JAVIER MARIAS (1951-2022) – roman “OPAKA NARAV”…

 

 

“Wikipedia”, veli (prevod sa engleskog):

Havijer Marijas Franko (20 septembar 1951 — 11 septembar 2022) bio je španski pisac, prevodilac i kolumnista. Marijas je objavio petnaest romana, uključujući “Srce tako belo” (“Corazon tan blanco”, 1992) i “Sutra u boju misli na mene” (“Manana en la batalla piensa en mi”, 1994). Pored svojih romana, objavio je i tri zbirke pripovedaka i raznih eseja. Kao jedan od najpoznatijih španskih romanopisaca, njegove knjige su prevedene na četrdeset i šest jezika i prodate su blizu devet miliona primeraka širom sveta. Dobio je nekoliko nagrada za svoj rad, kao što su nagrada “Romulo Gallegos” (1995), Međunarodna književna nagrada IMPAC Dublin (1997), Međunarodna nagrada Nonino (2011) i Austrijska državna nagrada za evropsku književnost (2011).

Marijas je studirao filozofiju i književnost na Univerzitetu Complutense u Madridu pre nego što je nastavio da predaje na nekoliko univerziteta, uključujući svoju alma mater, univerzitete u Oksfordu i Veneciji i Velsli koledž u Masačusetsu. Godine 1997 dobio je titulu kralja Kraljevine Redonda od strane svog prethodnika Jona Wynne-Taysona za njegovo razumevanje kraljevstva i za pominjanje priče o jednom od njegovih prethodnih kraljeva, Džonu Govsvortu, u svom romanu “Sve duše” (“Todas las almas”, 1989).

Havijer Marijas Franko rođen je u Madridu 20 septembra 1951 kao četvrti od pet sinova. Njegov otac bio je filozof Hulijan Marijas, koji je nakratko bio zatvoren, a zatim mu zabranjeno da predaje zbog suprotstavljanja Franku (ocu glavnog junaka “Tvoje lice sutra” data je slična biografija). Njegova majka je bila spisateljica Dolores Franko Manera. Marijas je bio četvrti od pet sinova. Dva njegova brata i sestre bili su istoričar umetnosti Fernando i filmski kritičar i ekonomista Migel. Bio je nećak i rođak filmskih stvaralaca Jesus „Jess“ Franko i Ricardo Franko. Marijas je proveo deo svog detinjstva u Sjedinjenim Državama, gde je njegov otac predavao na raznim institucijama, uključujući Univerzitet Jejl i Velsli koledž. Njegova majka je umrla kada je Havijeru bilo 26 godina. Školovao se na Colegio Estudio u Madridu. Nakon što se vratio u Madrid, Marijas je studirao filozofiju i književne nauke na Univerzitetu Complutense u Madridu od 1968 do 1973 godine. Od sedamdesetih godina XX veka bavio se prevođenjem engleskih književnih dela na španski jezik. Njegovo prvo književno angažovanje se sastojalo od prevođenja Drakulinih scenarija za svog strica po majci, Hesusa Franka.

Marijas je počeo ozbiljno da piše u ranoj mladosti. „Život i smrt Marselina Iturijage“, jedna od kratkih priča u “Dok žene spavaju” (2010), napisana je kada je imao samo 14 godina. Pobegao je od kuće da napiše svoj prvi roman i otišao da živi kod strica u Pariz. Počeo je da piše “Los dominios del lobo” (Dominioni vuka), sa 17 godina. Radilo se o američkoj porodici i po njemu je pisano u jutarnjim časovima. Roman je posvećen španskom piscu Huanu Benetu, koji je uspeo da natera izdavača Edhasa  da štampa knjigu, i Visenteu Molini Foixu, koji mu je dao naslov. U kasnijim godinama smatrao je sebe piscem „večernjeg” vremena. Roman “Travesia del horizonte” (“Putovanje duž horizontal”) bio je avanturistička priča o ekspediciji na Antarktik.

Njegovi prevodi uključivali su radove Apdajka, Hardija, Konrada, Nabokova, Foknera, Džejmsa, Stivensona i Tomasa Brauna. Godine 1979 osvojio je špansku nacionalnu nagradu za prevod za svoju verziju Sterneovog Tristrama Shandya. Između 1983 i 1985 Marijas je predavao špansku književnost i prevođenje na Univerzitetu u Oksfordu.

Godine 1986 Marijas je objavio “El hombre sentimental” (“Čovekova osećanja”), a 1989 objavio je “Todas las almas” (“Sve duše”), čija je radnja smeštena na Oksfordskom univerzitetu. Španska filmska rediteljka Gracia Querejeta objavila je “El Ultimo viaje de Robert Rilands” (“Poslednje putovanje Roberta Rajlandsa”), adaptiranu iz “Todas las almas”, 1996 godine.

Njegov roman iz 1992 “Corazon tan blanco” (“Srce tako belo”) usredsređen je na Huana, prevodioca za Ujedinjene nacije (UN), a njegovu englesku verziju “A Heart So White” prevela je Margaret Jull Costa. Književni kritičari su ga dobro prihvatili i dobila je nagradu španske kritike. Marijas i Costa bili su zajednički dobitnici Međunarodne Dablinske književne nagrade 1997 godine. U njegovom romanu iz 1994 godine, “Manana en la batalla piensa en mi” (“Sutra u boju misli na mene”), protagonista je pisac duhova.

