija da je trudna.

“… nema te sreće koja traje večno”.

Ubrzo došao mu je u posetu Pesoa. Prošlo je 7 meseci već od Pesoine smrti. A Pesoa zatraži od Rikarda Reiša da mu prepričava sve skandale. I onda mu je Reiš ispričao kao prvi svoj skandal onaj u kome će postati otac. Reiš nema nameru da se uopšte oženi Lidijom, kao što ni ona nema nameru da abortira dete, a čak se dvoumi Reiš da li da prizna to dete.

Rikardo Reiš i dalje redovno čita svoje novine. A mnoge vesti jako ga uznemire. Zabrinut je zbog mnogo čega. I tako je konačno pročitao vest o izbijanju vojnog puča u  Španiji. U tom sukobu između monarhista i republikanaca, Reiš iako se još na početku deklarisao kao monarhista, sada više ne želi da  bude jedan od onih koji se opredeljuju.

“Obnova Evrope korača džinovskim koracima, najpre Italija, zatim Portugalija, za njom Nemačka, sad Španija, ovo je dobra zemlja, ovo je zdravo seme, sutra nas čekaju bogate žetve”.

Kada upita Lidiju šta ona misli o ovim nekim dešavanjiam, ona kao neuka, žena iz naroda, i neobrazovana kazaće da o onome što se događa u Španiji sada, ona ne misli baš ništa, jer ne zna ništa. Ali, ono što ona zna glasi da neće nikad abortirati.

“… kad bismo mogli birati vesti koje želimo da pročitamo, svako od nas bi bio Džon D. Rokfeler”.

Rikardu Reišu treba bolji sagovornik, treba mu Pesoa, ali Pesoe za sada još nema. I tako jednog jutra Reiš pođe na groblje. I tamo oseti nevidljivo prisustvo Pesoe uz svoje rame.

U Reišovom stanu konačno se oglasio radio. Želeo je da redovno čuje vesti, kao što je želeo mnogo toga još da dokuči. I Lidiji se dopao radio.Iiz Španije su stizale loše vesti, kazala mu je Lidija, a njoj je mnogo toga u tajnosti ispričao njen brat mornar Danijel. Zatim je Reiš Lidiji prepričavao neke svoje loše vesti, a one koje je pročitao u novinama, a koje su bile sasvim drugačije. I tada mu Lidija kaže da ne treba da veruje u sve što pišu novine. No, Reiš jako veruje u novine koje čita i za njega su to istine, a ubeđen je da novine nikad ne lažu. I te večeri razočaran odlazi u svoj krevet Rikardo Reiš.

Zatim je Rikardo Reiš ubrzo otišao na jedan politički miting, na kome se klicalo diktatoru Salazaru i fašistima. Kući se vratio jako umoran. A osećao je slabost. I na svojoj odeći osetio je poznati miris crnog luka, i tada se setio policijskog agenta Viktora.

Sutradan u novinama Reiš čita o pobuni mornara. Sutradan došla je i Lidija koja predoseća neku veliku nesreću i strepi za svog brata mornara. To zbivanje bila je stroga tajnost, a Reišu je otkrila ono što joj je brat otrkio pre svega u strogoj tajnosti, kakve su im zapravo namere, i kako nameravaju da se pridruže ustanicima u Španiji.

Otišao je Reiš da posmatra brodove, a tu njegovu neobičnu aktivnost već primeti policijski  agent Viktor. I te večeri ostaje u svom stanu Reiš gde večera najobičniju kajganu. A kada je otvorio prozor na ulici su vikali da izbija revoluicja. Dakle, otkrivena je pobuna mornara. Odmah je potražio Lidiju, ali nigde je nije bilo.

Iz novina saznao je da je poginulo 12 mornara, a među njima i Lidijin brat Danijel star 23 godine. Onda je neko pokucao na njegova vrata, te pomisli da je Lidija. Bio je to Pesoa. Odmah mu je Pesoa kazao da se više neće videti, jer je ono njegovo vreme od 9 meseci isteklo. No, Reiš uze svoju knjigu “Bog lavirinta”, neće ostati da uteši Lidiju, te krete zajedno s umrlim Pesom u smrt. Pošli su zejedno.

Reiš pođe kako sam na kraju ove knjige reče: ”… Da oslobodim svet jedne zagonetke”.

Bila je to “Godina smrti Rikarda Reiša”.