Protagonisti romana pisanih od 1986 svi su tumači ili prevodioci ove ili one vrste, na osnovu sopstvenog iskustva kao prevodioca i nastavnika prevođenja na Univerzitetu Oksford. O ovim protagonistima, Marijas je napisao: „Oni su ljudi koji se odriču sopstvenog glasa.“

Godine 2002 Marijas je objavio “Tu rostro manana 1. Fiebre i lanza” (“Tvoje lice sutra 1: Groznica i koplje”), prvi deo trilogije koja je bila njegov najambiciozniji književni projekat. U prvom tomu dominira prevodilac, stariji don zasnovan na stvarnom profesoru emeritusu španskih studija na Oksfordskom univerzitetu, ser Piteru Raselu. Drugi tom, “Tu rostro manana 2. Baile i sueno” (“Tvoje lice sutra 2: Ples i san”), objavljen je 2004. Godine 2007 Marijas je završio poslednji deo, “Tu rostro manana 3. Veneno i sombra i adios” (“Tvoje lice Sutra 3: Otrov, senka i zbogom”). Trilogija je 2009 objavljena kao jedan tom.

Usledio je roman “Los enamoramientos” (“Zaljubljenosti”) iz 2011 godine, priča o ženi uvučenoj u misteriju ubistva. Roman je dobio državnu Nacionalnu nagradu za roman, ali je Marijas odbio nagradu rekavši da ne želi da bude dužan vladi bilo koje vrste.

Takođe, bio je stalni saradnik “El Paisa”, čiji je glavni urednik Pepa Bueno žalio za njegovom smrću i nazvao je to tužnim danom za špansku književnost. U periodu 2005–2006, engleska verzija njegove kolumne „La Zona Fantasma“ pojavila se u mesečnom časopisu “The Believer”.

Nakon što je dobio titulu kralja Redonde, bio je poznat i kao Xavijer I a od 2000 pa nadalje, Marijas je vodio malu izdavačku kuću pod imenom “Reino de Redonda”. Njegova prva knjiga izdavačke kuće bila je “La mujer de Huguenin” od prvog kralja Redonda i autora M. P. Shiela. Marijasov roman “Todas las almas” (“Sve duše”) uključivao je portret pesnika Džona Gawsworta, koji je takođe bio treći kralj Redonde. Iako je sudbina ove monarhije posle Goeswortove smrti sporna, Marijasov portret je toliko uticao na „vladajućeg“ kralja Džona Wynne-Taysona, da je abdicirao i prepustio presto Marijasu 1997. Ovaj tok događaja zabeležen je u njegov „lažni roman“, “Negra espalda del tiempo” (“Tamni povratak vremena”). Knjiga je inspirisana prijemom “Todas las almasa” od strane mnogih ljudi koji su, lažno prema Marijasu, verovali da su oni izvor likova u “Todas las almas”. Nakon što je „preuzeo presto“ Redonda, Marijas je započeo izdavačku delatnost pod nazivom “Reino de Redonda” („Kraljevstvo Redonda“).

Marijas je tokom svoje vladavine dodelio mnoge titule ljudima koji su mu se dopadali, uključujući Pedra Almodovara (vojvoda od Tremule), Antonija Loba Antunesa (vojvoda od Kokodrilosa), Džona Ešberija (vojvodu od Konveksa), Pjera Burdijea (vojvodu od Desaraiga), Vilijam Bojda (vojvoda od Brazavila),  Mišel Braudo (vojvoda od Mirande), A. S. Bajat (vojvotkinja od Morfo Eugenije),  Giljermo Kabrera Infante (vojvoda od Tigresa),  Pietro Citati (vojvoda od Remonstrance), Fransis Ford Kopola (vojvoda od Megalopolisa), Agustin Diaz Janes (vojvoda od Mišelina), Rodžer Dobson (vojvoda od Bridaespule), Frenk Geri ( Vojvoda od Nerviona), Fransis Haskel (vojvoda od Somarive), Eduardo Mendoza (vojvoda od Isla Large), Ijan Majkl (vojvoda od Bernala), Orhan Pamuk (vojvoda od Coloresa),  Arturo Perez-Reverte (vojvoda od Korsa),  Francisko Riko (vojvoda od Pareca), Sir Peter Russell (vojvoda od Plazatoro), Fernando Savater ( Vojvoda od Karontea), V. G. Sebald (vojvoda od Vertiga), Džonatan Ko (vojvoda od Prunesa),  Luis Antonio de Vilena (vojvoda od Malmunda),  i Huan Viljoro ( vojvoda od Nočevije).

Marijas je stvorio književnu nagradu, “Premio Reino de Redonda”, koju će ocenjivati vojvode i vojvotkinje. Žiri je bio izuzetno istaknut, koji se sastojao od gore navedenih vojvoda i drugih ličnosti kao što je Frensis Ford Kopola. Pored novčane nagrade, pobednici, navedeni u nastavku, dobili su i vojvodstvo.

Marijas je preminuo od upale pluća izazvane Covidom-19 u Madridu 11 septembra 2022 godine, u 70-oj godini života. Španski romanopisac Eduardo Mendoza upamtio ga je kao najboljeg pisca u Španiji u vreme njegove smrti, i onog koji je najbolje pisao ženske likove.

Avgusta 1996 godine pojavio se u Španiji Marijasov kratki roman “Opaka narav”, od 85 strana, a izlazio je tada u nastavcima u “El pais”-u, a kasnije tek izlazi u vidu knjige. Kod nas ovaj roman izlazi 2002 godine (“Narodna knjiga”), a za koji je kazano da je zapravo “studija o glamuroznoj avanturi koja se pretvara u košmarno ubistvo”. Moto romana glasi: ”Onome koji mi se smeje na uvo”.

Ovo je životna priča Španca rođenog u Madridu koji se zvao Roj Beri ili Roj Rujberis, a zapravo njegova priča govori o progonstvu, o tome kako se zamerio jendom nekim opakim ljudima u Meksiku, a onda postao njihov plen i lovina, a sam dalje postao predmet njihove osvete i mržnje,  ili žrtva osvete. Kazaće: ”osveta strašno zamara a mržnja lako iščili”, i još: ”mržnja  uvek žuri i brzopleta je”.

Roj Beri bio je jedan od saradnika Elvisa Prislija. Upoznao je kralja rokenrola kada je ovome bilo 27-28 godina, a njemu tek 22. Primljen je u njegov tim na vreme od 6 radnih nedelja, a pri snimanju filma “Zabava u Akapulku”. Tu priču pratiće velika laž da Elvis zvanično, a zapravo nikada nije kročio u Meksiko i da je sve snimljeno samo u Holivudskom studiju (“Paramaunt”).

Roj Beri je jedan od svedoka koji dobro zna i nakon toliko decenija da se u to vreme pomenuti film zaista  snimao u Meksiku, najmanje 10 dana. Sam gospodin Prisli, kako ga Roj zove, je nakon svega ipak negirao da je ikada boravio u Meksiku. Roj Beri pokušava da se priseti šta se dešavalo pre 3 decenije, a posle 29 godina od Prislijeve smrti, sa kojim je jednom sarađivao.

Roj Beri poštovao je Prislija, za koga kaže da je “bio prijatan i prilično mio čovek”. Jedina mana po Roju bilo mu je veliko rasipništvo. Prisli je tako onaj uspešan neko koga je mašinerija dobro iskoristia ili iscedila, na njemu dobro zaradila, a snimio je 12 filmova za svega 6 godina. O Prisliju dalje Roj kaže da je najviše od svega bio prgav, ali nikada arogantan ili osoran. Bio je i popustljiv. Ali, snimao je po Roj Beriju samo loše filmove, u kojima je maro mnogo da se glupira. Morao da se oblači u šljokice kao cirkuski klovn. Njegova najveća blamaža kaže nam dalje Roj Beri bio je film “Zabava u Akapulku”.

Roj Berija su dakle angažovali za ovajfilm, a kako bi pomogao Prisliju da njegov akcenat španskog bude što tačniji. Čim je počeo da radi za Prislija primetio je koliko je on “zabavan i druželjubiv čovek”. Prisli je od Roja bio stariji 5-6 godina. Ali, Prislija nije držalo mesto i bio je jako nemrian tip, te je morao da se stalno pokreće. Bio je čovek živa legenda i prepun energije.

Onda su jedne takve večeri sa Prislijem nakon snimanja filma, otišli na tekilu u jedan meksički bar, najobičniju rupu. I tamo su se zamerili i već sukobili sa uglađenim meksikanskim mafijašima, sa žestokim momcima, sa plaćenicima i ubicama. Tamo izbija svađa na podijumu za igru i ples. Bila je to prava rupa i susret sa tipovima koji su imali pištolje.

I na kraju posle ove kavge pustili su Prislija i druge gringose (amerikance) da ode sa svojim prijateljima, dok su jedino zadržali Roj Berija Španca i prevodioca kome nisu verovali da je imao u svađi ulogu prevodioca, već je za njih bio jedini koji je na njihovom jeziku izrekao uvrede.

Onda su Meksikanci te noći vozali i svuda vodali Roja Berija, izvan grada, sa namerom da ga likvidiraju i ubiju. Ali, umesto da te večeri Roj bude ubijen, on sam postaje ubica u samoodbrani, te ubija svog mučitelja i dželata, siledžiju, onoga koji je imao zadatak da ga brzo likvidira. Ubio je čoveka i od tada stalno beži njihovoj  mržnji, očekujući osvetu.  Jedino što je znao od tog užasnog časa – čovek koga je ubio zvao se Hulio. Roj je tada imao 22 godine i od tada više nikada nije kročio u Meksiko. Bežeći sa mesta zločina čuo je kako su ga sve psovali, kako su ga nazivali kučkinim sinom, i kako je gazda meksikanskih mafijaša (Rikardo) kazao da tog Španca želi “živog odranog” i mrtvog.